MOJA INDIJA

PIŠE: SLAVICA POPARA JOVANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: VESNA JOVANOVIĆ

Zamislite ulicu u centru grada, koja se izdvaja iz bulevara oštrim uglom, a i životom. Dakle, ulica u kojoj se prepliću rikše, automobili, lju­di, krave, tuk tukovi, motoristi, biciklisti sa pri­kolicom, psi, koze, poneka svinja. Ulicu u kojoj se, pored svega toga, prodaje najraznovrsnija roba u širom otvorenim radnjama i tezgama, koje zalaze u sav taj ipak dobro organizovani haos, pretrpane koloritom od odeće, najlepših torbi koje sam u životu videla i raznog nakita.

Indija. Simbol istorije, arheologije, kulture, du­hovnosti i, svakako, potrage za sobom. Neću vam otkriti ništa što već ne znate i niste čuli. Samo želim da prenesem da taj način nije do­voljan i može se steći sasvim drugi utisak od onog kada zaista i živite u Indiji.

“Potpuno spremna” na mesec dana života u toj magičnoj zemlji, krećem u potragu za Sla­vicom, koja je otkrila jogu u sebi pre šesnaest godina, i koja sve vreme pokušava da uskladi suprotnosti u sebi, ali i sa okolinom, kod prak­tikovanja iste. Kako, sa ovog podneblja u kom sam rođena i vaspitavana, primeniti sve ono što u sebi nosi Brahman, vrhovni apsolut, kako da shvatim značenje karme, kako da iskreno i sa ljubavlju, jer ne znam drugačije, predano primenim sve principe joge i, pri tom, ostanem apsolutno svoja? Kako iskreno i potpuno spo­jiti različito gledanje na život, a tek na smrt? Naučeni smo da se radujemo životu i plašimo smrti, dok indijske predane duše, pune ljubavi prema svemu, ne mare kada će ili kako napu­stiti svoje telo. Oni zaista iskonski vole, raduju se, pevaju danju i noću svojim bogovima, sve im prepuštaju i srećni im se vraćaju, veruju­ći da božanstva uređuju na koji način će duša napustiti telo. Gledala sam jedan takav čin. Pomislićete da vam je sve jasno, dok čitate u udobnoj fotelji i toploj sobi. Želela sam više od tog osećaja i zato sam dovela Slavicu na lice mesta. Ne možete ni zamisliti kolika je razlika.

Vegetarijanac sam od rođenja. Istrpela sam sve vaspitne mere da ne pojedem ceo ručak koji majka spremi, jer je meso bilo moja “muka”. Istrpela sam sve kazne i nerazumevanje u vr­tiću, dok nismo svi shvatili da nije inat, već da ja meso zaista nisam mogla da pojedem, kao ni dan-danas. Krzno nikako ne pripada meni, mogu samo da ga dotaknem ako je na životinji kojoj i pripada. Pri tom, nisam nikakav ostra­šćeni ljubitelj životinja. Jednostavno se poštu­jemo i niko nikog ne dira, ako mogu tako reći. Imam konja i psa, ali to nije bila moja preterana želja, već se desilo i traje.

Kako mogu bolje saznati sve o sebi, nego doći u kolevku vegetarijanstva, joge, ajurvede, me­ditacije i spoznaje.

Dolazim u Nju Delhi, glavni grad severnog dela Indije. Duga istorija, stara 5000 godina pre nove ere. Sada ima oko 18 miliona stanovni­ka i ubraja se u najveće i najrazvijenije metro­pole sveta, ali ima i ulicu koju sam opisala na početku teksta, u njoj ima Hotel “New Krishna”, i u njemu sobu u kojoj sam ja. Morate imati na umu da standardi hotela i cele ulice nemaju sličnosti sa standardima na koje smo navikli.

Obilazeći Red Fort tvrđavu, Lotus Temple, Gan­dijev grob, opservatoriju Jantar Mantar, gde su “štapom i kanapom”, a najviše kamenom, napravljeni instrumenti za praćenje nebeskih tela, za precizno merenje vremena, astrologi­ju, horoskope, bez kojih vladari nisu skoro ni dana donosili odluke. Da napomenem da smo proverili tačnost satova uz pomoć tih naprava i poklopilo se 12.03, a tamo gde nije, rekli su nam da pomerimo časovnike na tačno vreme.

