PIŠE: MIMA ZAHORJANSKI
Kako sam uopšte stigla do Pekinga? Koje to životne sile upravljaju našim svesnim, a još više podsvesnim? Koliko mi zaista uspevamo da kontrolišemo naše kretanje kroz život i šta sve utiče na naše odluke?
Mart 2018, sedim u agenciji za prodaju avio karata i kao papagaj izgovaram savladano – molim jednu povratnu kartu do Šangaja. Ljubazna žena me pita koliko ostajem, kada da piše povratak na karti.
Zastajem zamišljeno, osvrćem se po kancelariji i izgovaram automatski – mesec dana, jer tako mi je najlakše da prelomim neminovnost.
Dolazim kući, ne saopštavam ukućanima da sam ipak prelomila, u glavi košmar od pitanja bez odgovora, strah od neizvesnog i suočavanje sa neminovnošću, kroz bežanje u vidu sumanutog spremanja kuće, ređanja porodičnih fotografija, dokumenata, medicinske dokumentacije, a sve praćeno ogromnom brigom i krokodilskim suzama.
U kući ostaje sin koji je tek upisao Pravni fakultet, slabovidi suprug, koji mi je podrška u svemu preko 30 godina, i majka u poznim godinama, koja o svojim ozbiljno hroničnim bolestima progovara kroz tek po neki uzdah.
Krećem na put kao što sam nekada odlazila na odmor, pokušavajući da potisnem prave razloge odlaska.
Prva stanica na tom putu je aerodrom u Dohi, koji doživljavam kao 22. vek u svakom pogledu.
Čist, prostran, sav u mermeru, osoblje besprekorno ljubazno.
Sedam u restoran, naručujem baklavu sa pistaćima i posmatram putnike oko mene, pokušavam kroz njihove poglede da naslutim o čemu razmišljaju čekajući let za Šangaj.
Sletanje u Šangaj u jutarnjim satima po lokalnom vremenu, pospano razgledam oko sebe da bih shvatila gde sam i šta me čeka u za mene potpuno nepoznatoj zemlji. Taj prvi susret sa nepoznatim ostaje bez pravog odgovora.
Dolazak kod prijateljice u stan u Šangaju i olakšanje, naš jezik, naša hrana, naši ljudi. Počinju bezuspešni pokušaji da zaspim posle dugog putovanja, nespavanja i unutrašnjeg nemira.
Tada sam shvatila koliko sam se promenila od momenta kada sam kao dete živela u Africi, išla u britansku školu, vratila u Beograd, diplomirala na Pravnom fakultetu, živela u Budimpešti i Portugalu, obišla skoro dve trećine zemljine kugle istražujući različite kulture, narode, jezike, i to sve radila sa lakoćom i zadovoljstvom.
Sada sam stavljena pred iskušenje suočivši se sa novom državom, narodom, a u potpuno izmenjenim životnim okolnostima.
Ubrzo posle Šangaja odlazim za Peking, gde počinje moja dvostruka bitka – za zdravlje i za novac za terapije, koje u Kini nisu skupe, ali ipak moraju da budu plaćene i tu shvatam pravo značenje rečenice koja glasi bitka sa vremenom.
Uz neverovatnu sreću, dobijam ponudu da dajem privatne časove engleskog jezika, a u isto vreme upoznajem našu ženu koja mi nudi smeštaj i kojoj postajem životni dužnik, a moja avantura počinje da dobija smisao.
Opterećena brigama, ne uspevam da uživam u državi sa ogromnom tradicijom i kulturom, već fragmentarno bacam poglede u žurbi zbog nedostatka slobodnog vremena.
U magnovenju shvatam da se bukvalno sama borim na jednom kraju zemljine kugle, dok je porodica u Beogradu, koji je sada fizički udaljeniji nego ikad, a moji najmiliji nikad bliskiji.
Neminovno preispitivanje svih stavova, principa, prijatelja, odvajanje bitnog od nebitnog i striktni fokus na cilj zbog kojeg sam u Kini.
Prolaze meseci, pravim svoj mikrosvet od lokalnog frizera, farmaceuta, lekara, pekara.
Jezička barijera postaje podnošljiva, sve bolje se snalazim u prevazilaženju esencijalno bitne komunikacije, izmišljam sebi sitna zadovoljstava u vidu svakodnevnog ritualnog pijenja matcha čaja i spoznaje da u tom malom kafiću, koji drže brat i sestra, nalazim neophodni mir i snagu za dalje.
Nikad nisam pretpostavljala da ću naći zadovoljstvo u osami, da smo samo pred velikim iskušenjima svesni dokle možemo da dosegnemo i da se život sastoji od prevazilaženja teških momenata kroz molitve i praćenje intuicije, da zahvalnost za svaki novi dan predstavlja podstrek i smisao da se nastavi dalje. Koliko god da je teško.
Očekuje me povratak u Peking, sada malo izvesniji nego pre godinu dana, ali i dalje ispunjen brigom za moje najmilije i čežnjom da što pre budemo zajedno.
Jedina neispunjena želja je da pokušam da upoznam Peking kroz šetnju gradom, a ne samo kroz metro stanice, klinike, i tu čarobno lepu i pametnu decu koju podučavam engleskom jeziku.
