SENZUALNOST IZ KAMENA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MILAN ĐAKOV I IZ PRIVATNE ARHIVE

NIKOLA SMILKOV, ROĐEN JE 1973. GODINE U ŠTIPU (MAKEDONIJA). ZAVRŠIO JE VAJARSTVO 1999. NA UNIVERZITETU SV. ĆIRILA I METODIJA U SKOPLJU, GDE JE 2002. MAGISTRIRAO U OBLASTI SKULPTURA U KLASI PROF. DRAGANA POPOSKOG – DADA. DOKTORIRAO JE 2012. U PODRUČJU METODIKE LIKOVNOG OBRAZOVANJA NA PEDAGOŠKOM FAKULTETU SV. KLIMENTA OHRIDSKOG NA UNIVERZITETU U BITOLI.

UČESTVOVAO JE NA NEKOLIKO MEĐUNARODNIH SIMPOZIJUMA U AUSTRIJI, CRNOJ GORI, BUGARSKOJ, TURSKOJ, GDE JE REALIZOVAO MONUMENTALNE SKULPTURE.

IZLAGAO JE NA GRUPNIM IZLOŽBAMA U AUSTRIJI, SLOVENIJI, HRVATSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI, CRNOJ GORI, SRBIJI, BUGARSKOJ, RUMUNIJIJ, FRANCUSKOJ, INDIJI, TURSKOJ, NEMAČKOJ I EGIPTU.

NIKOLA SMILKOV JE DVA PUTA DOBIO PRVU NAGRADU ZA SVOJE SKULPTURE, KOJE MU JE 2008. I 2016. GODINE DODELILO DRUŠTVO LIKOVNIH UMETNIKA MAKEDONIJE.

OBIČNO SLIKARE PRE POČETKA RADA PITAJU DA LI IMAJU STRAH OD BELOG PLATNA, ALI MOJE PITANJE ZA TEBE BI BILO DA LI IMAŠ STRAH OD VELIKOG BELOG MERMERA?

Veliko parče belog mermera u meni budi prije izazov nego strah, a emocije koje me obuzmu su uzbuđenje i inspiracija koja ne prestaje do samog finaliziranja skulpture. Mogao bih reći da i kad radim u manjem formatu, emocije su iste, ali intenzitet raste kao i kamen. Tako da su uglavnom prisutne jako intenzivne emocije. One počinju istog momenta kad kran spusti veliki komad mermera i nakon toga ostanem potpuno sam sa svojim emocijama i snagom uma. Tada već počinje hemija u telu i nastaje povezivanje i ples sa kamenom, radom i djelom.

DA LI MATERIJAL BIRA TEBE ILI TI BIRAŠ MATERIJAL NA KOJEM RADIŠ? KAKO OSEĆAŠ MERMER, KAMEN, BRONZU?

Mislim da mermer nije moj izbor, već moja sudbina. Taj je materijal nešto posebno za mene. Mermerna prašina i bjelina su sa mnom još od detinjstva, a posle su postali i deo moje profesije, u čije tajne me je uveo poznati makedonski skulptor, profesor Dragan Poposki – Dada. Mislim da je mermer moj osnovni umetnički potpis i osnovni materijal koji je dio mene i daje mi energiju i snagu. Imam posebnu vezu sa mermerom, neku duboku izvornu naklonost koja me vuče ka tom materijalu.

U poslednjih nekoliko godina počeo sam da moje radove realiziram i u bronzi. Hteo sam da unesem drugačiju atmosferu i malo drugačiji izgled predstavljujući jedinstvo i kontinuitet forme kroz poseban kolorit i sjaj nekoliko različitih patina. Mislim da neovisno koji materijal koristim, energija oblika je ostala ista kao što je i u mermeru i zrači istim intenzitetom.

DA LI SE SKULPTOR BAVI TEŠKIM FIZIČKIM RADOM DA BI UDAHNUO DUŠU SVOJOJ SKULPTURI?

