PIŠE: PETER DOBRENOV
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Ja sam ključ. Skoro mi je 50. Gledam sebe u ogledalu i osećam snagu, prisutnost i život u žilama. Muzika tibetanskih flauta u ritmu srčanih udara pretvara moje ponosne bore u mekanu površinu koja se reflektira u ogledalu u prvom jutarnjem suncu. Živ sam. Udahnem duboko i krenem do mog vrelog peska koji je spreman da mi skuva jutarnju tursku kafu.
Ima nešto specijalno u toj tradiciji kuvanja turske kafe. Svaki sekund je važan. Proces traje nekoliko minuta i svaki mali poduhvat ima svoj značaj. Prisutnost je najvažnija. Čista voda polako vrije, mali mehurići zvuče kao talasići Dunava u pet ujutro, i jedva čeka da se nahrani divnom kafom, istucanom u kao puder finu masu, iz Brazila. Miris kafe oblije svaki atom u mom telu i zatvori mi oči da udahnem dublje. Otvorim oči šire nego ranije, nasmešim se i zahvalim se sebi i životu da imam prilike da budem prisutan, tu i sada.
Hvala teti Safroni, divnoj romskoj baki iz Rumunije i Mađarske. Dala mi je poklon shvatanja života u periodu od moje dvanaeste do petnaeste godine. Gledao sam je kako kuva kafu sa strašću kakvu nisam nikad više video. Gledao sam kako priča sa ljudima, uz blagi dodir ruku i prstima koje su bile pune ljubavi prema životu. Nekako je dodirnula ljude i spolja i iznutra. Njen blagi pogled je bio dubok, kao da u dušu gleda. Naučila me je da budem uvek prisutan. Tada sam osetio da sam tu. Da sam svoj ključ. Ključ koji može i drugima da otvori vrata prisutnosti. To mi je postala navika, svaki dan, makar jedna vrata da otvorim za druge. Makar čak i jedan osmeh.
Poslužim kafu svojoj ženi, sednemo na balkon i zajedno popijemo prvi gutljaj. Ne pričamo, budimo se. U tišini jutra, samo ptice cvrče. Polako pričamo, opušteni, svaka rečenica traži konekciju među nama. Imamo je već 20 godina. Nekad je crvena, nekad je crna, a ponekad i zelena. Sada smo oboje prisutni. Slušamo jedno drugo, pokušavamo da protumačimo šta mislimo kroz reči, kroz poglede, kroz osećaje. Ja sam njen ključ. Deca su sad budna. Trči, spremaj ručkove, pusa svima, vozi…
Odlazim na posao, učitelj sam u osnovnoj školi. Svestan sam da svaka rečenica može da skrene dečji život. Shvatam da moje reči, reakcije i prisutnost pomažu deci da izvajaju svoj ključ. Ponekad i vidim senku dečjih ključeva.
Završim oko tri, odvozam do prijatelja i skuvam još jednu kafu. Polako, natenane sedimo, pijuckamo kaficu i pričamo o kafi, životu, ljudima, problemima sveta. Prisutni smo. Tu smo. Padne i poneki vic, pa se nasmešimo. Kafa polako nestaje, pa i naš razgovor dođe do kraja. Zahvalim se na razgovoru i zagrlimo se k’o ljudi. Prijatelji su retki. Ljubav prema kafi nas je povezala. Za njega sam ja ključ i on je za mene.
Vreme prolazi. Život se živi i kafa se pije. Svaki dan. Ključevi se stvaraju, vrata se otvaraju i ljudi se povezuju. Svaki dan. Namera je najbitnija. Mi odaberemo šta i kako se radi. Mi namerno otvaramo i zatvaramo vrata. Mi smo ključevi svog života.
