PIŠE: NELA ALILOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
A je l‘ može autorka teksta odmah da napravi pretumbaciju, pa da počnemo kao da je naslov „Od nove mene do izolacije‘?
E, ako može, vodim vas na virtuelno putovanje do severa i nazad; tamo gde sam upoznala novu sebe – novu sebe koja je u stvari silno želela izolaciju. Novu sebe koja je htela da se u švedskom snegu na minus – ne smem ni da se prisetim koliko – nekako dezinfikuje. Od čega ono? Možda od onoga što sam nosila kao informaciju o narodu, tačnije narodima koje zovem svojima. Od informacija o pokoljima, mučenjima, ponižavanjima, izgladnjivanjima, zverstvima, silovanoj, klanoj, paljenoj, masakriranoj dečici, snajperima, hladnjačama, masovnim grobnicama, klanicama životinja i ljudi, pedofilima u jednoj i ubicama naoružanih lopatama u drugoj crkvi. Može li se iko dezinfikovati od stalnog pritiska da se s tim informacijama mora sasvim normalno i uspešno živeti?
Izolacija, prva tog tipa u mom životu – uspela – informacije su i dalje bile tu, ali vazduh je odjednom bilo lakše udisati. I to je nešto. U malom mestu velikih drvenih kuća, žutih, crvenih i ružičastih, nedaleko – po švedskim merilima – od rodne kuće Deda Mraza, Šveđani kao da su se dobrovoljno povukli nekud i ostavili mi puste i bezbedne ulice za duge šetnje i upoznavanje nove mene. Memljivi mirisi njihovih prodavnica polovne robe za domaćinstvo upozoravali su, ali i tešili poukom da sve prolazi. U toj severnoj izolaciji razumeh da ne volim da odlazim na posao nego da volim da izlazim iz svoje spavaće sobe da bih počela sa radom. (Miriše na želju za samoizolacijom – da biste bili zaista korisni ovom svetu? Pa, upravo vam o tome pričam, tj pišem.) Nekadašnji centar za obuku protestantskih sveštenika postao je moj dom i moje radno mesto. Nije bilo u mojoj nadležnosti ko će imati pristup spolja tom izolovanom carstvu, pa sam odlučila da potražim novo, ovaj put dansko, mesto izolacije od svega dosad navedenog, tačnije otkrivenog. Najpre sam bila izolovana u prostoru okruženom organskom baštom sa oko trideset osoba različitih nacionalnosti, akcenata, zanimanja i mentalnih sklopova, da ne kažem stanja; zatim na imanju dalekog dalekog rođaka Deda Mraza koji nije dozvoljavao da se u njegovoj kući jede ništa drugo sem voća i povrća (bilo mi je dozvoljeno da jedem peršun u neograničenim količinama).
Svako od tih iskustava izrodilo je nove razloge za izolaciju nove mene. Nekako više nisam želela da se opirem prihvatanju da ti razlozi postoje. Više nisam želela da bežim od sopstvenog spasa – spasa u krugu ljudi koji se hrane i o zdravlju brinu na specifičan, da ne kažem, futuristički način. Onlajn. Pa šta?!
Već obnovljenu mene stiže i ova globalna izolacija. Liči mi na „sudnji dan“ ili „Bogu na istinu“ situaciju, pa ipak meni je ova izolacija prirodni sled događaja. Ma koliko mi uviđali da „sve je jedno“ i „svi smo povezani“ i zavisimo jedni od drugih (o, da li?) kao da je došlo vreme (možda je sve ovo samo buncanje usled korona groznice) da se različiti svetovi izoluju jedni od drugih i otisnu u neki novi autonomni život. Žao mi je, pokušala sam, pokušali su mnogi kroz istoriju sveta, ali ne vredi – ni mi njima trebamo, niti oni nama. Niko ništa novo neće naučiti ni u jednoj izolaciji, a što bi pomoglo ovom svetu da postane bolji. Svakome je njegov svet u izolaciji baš onakav kakav želi da bude. Neka bude. Dovoljno daleko.
Jasnije je jedino, meni jasnije nego ikad, s kim želimo da budemo u svom izolovanom svetu koji će se otisnuti u novi život u kome nas čekaju novi virusi. Da, novi virusi i nova čistilišta.