Znate, sve lepe i fine stvari se ne stvaraju fizičkom silom, već upornošću pritiska i intenzitetom iskonskog poriva i ljubavi, pa je takav i rad sa mermerom. Koliko ste senzualniji i nježniji sa kamenom, toliko veća energija, ali i smirenost, izlazi iz kamena, toliko je veća aura oko skulpture. Rekao bih da se ne bavim teškim fizičkim, nego mentalnim i emocionalnim radom, koji podižu fizičku energiju nekad i do nivoa pozitivnog iscrpljenja.

„Duša“ u skulpturi postoji samo kad iskreno komuniciraš sa medijumom – mermerom, kamenom, glinom, a on ti uzvrati čistom emocijom forme. Moje skulpture imaju moć forme koja odražava neko psihološko stanje ili presek momenta. To su emotivni odlomci moje duše, moje inspiracije i mojih zapažanja i upravo zato se često publika za njih veže dok ih posmatra. Povezuju nas emocije kreatora i posmatrača.

TVOJE LINIJE NA SKULPTURAMA SU ČISTE, JEDNOSTAVNE. FORMA JASNA I PROTOČNA. SKULPTURE IMAJU SKLADNOST I HARMONIJU. TO SVE IZGLEDA TAKO JEDNOSTAVNO, ALI…?

U jednostavnosti leži kompliciranost. Konačni izgled skulpture je dugi proces razmišljanja, kreiranja i pročišćavanja linija i formi. Ono za čime stremim je da svaka skulptura bude posebna i da nosi priču sa sobom. Priča je ugrađena u pokret i prikazuje momentalno mentalno stanje (bol, ljubav, želju, misao, samoću). Ja se iskreno ne trudim da uhvatim pokret u fizičkom smislu, već pokušavam da postignem utisak da se skulptura može pomeriti, savijati, istezati i da u stvari može disati. Raspored forme i pročišćavanje vodim do nekih svojih granica preko kojih smatram da ću postići onaj unutrašnji balans pokreta i energije, a da time postignem psihološki i emotivni karakter kreacije. Trudim se da pročišćavanjem forme i pokreta predstavim toplinu ženskog tela i da postignem vizuelni efekat suptilnosti. Put do ovakvog balansa nije matematički proces. Potrebno je uvek iznova gledati i promisliti i samo ovim putem dolazim do tog balansa. Ovaj proces traje mesecima, pa svaka skulptura živi sa mnom u svakom smislu, i fizički i mentalno.

KAKO IZGLEDA TVOJ RAZGOVOR SA MERMEROM?

To je posebna komunikacija koja traje od prvog susreta do kraja „plesa“. Lepa, ugodna interakcija koja uvek ima pozitivnu energiju koja iznova budi inspiraciju i oblije zadovoljstva. Mermer uvek prati moje pokrete, čuje moju dušu, pomaže kreaciju. To je poseban prirodni materijal koji zrači neverojatno, ali samo onaj ko ga oblikuje i ko ga posjeduje u kući poznaje njegovu hladnu toplinu. Znate, više volim rad u mermeru nego modeliranje u glini. Taj rad ispunjuje moje unutrašnjo biće iz samih dubina.

GALERIJSKE SKULPTURE MANJIH FORMI IMAJU NEKU DUGU PRIČU OD ONIH POSTAVLJENIH U JAVNOM PROSTORU (POD VEDRIM NEBOM).

Svaka skulptura ima svoju priču i, kao što sam već rekao, trudim se da bude unikatna, posebna i da sa sobom nosi sopstvenu dušu. Skulpture pod vedrim nebom su energičnije i samostalnije što je neophodno za veliki prostor. Skulpture u Tamnjanici „Zanos“ i „Devojka sa lavandom“ su se odlično uklopile u prostoru, to je zato što su autohtone – tamo sam dobio inspiraciju, tamo sam ih kreirao i tamo su i praktički „kod kuće“ i „na svom“.