Par dana u Delhiju i sa ruksakom i vrećom za spavanje selimo se podno Himalaja, u malo mesto Mek Laud Ganj. Odatle su vrhovi Hima­laja kao na dohvat ruke, i na svakom koraku vi­dim svetlucave i pucketave minerale. Tu je Da­laj Lamin dom. Za trenutak sam pomislila da sam na Tibetu, okružena tibetanskim monasi­ma. Provodim vreme među njima, posmatra­jući ih u miru i skladu, u specifičnoj i skromnoj bordo odori, ošišani do glave. Dnevni red u manastiru utvrđuje se vrlo jednostavno. Osam sati duhovne prakse, osam sati fizičkog rada i vežbi, osam sati za odmor, asketsku hranu i san. Svi imaju tako topao izraz lica i blagi osmeh da mi se uvek javljala želja da priđem i da ih za­grlim.

Temperatura je od 4 do 8 stepeni, večeri i jutra su hladni. Ništa se tu ne greje, tako da sam se suočila sa prvom preprekom, kupanje hladnom vodom u hladnoj sobi. Praktikovanje svega iz joge što sam znala i tehnike disanja za podi­zanje temperature u telu. Ne mogu vam reći da sam bila zadovoljna i srećna, jer nije tako lako išlo i nije mi baš bilo vrućina od svega primenje­nog. No, uspela sam donekle, konstatovala da sam na dobrom putu da budem bolja i uletela na krevet, u vreću za spavanje. Nisam se razbolela, čak ni nakašljala, što je ipak veliki uspeh, pri­znaćete, meni je to bilo dovoljno da sebi udelim i pohvalu.

Boraveći u raznim mestima po nekoliko dana, promenila sam i različita sredstva prevoza da dođem do istih. Autobusi, rikše, tuk tukovi i vo­zovi. U vozu je ipak bila avantura, grabeći najvišu policu, tj. krevet za spavanje. “Treći sprat” znači da u nekom poluležećem položaju nameštam ugodnost, poturajući ruksak pod glavu, a tu mi vise i patike. Tu je i veliki ventilator, koji na svu sreću nije uključivan, jer bi me oduvao kroz pro­zor. Sve u svemu, malo spavanja, malo čitanja i dvanaest sati vožnje je prošlo, usput je prošla i Induskinja, koja mi je nešto pričala i istom brzi­nom stavila tačku između obrva, da sam pomi­slila da je sanjam. Probudila me je njena ruka kojom me sve vreme gurkala, što je značilo da stavim nešto rupija za njen predani rad.

Rishikesh, grad joge na obali reke Gangi u pod­nožju Himalaja. Ulicom krstare svete krave, majmuni, psi, ljudi i sve što sam već nabrajala. Osećaj je prijatan, ili sam se već navikla. Čuje se šum reke Gang, jer se u nekom delu spušta sa planina brza i bučna, ali deluje čista, verovali ili ne. Provodim vreme svuda po malo, upozna­jući i posmatrajući jogine, gurue, učitelje, ašra­me, restorane i hramove. To sam čekala možda i najviše, ne samo zbog upoznavanja novog, već zbog upoznavanja sebe u tim okolnostima. Po­ kret, dah, svest. Moje telo prepoznaje o čemu se tu radi i uspevam da se potpuno posvetim i doprem dahom i pokretom do svesti. Uspe­vam da postignem kontrolu nad sobom. Šta je onda to što ne uspevam do kraja?!? Prizna­jem, ne uspevam da kroz mantre doživim to što jedan hindus može, priznajem da, za sada, potpun osećaj i vibraciju pesmom još uvek doživljavam samo kroz pesme koje pevam na maternjem jeziku, a koje pevaju takođe o lju­bavi, posebno ako su iz hercegovačkog kraja. Evo, iskreno priznajem da sam aktivnu jogu i potpuno predavanje i uma i tela doživela za­jedno sa mojim joginima, puštajući na času joge naša nacionalna i narodna kola, gde smo svi skakali, radovali se, uzbuđeni igrali, smeja­li se i potpuno prepustili tom osećaju slobode i predanosti. Niko nije razmišljao da li može još, to je jednostavno trajalo. Eto kako ja razu­mem i radim u skladu sa sobom i podnebljem iz koga dolazim, u kome živim i praktikujem jogu, disciplinu Indije. Da li je to u redu?! Da li sam jogista i smem li sebe tako nazvati u mom slučaju?!? TO sam došla da saznam, da pitam, mada znam da, šta god mi rekli, moj osećaj će ostati isti. Zar to nije iskreno, zar to nije TO? Kratko je vreme bilo za potpuno saznanje, ali sam na dobrom putu, sve je proteklo uz osmeh i prijatan razgovor, i to je razlog više da se po­novo vratim.

