PIŠE: MINJA KOVAČEVIĆ, DIZAJNERKA
FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA
Dizajnom se bavim dugo, nekih dvadesetak godina , ali se nikada nisam predstavljala kao dizajnerka. Završila sam ekonomiju na beogradskom Univerzitetu, finansije i bankarstvo, i to je bio prvi korak da sebi obezbedim siguran i dobro plaćen posao. Međutim, nekako se desilo da moj hobi, strast, postane i moja profesija. Naime, još od tinejdžerskih dana, vizija onoga što sam želela da ponesem se razlikovala od svega što se nudilo u radnjama tih godina. Tada sam prvi put zaplovila u kreativni svet, osmišljavala sebi najrazličitije komade garderobe, upoznavala se sa materijalima, radila na detaljima, i uz pomoć dobre šnajderke, dobijala ono što sam želela. Na moje zadovoljstvo, praćeno pohvalama okruženja.
Nakon fakulteta, počele su molbe, prvo od drugarica, pa vrlo brzo i od drugarica mojih drugarica, da im uradim neki komad, haljinu za posebnu priliku, bluzu, kombinezon…To su zaista bile zlatne godine mog stvaranja. Sve se uklopillo. U to vreme sam dobila porodicu, nisam radila, pa sam se u potpunosti posvetila svom hobiju. Narudžbine su stizale, a modeli su već postali prepoznatljivi po obilju perlica i čipke koju sam koristila. Pohvale su stizale sa svih strana, čak i od renomiranih kreatora. Bila sam potpuno zadovoljna. Radila sam ono što volim, a to mi je donosilo i zavidan mesečni „džeparac“.
Međutim, da život nije laka igra, shvatila sam nakon niza uspešnih godina. Paralelno sa turbulencijama i lomovima u privatnom životu, narudžbine su stizale sve ređe i ređe. Momenat odluke, da li da ostanem u tom poslu, ili da se okrenem nečem izvesnijem, bio je pravi izazov, jer više nisam bila sama. Imala sam porodicu o kojoj sam morala da mislim. Uslovi u kojim sam počinjala su se razlikovali od onih u kojima sam birala da nastavim. Beograd je u to vreme postao prava metropola, u koju su stizali svi svetski poznati bendovi. Ponuda je bila raznolika i za svačiji džep. Pored toga, dizajneri su nicali svakoga dana. Mnoge poznate žene ili žene poznatih muževa su poželela da se oprobaju u svetu mode. Zaključak: sve što sam radila do tada, nije dovoljno! Morala sam mnogo toga da menjam. Svečane haljine zamenim komercijalnim komadima garderobe. Približim se široj potrošačkoj grupi. Pronađem direktan način plasiranja robe. Oglasim se na društvenim mrežama. Sve je to bilo potpuno novo za mene. Definisala sam zadatke i krenula sve iz početka. Ništa nije išlo glatko, ne ide ni sada. Problemi sa saradnicima, veličinama, kvalitetom materijala, neadekvatnim ili nedovoljnim marketingom, rešavaju se, ne uvek lako i ne uvek uspešno, ali treba pronalaziti način da se prevaziđu.
Istrajnost je ključna. I motivacija. Za mene je to činjenica da mnoge devojke, žene od stila u Beogradu, imaju u svom ormaru neki komad garderobe sa mojim potpisom. Osećam veliko zadovoljstvo i satisfakciju kada ga vidim negde na ulici, u časopisu ili na televiziji, kako se kombinuje na najrazličitije načine.
Moj pristup izradi modela nema šablon. Ponekad je materijal taj koji me inspiriše, a nekad za postojeće skice odabiram ruho. Krojevi su najčešće jednostavni, nosivi, a kroz detalje pokušavam da izrazim svoju viziju estetike za naredni period. Dajem mu prepoznatljivost i svoj pečat. Da li pratim svetske trendove? Ne, rekla bih, mada ih sigurno konsultujem u domenu opšte forme svih ostalih delova garderobe, koji bi trebalo da upotpune sliku. Volim da šetam kroz stilove, pa tako ženstvenu i elegantnu haljinu ili bluzu, dodatkom perlica, jedne godine učinim romantičnom i nežnom, sledeće čipkom – izazovnom, a već naredne, izborom čvršćeg tekstila, strogom i poslovnom. Godinu 2016/2017 obeležio je zbir svile i metala. Upliv roka kroz nitne i lance uneo je duh neukrotive buntovnice u sledeću sezonu. Kreativnost. Sloboda.
I ljubav. Malo je ljudi koji se bave poslom koji zaista vole i u kome uživaju. To je ogromna privilegija koja zaslužuje isto toliki trud i napor. Ponekad luksuz… verujem u ideju da se svaki rad ipak nagradi, danas ili sutra, ako si dovoljno strpljiv da sačekaš jutro.