Za skulpture iz ovog ciklusa, u manjim formatima, likovni kritičari su pisali da i mali format ima izvesnu monumentalnost, pa bih rekao da je vjerojatno to deo moga umetničkog potpisa. Ne razmišljam o monumentalnosti kad kreiram, već to dođe spontano i neiznuđeno.

KO SU TVOJI „DIVOVI“ POSTAVLJENI U PROSTORU U TAMJANICI (SRBIJI), CRNOJ GORI, MAKEDONIJI?

Moji zadnji „divovi“ su skulpture: „Devojka sa lavandom“ (2020) i „Zanos“ (2019) postavljene u Tamnjanici, ali imam više monumentalnih skulptura po svetu: u Makedoniji, u gradu mermera, Prilepu; u mome rodnom gradu, Štipu; u Crnoj Gori, u Danilovgradu; u Bugarskoj, u Plovdivu; više skulptura u Austriji, u Malnitzu; u Egiptu (Sharm El Sheik); u Olimpusu u Turskoj, itd.

VEĆ SI BIO UČESNIK NA DVA SIMPOZIJUMA SKULPTORA U TAMNJANICI U ORGANIZACIJI UDRUŽENJA „PIGMALION“. KAKVA SU ISKUSTVA I DA LI TE RAD POD OTVORENIM NEBOM MENJA?

Bio sam dva puta učesnik Simpozijuma skulptora u Tamnjanici i ne mogu da kažem da mi je dosta. To je tako inspirativno mesto koje ima snagu i energiju netaknute prirode i umetniku je lako da se poveže sa pejzažima koji su jako upečatljivi. Uslovi za rad su odlični, a period u kojem se odvija Simpozijum je baš onaj pravi za rad u prirodi i rad u kamenu. Sa druge strane, Simpozijum je jedan od najbolje organiziranijih simpozijuma na kojim sam bio. Organizator kolonije, Gorazd Čuk, ima jako izražen smisao i osećaj za umetnost i umetnike, pa simpozijum ima izvanrednu atmosferu koja garanitra i nesmetan rad, nezaboravno druženje i promociju rada i simpozijuma. To je jako teško postići, a Gorazd to radi prirodno i neusiljeno. Atmosfera te odmah obuzme, pa se vrlo brzo osetiš kao domaćin, a ne kao gost koji privremeno radi tu.

TVOJE SKULPTURE „DEVOJKA SA LAVANDOM“ I „ZANOS“ SU POSTAVLJENE U POLJIMA LAVANDE U TAMNJANICI. DIVNO SU SE UKLOPILE U PROSTOR IZMEĐU NEBA I LAVANDE.

Ove skulpture su stvorene za taj predeo i u taj predeo, pa su postali prirodni deo prelepog pejzaža. Jako sam sretan da „popunjavaju“ prostor između neba i lavande.

„Zanos“ je figura koja sedi i gleda na selo u predivni pejzaž, u relaksiranom zanosu. To je bila moja emocija prilikom kreacije, a i sám doživim ponovo i ponovo tu emociju u tom predelu. Ova pozicija figure prezentira osećaj relaksacije, mentalne opuštenosti i zanosa, nešto što se može doživeti autentično u Tamnjanici. Moment nakon što smo je uspravili, imali smo osećaj da je oduvek bila na tom mestu.

„Devojka sa lavandom“ je malo dinamičnija, nagoveštavajući pokret u kojem devojka obuhvata svežo ubrani buket lavande. Puni sjaj ove skulputure tek dolazi, jer je postavljena u središtu polja lavande. Ove godine, kad procvate lavanda, debitiraće u svom okružju. Belina prilepskog sivca će se usprotiviti ljubičastom koloritu plantaže. Taj prizor čekam sa velikim nestrpljenjem.

ŠTA NAJVIŠE NA SVETU ŽELI JEDAN SKULPTOR?

Glavni poriv skulptora je stvarati, kreirati i komunicirati na ovaj način sa publikom i svetom. Moja je želja i dalje, a i još više stvarati i materijalizirati svoje ideje i zamisli. Mogu reći da je jednako velika želja svakog skulptora da njegova dela traju večno.