OD SUMRAKA DO SVITANJA

PIŠE: ANIMA MUNDI

Život u svom kretanju i lepoti, od sumraka do svitanja, od Sunca do Meseca, od dana do mraka. Sve je u večitom kretanju i konstantnoj promeni. Sumrak je vreme između zore i izlaska Sunca i između zalaska Sunca i noći. Zemlja tada niti je osvetljena potpuno sunčevom svetlošću, niti je u apsolutnom mraku. Prirodne faze koje se smenjuju. Moć i sjaj tog trenutka su veličanstveni. Dok je svitanje rađanje, svanuće. Upravo su mi ova značenja bila ideja vodilja za temu meseca aprila RYL magazina.

„OD SUMRAKA DO SITANJA“

„Sam je život prava gozba“ kako navodi Julia Child. „Na toj trpezi nalaze se najlepši plodovi života.“ Odabereš promenu i pratiš put. Nakon svih ovih godina, shvatila sam da kada nešto presečemo i odlučimo se za jednu stazu, mini­malno 5 godina ne možemo da siđemo sa nje. Odluka nas veže i splet životnih okolnosti. A onda kao da se probudimo i shvatimo da li želi­mo tom stazom ili ne – odluka se lako donosi. To je svitanje života, a sumrak starog. U kon­stanstnoj potrazi smo za balansom koji kratko traje. Stalno i uporno se mora raditi na njemu u odnosu sa drugima, u odnosa sa sobom, sa svojim telom. Balans nije večan, on se ne može kupiti.

Autori sveta, kako ja volim da ih zovem, razma­trajući ovu temu, došli su do istog zaključka, možda optimističkog, ali istinitog, da je svaki sumrak u stvari novo rađanje i novi put kojim se započinje novo poglavlje života. Mrak je najjači pred svitanje. Mislim da se slažete.

Imam 45 godina, volim svoje godine u kojima sam par puta kretala od samog početka. Na nekim putevima bilo je zidova preko kojih nis­am mogla, pa sam sam tražila druge alterna­tivne puteve. Bilo je i takvih situacija gde se ljubav gasila i gde sam dalje morala sama i svoja, duboko zagledana u svoje biće, shvativši da je svetlost u nekom dugom pravcu, u meni. Bilo je sumraka u koje vas ubace ljudi, samo zato što se niste dovoljno zauzeli za sebe, borili za svoj integritet. Bilo je i situacija u kojima su neki morali otpasti ili ste otpadali vi u tim kom­binacijama samo radi sopstvenog opstanka. Težak je pad, koji vas vodi u neki mrak, pepeo, bol. Teško se čovek diže ka novom danu posle toga, svitanju, veri, ljubavi, ideji. Kolika je un­utrašnja snaga i vatra u njemu, toliko pre Feniks opet poleti nebu pod oblake. Da nisam sve to proživela nekoliko puta u životu, mislila bih da se to dešava samo drugima. Ne, to se dešava svima koji kroz život teže svojoj autentičnosti. Život ima strmu krivulju učenja. Nimalo laku, ali se da vremenom savladati i postaje čista zaba­va. Ne zatvarajte svoje srce, već ga otvorite – jedino tako radost može da vas obuzme, sunce zasija, pojavi se dan.

Od sumraka do svitanja, prirodni ciklus, život­ni ciklus. Ne bojte se ničega i nikoga, padneš, ustaneš, kreneš – od tebe samo zavisi. Sve ima svoje lepote – i taj sumrak i to svitanje i Sunce koje greje i Mesec koji miluje. Negujte jednos­tavnost, kako prema sebi, tako i prema drugi­ma, dišite duboko, jer je proleće tradicionalno godišnje doba za unošenje reda u svoj dom, u svoj život. „Život koji želimo, nije samo onaj koji smo izabrali i stvorili“ kaže nam pesnik Wendell Berry. „To je onaj koji moramo birati i stvarati.“