ПИШЕ/ФОТОГРАФИЈЕ: РАНКО ЂУРОВИЋ
Тофаларија — регион у Русији који се налази у централном делу Источног Сајана, на територији Нижњеудинског округа, на западу Иркутске области.
Површина 21, 4 хиљада км2.
Назив је добио име по малобројним становницима — Тофаларима (Тофима) .
Реке: Бирјуза, Уда, Казир, Оја, Агул, Гутара.
Број Тофалара по попису из 2010. године износи 762 човека који живе углавном у селима Алигџер, Горња Гутара, Њерха.
Језик — тофаларски, припада сајанской групи источно турских језика.
Први записи као племена Дубо (Туба, Туво) их помињу у кинеским хроникама V века.
Традиционална занимања: лов и узгој јелена ирваса.
Тофаларија «држава у држави» , округ у округу, чије границе нису означене на званичним мапама. Тофаларија — јединствена општина Иркутске области, која има свој историјски назив по имену народа који живи у њој.
Тофаларија – јединствено место у којем се нико жали на тежак живот и у којем је осмех заштитни знак. Национални колорит – стада јелена и национална одећа су нестали, а деца која уче тофаларски језик, се томе односе као према игри. Међутим, дубоко негде овај крај је остао земљом ловаца, у којој се између три мала села простиру бескрајни квадратни километри ловишта.
ТОФАЛАРИ СУ СЕ ЗВАЛИ КАРАГАСИ
Неподељено мишљење свих етнографа: реч «Тофалар», или «Тофа», се са њиховог древног језика преводи као «човек».
Сами Тофи овај назив из уста дошљака примају са великом резервом и неслагањем. «Човек» се на тофаларском каже «киши», — говоре они стрпљиво.
А «тофа» не значи ништа. Из историје је познато , да су до 1934 год. били познати као народ Карагаса — « црна патка ».
Административно Тофаларија је формирана у време совјетске власти децембра 1917 год.
Званично — све је почело 1923 год. када је у једној из долина Тофаларије изграђена школа, у коју се већ од јануара следеће године уписало 15-оро тофаларске деце.
Око школе је полако почело да се гради административно здање, а паралелно с њим и куће за становање. 1926 године настао је Алигџер, чије се име са тофаларског језика преводи као «широка долина ветрова«.
1939 год. је званично формиран Тофаларски реон Иркутске области.
1948 год. у Тофаларији је престало индустријско вађење злата и као нерентабилан реон је опустео, а његова територија је ушла у састав Нижњеудинског реона.
АЛИГЏЕР — ТОФАЛАРСКА ВЕНЕЦИЈА
Удаљеност Тофаларије од цивилизације је релативна. Она је сасвим у близини Нижњеудинска, али одрезана од «Велике земље» непроходним планинским венцима. Главни облик транспорта за локално становништво и ретке туристе је хеликоптер који лети два-три пута недељно. Највећи део радног простора хеликоптера је храна, па места остаје за максимум 20-ак путника. Око сат времена траје лет, и хеликоптер спушта у широку долину, по којој слободно дува ветар — што је, у ствари, и преведено име Алгджера.
Око Алигџера су стеновите планине где се на врху једне од њих (Пионирска) сваке године истакне застава Руске Федерације.
Причају Тофалари да је најинтересантније у јулу месецу када падају кише и отопи се снег с планина па локална река Уда поплави скоро цео Алигџер који тада личи на Венецију
После престанка експлоатације злата 1948 године цео крај постаје субвенционисан из буџета Руске Федерације без икаквих назнака да прерсте у урбану, градску средину.
У самом Алигџеру негде око стотинак становника ради у буџетском сектору – школа, општина, библиотека, пекара, генератор струје, медицинско особље…
Село има и доктора и стоматолога јер локална вода има јако мало јода па становници имају великих проблема са зубима. У Алигџеру има и школа интернат у којој уче и деца из села Њерха, а кућама иду само у време распуста.
Интересантно је да и у тако тешким условима за живот има јако пуно младих жена са по 4-5 деце. У самом центру Алигџера је огроман агрегат за струју који се гаси само пар сати у раном послеподневу и ако нема ветра село «притисне» тишина која «пара уши»
Зими, која траје минимум 8 месеци, тофаларска села замиру јер сви одлазе у лов па чак и многе жене. Како су ловишта удаљена од насеља у лов се иде јашући на ирвасима, али их у село не воде него оставе подно планина. Тако се око Алигџера може видети и по пар стотина грла.
Средном јула месеца се у Алигџеру окупљају представници сва три села на традиционалном фестивалу Суглан – «Аргамчи-Ири»
Ту се приказују стари обичаји, плесови, народне ношње, спортске активности (рвање, бацање камена с рамена…)
Шамани плешу традиционалне плесове и певају на изворном језику.
Сви играју око велике ватре и вежу машнице на гранама дрвећа како би их пратила срећа.
Ове године сам имао ту срећу да, заједно са својим пријатељем Браниславом Бркићем – председником Фото савеза Србије, присуствујем њиховом празнику да са њима осетимо ту енергију давних времена. Времена која полако умиру и одлазе у Рај заједно са Тофаларима.
