PIŠE: DAMIR RADOVIĆ
On ne zna šta je ljubav. Ne pokazuje emocije. Nije romantičan. Sve ga mrzi. Samo bi da gleda neki sport sa društvom uz pivo i grickalice. Koliko puta ste u svom okruženju čuli primedbe na tako definisanog muškarca? Meni se to dešava stalno u razgovoru sa lepšim polom i svaki put stajem u odbranu tog nekog – „nesnađenog“. Ne zbog sebe, već da bih probao da objasnim damama zainteresovanim za temu da smo i mi muški „od krvi i mesa“. Da i mi volimo da nas neko pomazi. A ne samo da nam nabraja mane.
Jasno je da kod nas muškaraca uvek postoji bojazan da će nas drugari ubaciti u mašinu ako pokažemo da nam je stalo do neke ženske osobe, vrlo je verovatno da će nas muško okruženje smatrati „slabićem“ ako držimo za ruku voljenu osobu i šetamo se pored Dunava, na primer. Ali, ko još za to mari. Pokažite svima da i muško srce ume da zadrhti.
A, šta je sa onim muškarcima koji se ne stide, niti se plaše da pokažu kako umeju da vole?
Baš pre neki dan izlazio sam iz ulaza zgrade u kojoj živim i prisustvovao filmskoj sceni. Njih dvoje nisu me ni primetili dok su se ljubili zagrljeni kod poštanskih sandučića. On sa jednom rukom u kojoj drži cveće i drugom oko njenog struka, a ona sa obe ruke oko njegovog vrata. Dok sam prolazio, ponavljala mu je: „Nisi normalan, nisi normalan.“ Meni se učinilo kao da zaljubljenog muškarca mlada dama u isto vreme hvali i grdi što joj se pojavio na pragu i doneo joj buket, ali njegov ponos zbog toga što ju je učinio srećnom sekao je kao mačem vazduh koji smo sasvim slučajno udisali zajedno tog trenutka. Dok sam se motao oko zgrade, uspeo sam da bacim još jedan pogled ka ulazu. Zagrljeni, u nekom svom svetu, i dalje su jedno drugom prenosili dobre vibracije.
Prethodno opisan događaj bio mi je nekako i inspiracija da kao pripadnik „jačeg“ pola na ovom mestu napišem da u današnje vreme nije sramota ponekad biti i nežniji pol. Jer ljubav ne poznaje granice i, nekako mi se čini, sve je dozvoljeno u toj bici za srce partnera. Pokažite svojim damama da i „mužjaci“ umeju da iskažu svoja osećanja. Nije sramota.
Postoji nekoliko vrsta muškaraca koji pokušavaju, odvajajući se od mamine suknje, da se pronađu u očima druge žene.
Prvi će uvek upoređivati maminu „bolju“ i ženinu „lošiju“ pitu od jabuka, čime neminovno guraju odnos sa voljenom osobom u propast. Drugi su oni koji hrabro koračaju kroz život i sve loše što su uočili kod svoje majke, uključujući i to što su decenijama praštale njihovom ocu svaku vrstu zanemarivanja, traže od svojih lepših polovina da tokom zajedničkog života naprave balans sa njihovim prethodnim iskustvom. Treći su oni koji i pored ženinog ručka svrate prethodno kod mame na čašicu razgovora, pa kad su već tu, onda nešto i prezalogaje. Njima nema spasa, pa im ne bih ni poklanjao preteranu pažnju.
Realno, muškarcima je teže u današnje vreme nego što je to bilo našim očevima ili dedama. Dostupnost svega, jačanje uloge žene na društvenoj lestvici, potpuno poremećeni kriterijumi kada je materijalna sigurnost u pitanju, kao i urušavanje institucije bračne zajednice, doveli su do toga da se gro muškaraca od „mačo menova“ pretvorilo u osobe koje se plaše sopstvene senke. Da bi, kada im iz nekog razloga padne mrak na oči, od male mace nastajao razjareni bik. Zato se i dešavaju razmirice u svim vrstama veza, od vanbračnih do bračnih, često i sa kobnim posledicama. Po decu, pre svega. Nekada je bilo sramota ako si u razredu dete razvedenih roditelja, danas „nisi normalan“ ako ti roditelji žive zajedno.
Zato je u poslednje vreme pravo umeće dokazati pre svega sebi, a onda i drugima, da zajednički život ne predstavlja balast, već radost življenja.
Ali kako postići isplanirano? Možda je rešenje u tome da budeš ono što jesi. Bez foliranja i drugih igrica. Ona prava će se tada sigurno pojaviti. Ili možda već stoji pored tebe i čeka da se probudiš iz sna koje nam je nametnulo potrošačko društvo. Jurnjava za novcem, želja za boljim kolima, većim i lepše opremljenim stanom, što je moguće glamuroznijim letovanjem, što se kasnije, podrazumeva se, obavezno šeruje na Fejsbuku ili Instagramu, potpuno su bacili u drugi plan priču o ljubavi.
Popijte zajedno čaj ili kuvano vino, prošetajte se pored reke, idite ulicom zagrljeni ili ruku pod ruku, ušuškajte se ispod ćebeta, smejte se i radujte sitnicama. Ne dozvolite da ta čarolija prestane. Leptirići u stomaku nemaju alternativu.
I još nešto – iskustveno. Ako se sedi i čeka, sasvim je sigurno da ljubav neće doći sama. Ali ako postoji vera i nada, krenite joj u susret. Zimska ljubavna čarolija stvarna je tek onda kada imate s kim da je podelite. Deco, izvinite, ali ovde nije reč o vama. Nisu nam vremenske prilike saveznik za ovu januarsku priču, ali zašto se ne podsetiti da nema tog snega koji je belji od onoga kada se grudvate sa voljenom osobom, pa se zajedno nađete isprepletenih ruku i nogu, zagrljeni unutar debelog snežnog pokrivača. Je l’ vam se desilo nekad?
Za kraj i jedan savet damama, ako smem to sebi da dozvolim. Sačuvajte muškarcima osmeh na licu, jer ćete tako učiniti da vas oni pretvore u princeze.
