PIŠE: LELICA TODOROVIĆ, PHD, NLP TRENER & KOUČ
FOTOGRAFIJE: PIXABAY.COM, GORAN ZLATKOVIĆ
Svi se rodimo sa srcem u koje može da stane čitav kosmos. Primamo u naše srce svakoga koga upoznamo. Ne procenjujemo da li su mama i tata lepi ili ružni, dobri ili loši, pametni ili glupi. Ne razmišljamo o tome da li smo se rodili u palati ili u kolibi. Da li su nas obukli u brendiranu garderobu ili nas uvili u staru pohabanu krpu. Sa radošću se smejemo kada nam je sve potaman, sa radošću plačemo kad želimo da pošaljemo poruku da nam nešto nije potaman. Naše oči su otvorene i znatiželjne, iz njih zrači iskra ljubavi koja budi ljubav i nežnost u svakom ko ih pogleda. Naše uši su otvorene za umilne glasove naših roditelja, braće i sestara, ostale familije. Možda su njihovi glasovi grubi i ljutiti, ali za naše uši oni su najumilnija muzika. Naše telo se prepušta dodirima i milovanjima, čak i ako su ruke koje nas dodiruju grube. Veselimo se poljupcima i učimo kako da ih uzvratimo. Kada nas izvesno vreme ne dodiruju, jasno i glasno plačom stavimo do znanja da nam je to potrebno.
Ne poznajemo svet, niti njegova pravila. Ne znamo šta smemo, a šta ne smemo. Ne napadamo nikoga. Mogu nas ostaviti ako žele bilo gde i prestati da nam daju i hranu i vodu i toplotu. Potpuno smo prepušteni na milost ili nemilost drugim ljudskim bićima. Ne znamo jezik, nemamo nikakvo iskustvo, ne poznajemo nikoga. Nikome ne možemo ništa da naredimo, nemamo ni novca, ni znanja, ni zvanja. Zaboga, kako uopšte iko preživi bez svega toga?!
Na svet dolazimo bez ičega i nemamo šta da ponudimo za uzvrat onima kojima ulazimo u život. Objektivno, više su imali vremena, energije i novca za sebe. Zašto nam se onda raduju? Šta je to što mi rođenjem donesemo, pa su naši roditelji spremni da noćima ostanu budni, da nas danima nose i ljuljaju, da nas hrane, oblače, presvlače, kupaju, šetaju? Šta to nama naša deca donose, pa smo mi spremni na sve to? Definitivno, kad se mi rodimo, neko mora da promeni svoju zonu komfora, svoje dnevne i noćne navike, svoje prioritete. Legenda kaže da je Romula i Rema odgajila vučica Martia, a Tarzan, iako izmišljen lik, odrastao je zahvaljujući milosti majmunice Kale, a potom i ostalih divljih životinja. Šta je to što, čak i divlje životinje, navede da se postaraju o nekom ljudskom biću?
Mislim da je ljubav ta kojoj se ne može odoleti. To je jedino što donesemo kad stignemo na ovaj svet. Donesemo podsećanje na to kako je kad te neko bezuslovno voli i prihvata. Podsećanje na to kako je kad doživiš ceo kosmos u jednom pogledu, glasu i dodiru. I savršenu mirnoću i sigurnost da je sve upravo tako kako treba da bude.
Vremenom se naša srca skvrče i kod nekih postanu poput kamička. U takvom srcu, nema mesta ni za samog sopstvenika srca. Nema više kosmosa u srcu, i nema vlasnika srca u kosmosu. Iako ima jedinstven matični broj, posao, porodicu, kuću i auto, ljubav ga ne prepoznaje. Nama je pristupačan samo onaj deo kosmosa koji nosimo u srcu. Sve ostalo nam je nedostupno. Svako je svoj, a tvoj je samo onoliko koliko ga voliš.
Ograničeni konceptom da postoji samo ono što možemo videti, čuti i izmeriti, smatramo da i naše ljubavi moraju imati veličinu i oblik, ne veću i ne drugačiju od nas samih. Uhvatimo je u klopku i zatvorimo. Ograničimo je, damo joj naš oblik, naše boje i naše zvukove. Podignemo zidine oko nje. A ljubav, bezvremena i besprostorna, bezoblična, bezbojna i bez zvuka, pristane da nam ugodi i pokaže nam kakvi smo mi. Jer, to je jedna od osobina ljubavi: ugađa, daje se i prepušta se. Ona to može, jer zna da je nepovrediva i da, kakav god oblik joj mi dali, ona zadržava svoju bezobličnost. Oblik koji joj mi damo je naše poimanje ljubavi. Ono što mi znamo, umemo, možemo, i iznad svega, smemo. Na ovom svetu, ljubav je najčešća pogrešno korišćena reč. Često se koristi umesto reči: strah, ego, sumnja, potreba, želja itd.
Kako god, dođe dan kada ljubav svakoga od nas prigrli u svoj bezoblični, bezvremeni i besprostorni zagrljaj. Tada i mi ponovo postajemo ljubav.
Možda vi, dragi čitaoci, imate logičnije objašnjenje. Ja ga iz pozicije ljubavi nemam, jer ljubav ne poseduje logiku racionalnog uma. Ljubav dođe kad ona hoće i gde ona hoće. Ne kad mi hoćemo. Ona bira nas, ne mi nju. Bira nas onda kad uoči da ima gde da se smesti u nama. Ona i odlazi kad ona hoće. Onda kad nam se srce skvrči i stvrdne, jer u takvom srcu za nju mesta nema. Ljubav se vezati ne može, tu samo ljubav pomaže…
