PIŠE: DEVI MOHAN
Jednom mi je jedna mudra osoba rekla: “Ne moraš da dokazuješ drugima ono što već jesi. Samo budi to!” Te reči su ostavile dubok utisak na mene. Razmišljala sam dosta o ovome i vremenom prepoznala moć Zakona vibracije, koji je osnova čuvenog Zakona privlačnosti o kome se mnogo govorilo i govori na zapadu. Smatram da je važno da, kao prvo, dostignemo jasnoću o tome šta tačno želimo da postignemo u životu i da se potom odvažimo da se tako i osećamo iznutra, tj. da neprestano vibriramo tom frekvencijom. Ako smo u stanju, ne samo da postignemo tu vibraciju, nego da je i održimo i njome vibriramo, bez obzira na input koji primamo iz spoljašnjeg sveta u vezi sa tim, to će se onda uistinu i desiti.
Međutim, da li se to u realnosti stvarno tako i dešava? Tačno je da u svoj život privlačimo upravo ono što iz sebe zračimo u spoljašnji svet, ali da li je zaista moguće duže vreme održati se u pretvaranju u vezi sa bilo čim sve dok to i ne postignemo? To je upravo najteži deo. Pretvaranje bilo koje vrste je teško održivo, jer nam sam taj čin pretvaranja oduzima puno energije. Čim nam malo opadne energija, održivost tih idealnih ciljeva koje smo sebi prvobitno zadali se drastično smanjuje. Sem ako imamo moćnog duhovnog učitelja koji je masterirao svoj um i čija uputstva i učenja pratimo sto posto predano, šanse prolaska kroz tu kritičnu fazu, iza koje neminovno stoji i dublja karmička priča, izuzetno su male. Na kraju krajeva, s obzirom na to da Zakon vibracije radi nepogrešivo, naša stvarnost će uvek biti ogledalo unutrašnjeg energetskog otiska i obrnuto.
Stoga je razumljivo zašto nas drevna nauka joge uči da je stanje potpune prirodnosti najpribližnije duhovnom stanju istinskog jogija. Većina ljudi uopšte nije prirodna, već upregnuta nametnutom potrebom dokazivanja sebe, u naporu da masku ega koju smo nesvesno izabrali kao nešto što najbliže odgovara onome što se od nas oduvek očekivalo od strane društva, roditelja, obrazovnih institucija i sl. i dalje održavamo, ispunjavajući norme pristojnosti, normalnosti, uspeha. Neki su se izveštili u poliranju te maske, dok drugi odrađuju minimalno koliko moraju, sve više težeći da se vrate sebi. Međutim, velika je razlika između dobro polirane maske i istinskog sjaja iznutra. Ne moramo dostići duhovnu moć viđenja ljudske aure kako bismo razlučili jedno od drugog. Istinski duhovni sjaj u Indiji nazivaju teđas (tejas), što na sanskritu znači unutrašnja vatra ili biti obasjan iznutra. Teđas se odnosi na izuzetnu harizmu, sjaj i vitalnost koju čovek automatski postiže kad istinski živi istinu svog bića. Istinski sjaj iznutra je stoga znak duhovnog postignuća samospoznaje. Što smo bliže sebi, sve više sijamo, sve do momenta kad i um i ego bivaju skroz obasjani svetlom svesti. Tada je čovek u stanju da transcendira um i ego identitet i postane predivni instrument božanske svesti i ljubavi. Istinski sjaj iznutra je znak naše spremnosti da prođemo kroz bilo kakvu neprijatnost, neudobnost, kritiku, ismevanje, odbacivanje od strane ljudi, a pogotovo onih do čijeg nam je mišljenja stalo i zahvaljujući kojima smo prethodno izgradili svoj osećaj vrednosti, jer sada postajemo posvećenici sopstvene istine. Istinski sjaj iznutra je stoga proporcionalan stepenu do koga smo ušli u svoj unutrašnji prostor autentičnosti, koji se ogleda u hrabrom, kreativnom iskazivanju naše božanske jedinstvenosti, baziranoj na stubovima vere, čistote i bezuslovne ljubavi.
Iz svega gore navedenog možemo zaključiti koliko je izazovan i velik cilj postizanja istinskog i trajnog unutrašnjeg sjaja i kakvo stanje svesti takav sjaj podrazumeva. Kako bismo postali čisto zlato koje ne gubi svoj sjaj, moramo da budemo spremni da prođemo kroz ogromno čišćenje, kroz vatru brojnih udaraca u ego identitet i brojnih životnih iskustava van zone udobnosti, a da pritom ostanemo ustoličeni u veri, nadi, zahvalnosti i prepuštanju višoj sili.
