PSIHOSOCIJALNI NEMIR U NEAUTENTIČNOM JA

PIŠE: NADA SATE TEKIĆ, PSIHOTERAPEUT
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: AHMAD ODEH UNSPLASH.COM

Vekovima filozofi kontempliraju o suštini života i ljudskog postojanja, nudeći nam validne postu­late o tome kako dosegnuti osmišljen, kvalitetan, ispunjen i srećan život. Ali, zašto je onda za većinu nas još uvek toliko teško da iz naših svakodnevnih života uklonimo psihičke patn­je, povređenosti i nemire, čak i onda kada smo pošteđeni egzistencijalnih gubitaka?

Nameće se da je “dobro poznavanje sebe i svo­ga autentičnog Ja” od fundamentalne važnos­ti. Moramo priznati da je veoma teško zamisliti ispunjen i zadovoljan život, ukoliko je nosilac života sam sebi nepoznata i neotkrivena zemlja, puna tajni. Mi, naravno, svi mislimo da sebe do­bro poznajemo, da znamo naš sistem vrednosti, naše potrebe, kao i naše stavove o događajima, ljudima i životnim iskustvima, i to je principijelno tačno. Koliko smo zapravo dovoljno radoznali o sebi u tom smislu da konstantno preispitujemo i razdvajamo naše autentično i istinito Ja od ono­ga što je tokom života usvojeno iz drugih izvora, tuđe je, možda u suprotnosti sa našom suštinom, ali je toliko dugo integrisano u našu ličnost i time samo stvara iluziju originalnog dela naše lično­sti.

I dok se različiti koncepti pojavljuju prema vanjs­kom svetu kao koherentna personalna celina, u našem unutrašnjem psihičkom svetu se odvijaju permanentni sukobi i prepiranja između auten­tičnog i neautentičnog Ja, svesno ili podsvesno. Ta unutrašnja borba i nemiri ozbiljno limitiraju naše pokušaje da se harmonično konektuje­mo sa samim sobom, drugim ljudima i svojim okruženjem.

Iz ilustrativnih razloga, zamislite razgovor izme­du psihoterapeuta i klijenta Mr X. Mr X u kontek­stu razgovora napravi kratku digresiju o očevom bratu koji je toliko loša osoba da njihove porod­ice godinama nisu u kontaktu. Psihoterapeut primećuje da je kratka digresija postala cen­tralna tema razgovora i da nabrajanje rođakov­ih loših karakternih osobina predugo traje i zato pita klijenta:

– Molim Vas, koliko godina ste imali kada je vaša porodica prekinula svaki kontakt sa bratom vašeg oca?

– Imao sam… dve godine – pomalo zbunjeno odgovori Mr X.

– S obzirom na to da ste imali samo dve godine, kako objašnjavate da ga tako dobro poznajete? – pita psihoterapeut.

– Čuo sam od… Čekajte… – nastaje neobično duga pauza – Hoćete da kažete da moje mišljen­je o jednom čoveku zapravo nije moje mišljenje. Imao sam samo dve godine i ja njega zapravo ne poznajem, a izgledalo mi je kao da ga poznajem veoma dobro. Pitam se sada koliko toga nosim u sebi što nije originalno moje, što mi pravi prob­leme i zbog čega sam danas ovde.

Moramo se složiti sa Mr X-om da je teško ost­variti ispunjen i kvalitetan život ako kroz njega hodamo sa nametnutim vrednostima i stavovi­ma, koji kao srednjovekovni oklopi i štitovi oteža­vaju naš hod kroz život, zbunjuju naše misli, per­cepciju, čula i emocije, utiču na naše ponašanje, reagovanje, interakciju sa sobom, drugim ljudima i ostatkom sveta.

Prirodno se dalje nameće pitanje kako je moguće da smo dobrovoljno dozvolili neautentičnom Ja da tako moćno kontroliše naše postojanje. Zašto smo dobrovoljno oblačili jedan po jedan sloj teških oklopa, iako je to zapravo nelogično, nepraktično i nezdravo. Jednostavno zbog toga što je oduvek tako, od dana našeg začeća kada smo bili nemoćni mali ljudi koji zavise od brige vanjskog sveta.

Još u utrobi naše majke smo primali informacije iz okruženja naših roditelja. Osećali smo razliku između njihovog plača i smeha, radosti i tuge, frustracije ili ushićenja, i počeli da formiramo našu prvu percepciju života u koji još nismo ni zakoračili.

Po našem rođenju, negde na nivou nesvesnog, naučili smo šta treba da radimo kada želimo da naše potrebe budu zadovoljene ili kada imamo osećaj da je naše preživljavanje ugroženo. Pam­tili smo šta je kategorizovano kao dobro, a šta kao loše, i kako da razlikujemo prihvatljivo od neprihvatljivog.

Da li se sećamo svojih prvih igara sa drugom de­com i kako smo naučili prve lekcije o socijalnim interakcijama, o poželjnom, nepoželjnom i apso­lutno nedopustivom. Da li se sećamo kako smo naučili prve vrednosti i norme naše primarne po­rodice, socijalne sredine, etničke kulture i religi­jske zajednice. Kako su nas naučili da dolazimo do istine i kako da se ponašamo kada se naše istine sukobe sa istinama drugih ljudi. Bez ob­zira na to koliko se sećamo, tada smo već pro­gramirani da budemo ličnost koja će uspešno preživljavati socijalnu sredinu u kojoj živimo, što je naravno uglavnom vođeno ljubavlju, pozitiv­nom intencijom i željom da se uspešno nosimo sa našim okruženjem.

Onda se u naš odgoj uključila škola kao prvi oblik institucionalnog socijalnog programiranja, koji se nastavlja kroz našu profesiju i radnu sredinu. A zatim dolaze partnerski i bračni odnosi, naše vlastito roditeljstvo i uticaj proširenih porodi­ca. Okviran uticaj medija, politike, ekonomije i ubrzanog tehnoloskog razvoja na naše personal­no programiranje bilo bi nepotrebno elaborirati, zar ne?

Nije samo otisak našeg prsta jedinstven i nepon­ovljiv. Svako od nas je jedinstvena, neponovljiva i autentična ličnost od samog početka našeg postojanja. Ali, mala deca retko rizikuju da ek­sponiraju svoju autentičnost ako ih vodi dubok instinkt da time rizikuju gubitak ljubavi, kontak­ta, sigurnosti i podrške. Pogotovo u porodicama gde su te vrednosti već u znatnoj deprivaciji. Tako preživljavački mehanizam vremenom postaje normalizovana navika koja nas vodi u odraslu i zrelu dob, kada možda možemo ili možda mora­mo da odvojimo vreme i pažnju za preispitivanje.

Kao odrasle i zrele ličnosti stičemo, ne samo pra­vo, nego i obavezu, da budemo ono što original­no jesmo i što potencijalno možemo da budemo, pravo i obavezu da svoje harmonično Ja razmen­jujemo sa drugim harmoničnim bićima, na manje ili više harmoničan način. Ono što nas obavezuje je psihosocijalno i fizičko zdravlje pojedinca, po­rodice, socijalne sredine i univerzalnog ljudskog postojanja. To je konačno, insinuirali bi filozofi, suština našeg postojanja, da budemo radoznali i posvećeni samospoznaji i razvoju univerzalno dobrog.

Budite radoznali i krenite na ekspediciju otkrivan­ja svoga autentičnog Ja, zato što psihosocijalni nemir nije stanje, nego poziv u pravcu promena.