SVE, SVE, SVE!

PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ

„I, jesi li spremna da dopustiš Good Girl da odraste“, pita me glas sa druge strane ekrana. U meni se mešaju strah i bol i shvatam da je neod­lučnost vidljiva na izrazu mog lica. Volim kada su odnosi harmonični. Volim da učestvujem kada je nekome potrebna podrška. Volim da poklan­jam ljudima radosti i bez nekog povoda. Volim o svemu ovome da pričam uz dobru klopu i kada nemam vremena za to. Tačnije, uvek pronađem i vreme i sredstva.

„Sledeći nivo traži od tebe da budeš izričita u svojim NE i vrlo selektivna u svojim DA. U su­protnom, stopiraćeš i svoj i napredak ljudi sa ko­jima radiš.“ Naravno, moja mentorka je pamet­na žena i dovoljno je da spomene ugrožavanje dobrobiti drugih da mi u potpunosti preokrene fokus. Iza mojih očiju počinju da se nižu slike velikana, odlučnih ljudi sa neverovatnim postig­nućima, u čijem je društvu svaki atom u meni bio živ, ali i nekih drugih velikih lidera, čije je NE bilo razarajućeg dejstva na ceo kolektiv. Kako dati glas svakom unutrašnjem NE, za dobrobit svih? Kako izgraditi karakter po ugledu na ideale, a postaviti jasne granice koje će sa sigurnošću razočarati drage ljude?

U srži ljudske patnje je pojava koja se popularno naziva čovekougodljivost (engl. people pleas­ing). Nauka je definiše kao preokupiranost da se udovoljava drugima kako bi se održala društve­na harmonija i naziva je sociotropija. Kao i drugi termini koji sadrže u sebi reč -tropija, ukazuje na smanjenu funkciju nekog dela tela ili psihe. Ako se pri čitanju ovoga prepoznajete, možete sa možda bolnom sigurnošću da pretpostavite o kom delu nas se radi – atrofiranju ličnog in­tegriteta.

Istraživanja pokazuju da su ljudi skloni da kon­zumiraju više hrane i pića ako osećaju da druga strana to od njih očekuje. Prisetite se svih dije­ta na kojima ste bili, a koje su prekinute nekom veselom proslavom rođendana, jer vam je bilo neugodno da slavljenika odbijete za parče torte, ili svih onih momenata kada ste uz zvuk kucka­nja čaša nazdravljali nečiji novi početak, iako ste duboko u sebi znali da vam još jedno vino neće prijati. Ljudi smo, volimo da se povezujemo sa drugima i u slavlju i u tugi. No, problem nasta­je kada se ovo odrazi i na druge aspekte našeg života, te krenemo da sužavamo sopstvene po­tencijale da ne bismo uvredili druge.

Žene su sklonije od muškaraca da svoje talente sakrivaju, uspehe umanjuju i nude opravdan­ja kada im neko uputi kompliment. Tome ide u prilog i kulturno nasleđe Balkana, koje je vekov­ima gajilo osećaj zajedništva i pripadanja kroz ponašanja koja su dobra najpre za druge, a za­tim za sebe. Čak smo i u govoru od malih nogu naučeni da, kada nabrajamo, sebe navodimo na poslednjem mestu. U starom društvu postojao je čitav kontekst i sistem u kojem je pojedinac služio zajednici, a kroz to je zajednica služila pojedincu. Neki od nas su se i pionirski zakleli na to. No, nalazimo se na smeni era u kojoj se traži veća lična odgovornost i to ne samo u odnosima sa drugima, već i u odnosu prema sebi i samom životu.

U srži sociotropije (engl. people pleasing) je strah da će naša trenutna odluka da poremeti odnose sa ljudima – da ćemo ih uvrediti, povrediti i naljutiti, te da će im se promeniti slika koju imaju o nama. Znamo da je ovo put za neuspeh i svi smo u nekoj meri tome podložni, pa se možda na kraju dana krivimo kada otkrijemo da smo u aktivnostima sa drugima izgubili ono parče dana posveće­no samo nama. No, ako zagrebemo dublje, nema razloga za krivnju, jer ćemo da otkrijemo da smo kondicionirani da budemo „dobri“ od malih nogu i sa čistom namerom ljudi koji su nas podizali. Ljubav, dobročinstvo, saosećanje, služba drugima – neki su od najviših ideala čovečnosti. Naše nasleđe nam je dalo više nego što smo spremni da priznamo, ali je vreme da dopustimo toj „dobroj deci“ da izrastu u odgovorne velike ljude koji služe čovečanstvu.

Mentorka je na vezi, ja sam u suzama. Mala Vanja izrasta u veliku ženu i shvata da je sigurno nje­nim talentima da se ispoljavaju. Njen život je moja odgovornost i ja je prihvatam. Tugu zamenjuje osećaj slobode, koja se kao harmonični cunami širi mojom neurologijom. Celo telo struji talasima vitalnosti.

„Sigurno je da kažem NE“, grmi deklaracija Vasioni.

„Šta sada postaje moguće“, pita Vasiona.

SVE! SVE! SVE!

Mi Gradimo Novi Svet.