PIŠE: LJUBIŠA BORETOV
FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA NEMANJA JOVANOVIĆ
Usred haosa hiperpodukcije književnosti, romansi, ljubavnih priča, zbirki novinskih tekstova upakovanih u korice knjiga, pojavio se Nemanja Jovanović sa svojim prvim romanom ’’Milka zbogom, vidimo se sutra’’ u izdanju „Partizanske knjige“.
Nemanja Jovanović se bavi dizajnom i pisanjem. Jedan je od retkih autora koji bez ulepšavanja predstavlja realnost i svakodnevnicu malog čoveka. Kratke priče objavljivao je u Studentu, Yellow-Cab-u, Severnom bunkeru, Ulaznici, zbirkama priča ’’Da sam Šejn’’ i ’’Van Ograde’’. Sa romanom prvencem skrenuo je pažnju stručne javnosti, koji je prema izboru kritičara kulturnog dodatka Politike proglašen jednom od najboljih knjiga u 2016. godini. ’’Milka zbogom, vidimo se sutra’’ se našla i u trci za NIN-ovu nagradu.
Kakav je osećaj za pisca koji je skrenuo pažnju stručne javnosti prvom knjigom?
Osećaj je super. Nikada nisam ni razmišljao dokle knjiga može da dobaci. Kada me je Politika svrstala među najbolje romane za prethodnu godinu, zaista sam se obradovao. Izuzetna stvar. Tako je desetak kvadrata, otprilike toliko, po kojima sam se vrteo godinama, postalo besmrtno. (smeh)
Kako je nastala prva knjiga Nemanje Jovanovića? Radi se o događajima iz tvog života?
Ja sam napisao nešto što sam morao napisati. Bukvalno tako. Morao sam da napišem nešto. U tom trenutku je to bilo to. Razmišljao sam o čemu bi to moglo da bude. Ta tema me je prilično okupirala, jer je bila i za mene prilično zategnuta. Negirao sam, na neki način, taj deo svog života, koji je opisan u knjizi. Bio je mučan i želeo sam da ga se otarasim, da ga objasnim samom sebi, da ga učinim podnošljivijim. Inače, ta knjiga je išla dalje, nije trebalo da se završi tu gde se završila. Ja sam krenuo da obrađujem tog llika, poslednjeg lika. Negde, svi ti likovi, manje-više, jesu i nisu stvarni. Više su poslužili kao prototipi. Ja sam ih nadograđivao, ubacivao ponešto. Onda se zaustavilo. Krenuo sam da pišem dalje i video sam da gubim nešto. Stao sam. Onda sam svlačio tekst unazad dok nisam došao do suštinske rečenice, ona koja mi se učinila odličnom da zaokružim čitavu priču.
Svet u kome živi junak knjige je prilično mračan? Ravnodušnost kojom se kreće kroz život je ponekad na granici komičnog.
Ja ne doživljavam to toliko mračno. Još manje glavnog junaka kao nekog ko je ravnodušan. Komično jeste, oseća se…. ali i ja sam sam takav. Dok spolja delujem nezainteresovano, ili stojim ozbiljan po strani, često u sebi objašnjavam stvari kroz grotesku, tako je podnošljivije. Međutim, kada se radi o knjizi i o tom periodu, taj život je bio prilično dosadan i to me najviše zezalo u čitavoj stvari – to što je dosadno. Dosadno godinama. Kao nešto učiš, trudiš se da preživiš, pa ti ljudi oko tebe… Nekako, ne znam ni sam. Nisu to samo marginalci, to su ljudi koji… to je treći svet, drugačiji ugao posmatranja stvari. Sada govorim o tom likovima koji su gej ili nastrani na neki drugi način. Nije to ni muški, ni ženski, ni normalan, ni nenormalan svet. Jednostavno, ušao sam u nešto za šta sam znao da postoji, ali nisam znao koliko to teskobno može da bude. Suštinski, moj život u tom periodu je bio neinteresantan. Ja sam u ovoj knjizi, ako je zanimljiva, učinio maksimum da je učinim takvom, a i da potrem malo sećanja.
Roman je prepun nastranih likova, emotivno pomerenih, osetljivih. Marginalci haraju tvojim stranicama i koliko si imao empatije za njih, isto toliko si ih predstavljao sa podsmehom.
