PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: EVA PAP
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
EVA PAP JE ROĐENA U SEGEDINU U MAĐARSKOJ. DIZAJNER ENTERIJERA PO OBRAZOVANJU, PISAC PO SRCU. KROZ ŽIVOT SU JE PRIVLAČILE UMETNOST, SLIKARSTVO, FOTOGRAFIJA, POZORIŠTE. U 50. GODINI NAPISALA JE DVE USPEŠNE KNJIGE. SADA SE SPREMA DA NAPIŠE I TREĆU. ŽIVI NA RELACIJI SEGEDIN – SUBOTICA.
KAKO SI ODLUČILA DA SE BAVIŠ BAŠ PISANJEM I KADA SI U SEBI PREPOZNALA PISCA?
Skoro 20 godina radim kao dizajner enterijera i želela sam da napišem stručnu knjigu kako bih svoje iskustvo prenela mladim dizajnerima. Bila sam svesna da je pisanje kreativna aktivnost koja ima svoja pravila. Upisala sam kurs kreativnog pisanja i dok sam učila poželela sam da napišem kratku priču, roman. Dok sam se vraćala kući vozom, između Budimpešte i Segedina počela sam da pišem svoju prvu kratku priču. Ostale novele su došle kasnije. Na sledećem kursu pisanja, čitala sam delove svog prvog romana i dobila pozitivne kritike. To je bio veliki podsticaj da nastavim sa pisanjem.
ŽIVIŠ U SEGEDINU, TAMO SI ROĐENA, SPLET OKOLNOSTI U ŽIVOTU TI JE DONEO LJUBAV IZ SUBOTICE I TA LJUBAV JE U TEBI PROBUDILA I NEKA NOVA PISANJA.
Prvo je došla ljubav prema jugoslovenskoj kulturi. Jugoslovensku kulturu sam otkrila početkom devedesetih. Moje bosanske, hrvatske, srpske i vojvođanske mađarske kolege i prijatelji koji su se tokom jugoslovenskog rata nastanili u Mađarskoj otkrili su mi pop kulturu sa njihovih prostora. U ovom periodu, upoznala sam popularne jugoslovenske pevače i njihove pesme poput Đorđa Balaševića, Olivera Dragojevića, Parnog Valjaka, Bijelog dugmeta, Dina Merlina… Bila sam iznenađena i oduševljena time koliko su njihove balade fantastične, pune dubokih emocija, ljubavi i rodoljubive ljubavi. Osećaj je bio drugačiji u odnosu na ono što sam do tada u Mađarskoj upoznala. Posle su na red došli pisci. Tada sam počela da učim srpski jezik, prvo pevajući tekstove i gledajući starije jugoslovenske filmove. Družeći se sa ljudima iz Jugoslavije upoznala sam i svog supruga. On je rođen u Subotici u mađarsko-bunjevačkoj porodici. Temu koja me je inspirisala da napišem svoju prvu knjigu pronašla sam u porodici mog supruga. Kao u nekom romanu, u podrumu njihove kuće, pronašla sam stare porodične fotografije i pisma.
KAKO SI SE ODLUČILA DA NAPIŠEŠ SAGU O JEDNOJ PORODICI?
Kao što sam spomenula, porodične slike i pisma su me inspirisale da napišem ljubavnu priču. Priču koja je lepa i bolna. Dublje sam istraživala i saznala sam tragične detalje iz prošlosti. Deda mog supruga je u lovu doživeo tragediju. To ga je odredilo za ceo život, a i život drugih uz njega i rodila se ideja da napišem roman koji će ispričati intrigantnu priču o neobičnom ljubavnom trouglu.
DA LI JE REČ O ISTINITOJ PRIČI I DA LI NAM UKRATKO MOŽEŠ REĆI TEMU ROMANA?
Postoje delovi romana koji su se dogodili, a postoje delovi koji su izmišljeni. Ljudi vole istinite priče jer se više identifikuju sa njima, dublje ih proživljavaju. Radnja romana se dešava u Vojvodini u periodu između 1930. i 1950. godine
Muž glavne junakinje povređen je u lovačkoj nesreći i nosi psihičke i fizičke traume. Njegova supruga se zaljubljuje u njegovog najboljeg prijatelja. On to shvata i veza dostiže nivo na kojem žena mora da bira između porodice i ljubavi. Mislim da će čitaoce knjiga voditi kroz razne slojeve.