Kada sam 2007. u Dubaiju upoznala Mohanđija (koji je vremenom postao moj duhovni učitelj, a zatim i životni partner), on je prolazio kroz poslednju fazu životnih testova i pročišćujuće vatre koja ga je ustoličavala u proširenom stanju svesti koju je već bio postigao. Prolaziti kroz sve to nije nimalo lako i sećam se koliko su ga dotakle reči jednog sveca koji se tada zatekao u Dubaiju. Videvši Mohanđija, o kome nije znao ništa, rekao mu je: “I kad je bačeno u najdublje blato, zlato ostaje zlato. Samo je pitanje kada će biti razotkriveno svetu i zadiviti sve svojim sjajem.“
Život sa Mohanđijem je od početka bio neopisiv blagoslov. Imala sam prilike da iz prve ruke svedočim brojnim neverovatnim, umu nezamislivim, iskustvima, kroz koje prolazi neko čija se svest neprestano širi. Nakon što je transcendirao ego i predao se višoj sili u potpunosti, Mohanđi je nastavio da prima sva uputstva koja su mu u tom momentu bila potrebna. Bilo telepatski, kroz sinhronicitete ili druge ljude i situacije, svako vođstvo je stizalo u divnom toku, a on je sav taj uvek sveži nektar znanja i ljubavi delio sa svima oko sebe. Živeći sa Mohanđijem spoznala sam ogromnu važnost nesebičnog služenja, duhovnih praksi koje efektivno umiruju um i čiste nas iznutra, važnost spontane spremnosti i otvorenosti za to da budemo od pomoći drugima kad god. I što je najvažnije, spremnost da uvek nastupamo iz tog čistog unutrašnjeg prostora ljubavi, bez obzira šta drugi činili nama. Upravo je to cena istinskog unutrašnjeg sjaja.
Zahvaljujući Mohanđiju postepeno sam dostigla potrebnu unutrašnju rešenost i spremnost da napustim zonu komfora koju je moj tadašnji kancelarijski posao predstavljao i da se odvažim da krenem putem finansijske nesigurnosti. Taj put nesigurnosti je takođe bio i put slobode koja je tada već postala goruća potreba mog istinskog izražaja. Prelomni trenutak u tom odvažaju bila je upravo Kajlaš jatra, uzvišeno hodočašće na Tibet, mesto moći koje se smatra krunskom čakrom planete Zemlje. Bilo je to 2014. kada sam radila kao marketing menadžer za Mercedes-Benz u Omanu. Moja čežnja da se pridružim Mohanđiju na Kajlaš jatri te godine je bila tako intenzivna da je više nisam mogla ignorisati. Zbog vremenskih uslova ovo hodočašće je uglavnom uvek organizovano krajem jula ili početkom avgusta, što je jedino vreme kad niko od menadžera u Mercedes-Benzu ne dobija odmor. Pošto je upravo to i vreme Ramazana, kada je na Bliskom istoku prodaja automobila dva ili tri puta veća nego inače, bilo je očigledno da ću kad-tad morati da se odlučim između posla i Kajlaša. Nakon nekoliko godina odgađanja, u julu 2014. sam napravila izbor. Izabrala sam Kajlaš – i više se nikad nisam osvrnula unazad.
Pre nekih mesec dana, u avgustu 2019. godine, išla sam na moju treću Kajlaš jatru sa Mohanđijem. Bilo nas je stotinjak, iz svih krajeva sveta. Po prvi put, imali smo veću grupu iz bivše Jugoslavije, u kojoj je bio i Vlade Divac, naša košarkaška zvezda. Njegova divna supruga Ana je pohađala nekoliko Mohanđijevih ritritova i programa tokom proteklih par godina, a ovaj put su nam se pridružili oboje.
Ono što je ovu jatru učinilo istinski posebnom je bila jagna (sveti vedski ritual čišćenja koji uključuje čišćenje vatrom, posebnim mantrama i procesima) koju je Mohanđi po prvi put sproveo na svetom jezeru Mansarovar. Glavna svrha ove jagne je bilo čišćenje karme predaka. Po prvi put u istoriji, jagna ovih razmera je urađena na ovom jezeru neverovatne, božanske vibracije. S obzirom na sve što smo doživeli na Balkanu, znala sam da nije bila slučajnost to što je baš ove godine odaziv sa područja bivše Jugoslavije bio ovako velik. Samo to iskustvo čišćenja karme predaka je bilo više nego moćno. Noć pre jagne gotovo da niko nije spavao. Teške energije su se već osećale. Tog dana su usledili testovi velike vrućine u šatoru, pa se umoru pridružio čitav dijapazon neprijatnih simptoma visinske bolesti (glavobolja, mučnina, nagon za povraćanjem i sl.), a potom i nalet neverovatno hladnog vetra dok smo završavali jagnu napolju uz jezero Mansarovar. Nakon velike vrućine, odjednom smo bukvalno cvokotali od zime. Kroz sve te testove smo istrajali i ispoštovali ceo taj ritual koji je trajao satima. Na kraju smo doživeli neočekivano ushićenje tokom prelepog Aratija (ritual kruženja svetlošću u smeru kazaljke na satu) Kajlašu. Energija je odjednom postala neopisiva i svi smo osetili veliko olakšanje, kao da je neki ogroman teret pao sa naših pleća.
