PIŠE: SANJA TELEBAK
Žena sija kada je ispunjena.
Definitivno.
Kad živi svoju svrhu. Vodi ispunjen život.
Znam da zvuči kao floskula, ali tako je.
Iz iskustva znam.
Radila sam poslove koje nisam volela, od njih sam obolela… hahaha…
A onda sam se jednog jutra probudila i osvestila da su se svi moji strahovi ostvarili. Sve što sam govorila da će se desiti, desilo se i dešavalo se tih dana.
Shvatila sam da je vreme za promene.
Sećam se kao da je juče bilo, sedela sam u kafeu na Senjaku sa drugaricom, stomak do zuba, i objašnjavala joj kako sam „prizvala“ sve to u svoj život.
Često sam u prethodnom periodu govorila «da» kad je sve u meni vrištalo «ne»!
Ali učili su me da tako treba, da je to ispravno, da žena treba ovo i ono… hmmmm…
Učenja, uverenja… brige… Sada znam da su to sve bili programi. Da je jedini ispravan put onaj koji osećaš u sebi.
Svi smo rođeni sa mnogo talenata, na nama je da li ćemo ih otkrivati i ispoljavati i sijati, ili ćemo „životariti“ okrivljujući nekoga ili nešto za našu tužnu sudbinu.
Ima ona divna rečenica – Bog ti da onoliko veliki krst koliki možeš poneti.
Objašnjava toliko toga kada se o njoj razmišlja. Da mene u životu nisu snašle sve te „tužne“ sudbine, nikada ne bih bila ovde gde sam sad. Nikada ne bih naučila, otkrila, osvestila lepotu života koji nam je svima dat.
Sa 15 godina sam maštala da ću studirati u Zagrebu ili Beogradu, da ću putovati po svetu i onda se vratiti u svoj grad i otvoriti salon lepote. Ništa od toga se nije desilo.
Neočekivani događaji u proleće ’92 su prekinuli moje maštanje, ali nisu ubili VERU u meni da će sve biti u redu, da ćemo svi živeti bolje i srećnije.
Te godine su me naučile jednoj od najvećih lekcija u životu – samo ono što uložiš u svoje znanje NIKO ti ne može oduzeti.
Sve ostalo se menja. Scenografija, glumci, prilike, ljudi, događaji…
Jedina želja celog života mi je bila samo da sam srećna. Nekako je nivo sreće bio parametar da li nešto biram ili ne.
U dvadesetim sam birala karijeru, a u tridesetim sam stvarala porodicu, u četrdesetim sam se počela pitati šta je to što ja volim. Osim svoje porodice i svog posla – i ponovo se pojavilo znanje, učenje, istraživanje. I krenula sam opet da učim.
I potvrdilo se da je moja najveća lekcija i najvažnija. Jedino što možeš promeniti si ti.
Tvoj stav prema životu, tvoje misli, reči i dela.
Jer oni određuju tvoju sudbinu, dharmu ili onu veličinu krsta koji nosiš.
Moj divni učitelj Ričard Rad kaže: „Ili će biti tvoja dharma ili će biti tvoja drama – na tebi je!“
Kad shvatimo da je život divno putovanje na kome rastemo, razvijamo se i gradimo temelje za budućnost naše dece, budemo pažljiviji i sa mislima i sa rečima i delima. Jer kad dođemo do kraja svog života, jedino što je važno su odnosi koje smo imali i deca. Da li smo uživali, rasli i da li smo njih naučili pravim vrednostima?
A jedna od najvećih vrednosti za mene je čast.
Koliko smo časni sami prema sebi, koliko prema drugima? Da li lažemo sebe da je sve dobro ili iskreno priznamo kako smo i šta se događa? A i to je ljudski i u genima nam je. I da odbijamo da priznamo i da nas je stid, i da nas je strah, i da suzbijamo u sebi, i da se izolujemo, i da poričemo.
Ovo je šest najvećih negativnih uverenja ili senki koje dolaze iz kolektivnog i svako od nas ima nekoliko njih u sebi, u svojim genima.
Meni su jako pomogli Gene Keys – to je sinteza Ričarda Rada koja daje mapu tvojih darova i tvojih senki – obrasce ponašanja koji su se formirali u ranom razvoju i ključeve za njihovo otključavanje.
Kad imaš precizno objašnjenje zašto se neko ponaša ovako ili onako, onda ti je lakše da to prihvatiš i da budeš nežan prema njemu, a prvenstveno prema sebi.
Od kada njih izučavam, meni kažu da baš sijam.
I onda sam nekoliko godina provela izučavajući Rada i shvatila da su nam naši darovi dati da pomognemo drugima.
Pa sam počela da čitam profile za druge i da kroz njih još više učim o obrascima koje svi imamo i kako možemo da ih prevaziđemo i učinimo da svi sijamo. Jer u svakome od nas, u našem DNK, skriven je genije, pitanje je samo hoćemo li ga otključati ili će ostati tu skriven, nikad otkriven, jer je naš strah jači od naše želje.
Skrivamo se iza nemam vremena i nisam još spremna, a dok ovo pišem odzvanjaju mi Ričardove reči: You are born ready!
Svi smo rođeni spremni, svi možemo sve, svi možemo da sijamo!
Umetnošću malih koraka!
Step by step!
I ako negde zapne, samo se podsetimo – ako smo mogli jednom, možemo uvek.
Uskoro ćemo objaviti Radovu knjigu „Umeće kontemplacije“, u kojoj je objašnjeno na koji način se menjamo. To je proces i potrebno je strpljenje i nežnost. Ponekad prvo treba da budemo roditelji sami sebi, da sebi ugodimo, sami sebe da prihvatimo, da sebe zavolimo.
Da bismo bili dobri roditelji našoj deci.
Da bismo živeli iz svojih darova, da bismo podigli svoju frekvenciju.
I kad krenemo na to putovanje pojave se učitelji koji ti postaju prijatelji i više od toga.
Znate kako kažu – ti si prosek petoro ljudi sa kojima provodiš najviše vremena – to je istina.
Sa takvim ljudima zajedno rastemo i razvijamo se, sa takvim ljudima sijamo.
