VAŽNOST ODVAŽNOSTI

PIŠE: ANA ATANASKOVIĆ

Život je čudo u kome postoje trenuci kada stvarno kažeš dosta, ali ne ono formalno spasimebožeti ili neko drugi, nego sopstveno, jako i odvažno. Svestan si da moraš nešto radikalno uraditi — promeniti, izaći i izbaviti se, napraviti novi, dru­gačiji, šareniji i nivelisaniji korak, bez obzira na to koliko se on činio strašan i rizičan. Za takav korak je čoveku potrebna odvažnost jer je to buk­valno skretanje sa sigurne staze u neizvesnost.

“Čovek ne može da otkrije nove okeane ako nema hrabrosti da obalu izgubi iz vida”, rekao je Andre Žid i bio je u pravu.

Početak priče može biti i nalik na nervni slom na klupi u parku kada stvarno shvatiš da nema nazad. Razračunavanje se može desiti bilo gde i bilo kada, nije ni bitno. Najvažnije je da iz dubine duše znaš šta hoćeš, a šta nećeš. Tada se možeš i uplašiti od tog svog silnog i bubnjajućeg neću više, jer ti je duša isrctala pred očima računicu u kojoj su svi prošli plusevi sigurnosti nebitni u odnosu na minus koji u njoj osećaš i u odnosu na željeni plus u budućnosti.

Da li te novi plus čeka? Ne znaš. Verovatno, jer sreća prati hrabre. Ne znaš sigurno. Caka je u tome da se nadaš i da ne odustaješ.

Kad suze utihnu, kreneš putem koji je mračan, trnoviti i pun rupa. Može da ti donese i nešto što je samo nalik na krajnju želju – cilj, a nije baš po­taman, ali je opet, koliko god teško bilo, bolje od prethodne tačke koja ti je krunila stopala. Važno je da si se pokrenuo.

Možeš i da izgubiš to nalik, bez najave, samo se promene šifra i kod. Onda padneš na dno, ali te u životu održi strastvena misao – nema nazad, nema nazad, presekao sam sve, ne želim da se vratim, ma kakvo užareno ugljevlje čeka moje bose noge, nema nazad, krenuo sam da se po­novo rodim, da postanem ono stvarno ja. Jedino tako možeš opstati na dnu. Bez strasti, nema ni udaha, a kamoli nečeg drugog.

Onda se popneš na dva stepenika, pa opet dođe gospođa lična kriza. Pitaš se kako je tamo neko­me bilo lako da ode sa obale, jer ga je već čekao brod, nije morao da pliva i da se davi. Posle ne­potrebnog (ali sve je, ipak, potrebno) autobrejns­torminga shvatiš – ali on nije tražio dubinu okea­na, već samo drugačije ostrvo na kome može isto kao i na prvom – da odživotari. On inače ide samo po inerciji a ti hoćeš sve.

Onaj ko hoće sve mora da prešparta ceo svet.

Najvažnije je da se ne zapitaš da li si pogrešio. Jer nisi. Ako te je nešto gonilo da budeš odvažan, nije uzalud.

Može da ti se javi još poneki cluster malih straho­va. Ali idi, samo idi dalje. Važno je da se podsećaš da si se odvažio da ideš samo za onim što voliš.

Nema ničeg bitnijeg od stvari koje voliš i kojima se nadaš.

Seti se svojih prethodnih odvažnosti. I one su bile izazov. Pa se isplivalo.

Kada veruješ u svoj put, šta god da se dešava, osećaćeš sve veći mir, come hail or high water.

Glavno uzemljenje za tvoja stopala na putu odvažnosti je upravo mir – ta grudva snega od koje se može stvoriti lavina.

Kad god ti se čini da posustaješ – seti se krajnjeg cilja. Seti se i šta si spalio (i čega si se oslobo­dio) – besmislene razgovore, isprazne kalkulaci­je, jednolične formulacije života, zadovoljavanje beznačajnim, mustre koje nisu tvoj tip.

Neću te lagati, ne znaš koliko će putovanje da traje. To je izvor najvećeg straha. Ali baš kada sasvim osvestiš to da ne znaš, nastupa važnost odvažnosti.

Ona je crvena ratnička boja koju staviš na jagodi­ce. Jer, ideš u rat, ali u mirnodopski, za sebe. Ne povređuješ druge.

Može se desiti da će na tebe bacati otrovne stre­lice oni koji te ne razumeju. Mogu biti zavidni. Čak i ako si na dnu, a oni i dalje na obali, zavideće ti, jer si izašao iz ljuske.

Samo se kreći. I samo voli mesto ka kojem si se uputio.

Pamti one ljude koji će ti reći – svaka ti čast.

Slušaj one ljude koji su prešli slično.

Ne okreći se za ljudima koji laju za tobom da ćeš propasti. Karavani prolaze. I nekuda dolaze, ma koliko da je dugačak put.

A on je dug onoliko koliko je potrebno. Možda se čeka da ispuniš svoju svrhu. Možda da istestiraš svoju snagu. Možda da nađeš nešto novo u sebi. Možda da stekneš iskustvo. Možda da poludiš ponekad. I ludost ima svoju svrhu.

Kada si sasvim zaštićen, kažu, nemaš šta da iz­gubiš. O, imaš. Sebe. Sigurnost ubija dušu.

Možda ćeš u smelosti nekad biti usamljen. Ali nisi. Tu je tvoja želja. Tvoja strast.

Odvažiti se znači usuditi se da promeniš očekivani tok. Usud se menja kada se usudiš.

Samo budi nepokolebljiv. Hrabrost je borba za sopstvenu nužnost i opstanak.

Odvažnost je šansa da odigraš onu iskonsku igru ili jesi ili nisi – da u stvari razdvojiš šta jesi od onog šta nisi.

Odvažnost nije borba protiv drugog, već za svoj prozor, za sopstveno ja u ovom prostoru između Zemlje i Boga.

Zapamti, Bog voli hrabre. Približićeš mu se tako što ćeš se odvažiti da pomogneš sebi.