Kao što sam naučila od svog mentora, profesora Gergelja Peterfija (jedan od njegovih romana Preparirani varvarin objavljen je na srpskom jeziku), pisac mora da istinitu priču makar malo izmeni, dopuni ili oboji. A kada govorimo o emocijama, mislim da je najautentičniji način da se opiše emotivni događaj da se zna o čemu se radi, odnosno da se doživi. Ne možete autentično napisati emociju ako je niste doživeli ili niste bili u blizini. Mnogo je stvari koje možete istražiti i pročitati na Googlu, ali šta znači izgubiti ljubav ili čak birati između dve, može opisati samo neko ko je to zaista doživeo ili bliski svedok događaja.
TVOJ ROMAN „ÉS ÚJRA FELKEL A NAP“/„I PONOVO SVIĆE“ POSTAO JE BESTSELER U MAĐARSKOJ – KAKAV JE OSEĆAJ?
Od čitalaca dobijam mnogo poruka. Pišu mi da vole knjigu, da su plakali dok su čitali, zahvaljuju mi na iskustvu koje je im je pružilo čitanje moje knjige. To je fantastičan osećaj, knjigu sam napisala da bi je čitali i da bi drugi uživali u njoj. Posebno mi je zadovoljstvo što je, iako je objavljena pre godinu dana, knjiga i dalje prisutna na top-listama u Mađarskoj. Međutim, moja najveća želja bila je da knjiga dođe tamo odakle je potekla inspiracija, odnosno da je čitaju u Vojvodini. Veoma sam ponosna i srećna što je do sada u Vojvodini stotine ljudi pročitalo knjigu na mađarskom jeziku, a uskoro će prevod biti dostupan i srpskim čitaocima.
„I PONOVO SVIĆE“ – NASLOV JE TVOG PRVOG ROMANA KOJI ĆE SE PREVESTI I NA SRPSKI JEZIK.
Pod naslovom „I ponovo sviće“, novosadski Izdavački zavod „Forum“ objaviće ovog leta knjigu u prevodu sjajne Marije Cindori. Prvo predstavljanje knjige planiramo ove jeseni u Novom Sadu. Želja mi je da prezentacije mojih knjiga održim u Subotici, Somboru, Novom Sadu, sve do Beograda, širom Srbije. Ići ću i u najmanja mesta ako me čitaoci pozovu.
U međuvremen, početkom aprila je objavljenja moja druga knjiga. Radnja romana se dešava u Subotici i Sarajevu 1950-ih godine i govori o tome kako je teško suočiti se čak i sa sopstvenim životom. Ako se prva knjiga svidi čitaocima u Srbiji, onda ćemo je i prevesti, a naslov će biti „Sumrak”.
TRENUTNO ŽIVIŠ NA RELACIJI SUBOTICA – SEGEDIN. KAKO BI OPISALA OVA DVA GRADA?
Ta dva grada se veoma razlikuju, ali ja volim oba. Kada sam u Subotici, osećam se kao putujem kroz vreme. Volim da gledam ljude kako šetaju korzom, kako sede oko fontane, na terasama kafića, razgovaraju ili vrevu na pijaci. Kada pogledam stare zgrade ili uđem u drevnu kapiju, vidim prošlost, osećam miris prošlosti, vidim ljude koji su tu davno živeli, voleli i patili.
Segedin je dinamičan, univerzitetski grad u kojem živi mnogo stranih studenata. To je takođe i mesto gde se mogu izdvojiti od gradske buke. Ako želim gužvu, idem u centar grada, ako želim da mi misli poteku, odlazim na obalu Tise, trčim, ponekad sednem na stepenice keja i pogledom pratim reku dok teče na jug, do Srbije. Tamo često mislim kako biamo mogli malo zbližiti ljude tu i tamo. Nadam se da ja to mogu, makar malo, da uradim svojim romanima.
TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “CVETAJ, LISTAJ, BLISTAJ”. KAKO TI SE ČINI OVO PROLEĆE 2021? I ŠTA PREDUZIMAŠ DA BI CVETALA I BLISTALA?
I treba da cvetamo, listamo, blistamo. Bilo je dosta. Ne želim da zavisim od okolnosti i od toga da okolnosti u tolikoj meri određuju moje stanje. Prihvatam život i promene i trudim se da svakodnevno vidim lepotu, da uživam u prirodi, da dozvolim sebi da budem srećna i da nastavim da radim ono što me ispunjava srećom. Takve stvari nam daju energiju. Verujem da bez toga ne bi bilo moguće postojati trajno baš kao ni bez ljubavi.