Koliko sam podsmeha imao za njih, imao sam i za glavnog junaka. A što se nastranosti tiče – nastrani jesu. Međutim, toga ima svuda. Ja sam kod, uslovno rečeno, građanskog, prihvatljivog dela populacije, viđao veće nastranosti nego kod tih ljudi opisanih u knjizi, s tim što se to kod njih drugačije odvija. Zabavljaju se nastrano. Monotonija je to što ih gura u to, ispraznost, znatiželja. Svega ima, ali za razliku od ovih mojih likova, u želucu vare po 10, 15 evra. To je ono od čega Olivera (jedna od junakinja romana) živi nedelju ili dve. Jednostavno, ove moje su okolnosti gurnule u poziciju iz koje ne mogu puno da biraju. A isto tako bi želeli malo zabave.
A da li se glavni junak kreće među njima zato što su i njega okolnosti gurnule na marginu?
Ne okolnosti. On je sam odabrao takav način života, jer je želeo da se disciplinuje. Na neki način košmar kome je ostao odan do poslednje stranice. Želeo je da živi sam, iako je mogao deliti stan sa nekim i sve učiniti podnošljivijim. Novca je imao samo za sobu, i sa povremenim usputnim poslovima, mogao je da dosegne samo to. Želeo je da se disciplinuje, a za to mu je bila potrebna samoća. Moguće da je imao i pogrešnu procenu (smeh). Potom dolaze okolnosti. Sam ih je odabrao.
A Nemanja?
Imam te trenutke. I dan-danas sam sklon takvim likovima, neobičnim pričama. Privlači me to. Uvek me je i privlačilo. Ljudi koji nisu adekvatni za društvo, oni ispali iz igre, odbačeni, koji nemaju više puno da izgube. Ne znam odakle to, ali uvek sam imao simpatije za takve, neku vrstu naklonosti.
Glavni junak se guši u sopstvenim emocijama koje ne može da artikuliše onako kako bi želeo, pa se zbog tog zatvara u sebe. Međutim, ni ostali junaci nemaju više sreće. Da li je to realnost okruženja ili se on uvek namerno nađe i prepozna među autsajedrima?
U knjizi ima jedan deo gde se junak zaključava u iznajmljenoj sobi i zaspi. Jednostavno, srozao se do kraja i to sebi priznaje pre nego što legne u krevet. Mene ne iznenađuje koliko prostora čovek ima da se sroza. Uvek. A valjda po prirodi stvari, sve te vuče na dole, uvek je potreban napor da se održiš. Da li je to finansijski, emotivno, kako god, nekako uvek je potreban napor da držiš glavu iznad vode. U trenutku kada se dešava roman, osećao sam da postoje mnoge stvari u mom životu koje nisam mogao ili nisam želeo da procesuiram, pa sam ih, rekao sam već, gurnuo u stranu, potiskivao. A pritiskale su. I kada se tako osećaš, svakako si po strani, da li su te gurnuli drugi ili si to učinio sam, više nije bitno. Tako i ostali karakteri u priči. Glavni junak je svestan da su oni na neki način skrajnuti, odbačeni, stavljeni na marginu i on pravi distancu u odnosu na njih. On je posmatrač, ne upliće se previše u taj svet. Ali lako mu je da bude sa njima, jer su na neki način gori od njega. Ne radi se tu o vrednosti, pozitivnoj vrednosti. To je sad pitanje ko je manje vredan, ili ko je gori. Tu je problem i sa identifikacijom. Kada si sa nekim duže vreme, identifikuješ se i sa uslovima i načinom ophođenja, pričom, stilom života. I to počinje da postaje deo tebe.
Tema ovog broja RYL magazina je ’’moć ljubavi’’. Ima li mesta za ljubav u romanima Nemanje Jovanovića?
Ljubav? Pa, ljubav se događa i u ovom romanu, na nekom nivou, ali nije nešto što je odredilo junaka. Više sam bio fokusiran na njegovo pisanje kao nešto što će mu ponuditi izlaz, koliko toliko. Možda bi ljubav kao tema bila veći izazov za pisanje. Siguran sam da bi. Možda zato što to nije toliko stvar reči. Ima veću moć, iznad toga je, i u svakom slučaju, mislim da treba mnogo više veštine, i na kraju prave ljubavi, da bi se napravilo nešto zaista vredno. Setimo se samo „Idiota“ ili „Don Kihota“, možda dva najveća dela koja govore o ljubavi i pripadaju najslavljenijim delima ikada. Dakle, ljubav ima moć, apsolutnu, samo je teško književnosti da je isprati. Uvek je lakše baviti se onim stvarima koje deformišemo dok govorimo o ljubavi.