Sledeći dan smo doživeli čišćenje vodom, tokom potapanja u sveto jezero Mansarovar. U Indiji i na Tibetu se veruje da se potapanjem čitavog tela u ledeno hladnoj vodi svetog jezera Mansarovar čiste karme i blokade nekoliko generacija pre i posle nas, kao i karme predaka. Ovaj put mi je bilo posebno dirljivo i intenzivno tokom tog čina potapanja. U Mohanđijevom prisustvu, kada se taj momenat dogodio, energija je bila toliko sveta i intenzivna da nije bilo šanse da potisnem suze. Istinski neopisivo iskustvo.
Tokom same Kajlaš jatre, tokom tri dana hoda na preko 4000 m, kada smo obilazili svetu planinu Kajlaš u smeru kazaljke na satu, borili smo se sa svim izazovima fizičkog napora u sred hipoksije (visinske bolesti). U toj energiji visoke frekvencije, u kombinaciji sa hipoksijom i umorom, u čoveku se dešava neki neopisivi očaj. Sveukupni efekat čitavog procesa je ogromno čišćenje i izbacivanje potisnutih bolnih impresija. Ovaj put, tokom prvog dana jatre, usred svog tog očaja, odjednom sam se setila Igmanskog marša tokom Drugog svetskog rata, tokom kojeg su se naši preci suočavali sa ogromnom zimom i iscrpljenošću. Nisam imala pojma otkud su mi baš te misli došle. Hodajući satima, boreći se sa nemoći i hipoksijom, na momente bih videla visoku figuru Vlada Divca ispred mene. Većinom smo svi hodali sami, jer se sav naš fokus mora prebaciti na disanje i koračanje. Nikome nije bilo do druženja i priče. Zanimljivo je to što smo se Vlade i ja sreli upravo u momentu kada je sveta planina Kajlaš po prvi put tokom jatre bila vidljiva, a odmah pored je planina sa ogromnim otvorom poput pećine koja je iznutra zatvorena velikim kamenom. Dr. Ernst Muldašev u svojoj knjizi “U potrazi za gradom bogova – u predelima Šambale” tvrdi da je upravo ta pećina jedan od nekoliko moćnih portala u Šambalu koji postoje na planeti Zemlji. U svakom slučaju, lokacija je zaista moćna i tu čovek ostaje bez reči. Bio je predivan osećaj biti na ovakvom posebnom mestu sa divnim ljudima sa naših prostora, sa uzvišenim ciljem čišćenja za dobrobit svih.
Mesec dana je prošlo, a ja evo i dalje negde u sebi varim sva ta iskustva sa Kajlaša i neku neopisivu ranjivost koju čovek tokom jatre oseti iznutra. Celo iskustvo je bilo zaista izazovno, ali je vredelo truda i napora. Pred sam kraj jatre, tokom vožnje autobusom ka kineskoj granici, svi mi sa Balkana smo seli u isti autobus, pustili muziku Bore Čorbe, Bijelog dugmeta, Đelem đelem i pevali kao ludi. Veseli duh zajedništva koga se svi sa nostalgijom sećamo iz vremena bivše Jugoslavije skroz je zaživeo u tom autobusu. Pufnastih podočnjaka od nespavanja i visinske bolesti, bez uobičajenih ugodnosti tuša i pravog toaleta danima, delili smo iskustva, smejali se od srca i bili duboko zahvalni na svemu svetom i posebnom što smo doživeli tokom Kajlaš jatre. To je taj neopisivi blagoslov Kajlaša – izazovno, duboko čišćenje koje čoveka dovodi do iznenadne spoznaje i unutrašnjeg prepoznavanja naše božanske suštine – unutrašnje svetlosti, punine i čiste ljubavi kojoj istinski ništa nije potrebno zauzvrat. Posvedočili smo koliko su istinite Mohanđijeve reči: “Sa Kajlaša se niko ne vrati praznih ruku.”
Nakon Kajlaša, od 25. oktobra se ponovo družimo sa Mohanđijem, ovaj put na Kopaoniku u Srbiji. Radujemo se svim iskustvima, otvoreni za sve blagoslove koji nas vode u trajniji unutrašnji sjaj, u Ljubav kao put i destinaciju.
Namaste!