Ništa nije čudno da se u pustinjskom gradu Pushkaru, već nekoliko sati uveče, i ponoć je prošla, jurim sa gušterima u svojoj sobi. Da, zašto bi to, Slavice, bilo neobično u ovim uslo­vima. Najpre bih, zbog straha i nelagodnosti, bar jednog spljeskala nekako za primer dru­gima, jer se peškira i mog besomučnog ma­hanja istim uopšte ne plaše. Nemam petlju i ne mogu, jer do sada u Indiji nisam upoznala nasilje, nema ga, zaista. Hmm, možda mi se i gušteri smeju, Bog zna kako oni mene sada vide. Evo lekcije i shvatam jedno, ovde ništa nije napravljeno da zadovolji samo moje poti­snute potrebe. Krave šetaju i ulaze gde im je volja, psi, prasići, čak i dve divlje svinje, para­diraju ispred mog hotela. Ovde polažeš pravo samo na sebe i ako mislite da je to lako, izvolite, dođite i probajte. Ugasiću svetlo, pa šta bude, još sat do svitanja, valjda su se i gušteri umorili od trčanja. Možda baš čekaju da ugasim svetlo i da svuda zavlada mir. Da, tako je najbolje. Laku noć i dobro jutro.

Novi dan i krećem ka pustinji Tar. Jahanje na ka­mili mi nije strano, jer sam na sličnoj prolazila kroz pustinju Vadi Ram u Jordanu, a i jašem ak­tivno svog belog konja. Dakle, teren poznat, ali ipak drugačiji. Pustinja Tar se razlikuje, jer ima i vegetacije, brdašca, peščane i šljunkovite tere­ne, dosta podzemnih voda, od kojih su neke sla­ne. Sa velikim samopouzdanjem, njišući se na kamili, ugledam velike zelene plantaže i voćnja­ke, i potpuno se zbunim prizorom. No, idemo na susret sa čuvenim tarskim cigankama i njihovim plesom. Nemoguće je odrediti godine prelepih ciganskih plesačica. Istovremeno izgledaju kao deca, kao majke, kao žene sa iskustvom. Ipak, kada se osmehnu, najviše liče na devojčice, koje svojim vatreno šarenim haljinama i predivnim, karakterističnim plesom osvajaju prah i prašinu pustinje. Gledam bez daha i pokušavam da ukra­dem svojim telom bar nekoliko pokreta. Njihova muzika, osmeh i ples, odvode me u film “Cigani lete u nebo”. Tada shvatam da ti ljudi žive svako­ga trena SADA. Ne misle o suštini života, o istini, patnji, ljubavi, smislu. Oni to žive, kao i deo Indije koju upoznajem. Joga kaže OVDE I SADA, i ra­zumem taj trenutak istine. Mnogoljudna i većim delom siromašna Indija možda nema šta mno­go da vam ponudi, osim srca, i to radi svakoga trena.

Zadesila sam se u Puškaru baš na dan Holi fe­stivala, što je takođe jedinstven događaj. Najpo­znatije obeležje tog festivala je gađanje bojama od prirodnog praha cveća i prskanje obojenom vodom. Kažu da je ritual namenjen najmlađima, ali toga dana SVI u Puškaru smo bili najmlađi, blesavi, veseli, raspevani. Osmi mart je ove go­dine prošao zaista originalno.

Amritsar, grad Sika i njihovo čuveno zdanje “Zlatni hram”. Šta to još može biti lepše od ovo­ga, razmišljam dok hodam bosim stopalima po uglačanom mermeru i posmatram opet nasme­jan narod svih kasta, od najsiromašnijih do naj­ bogatijih. Prelepi, visoki Indijci iz tog podne­blja, Siki, odskaču od svega do tada što sam videla, svojim turbanima, visokim stasom i celokupnom figurom, koja odaje snagu, ver­nost i moral. Vera je sikizam, nema podela i kasta. Siki se prepoznaju po pet elemenata: KES (neošišana kosa), KANGA (češalj kojim se kosa održava čistom), KARA (metalna naru­kvica), KACA (donje rublje do kolena) i KIRPAN (mali bodež ili mač).

Zlatni hram svakoga dana nahrani 100.000 gladnih ljudi. Imala sam mogućnost da se pri­javim u kuhinji hrama i pomognem oko spre­manja hrane. Pljeskala sam čapatije (njihov hleb) i mazala ih uljem, da od moje ruke budu nahranjena neka gladna usta. Zbog učešća u spremanju, pozvana sam da se poslužim. U savršenom redu hiljade ljudi, u miru i tišini ula­zim u hram, gde se jede sva ta hrana, gde svi gladni sede u savršenom redu u lotos položa­ju, sa praznim činijama ispred sebe i strplji­vo čekaju obrok, duboko zahvalni. I sama sam sklopila ruke ispred grudi i zahvalna čekala svoj obrok. Shvatam i ovu lekciju, da zadovolj­stvo nije da imaš više od onoga što ti pripada. Osećaj je jedinstven, samo sam mala čestica u prašini. Namaste.

Radžistan, Džajpur, dvomilionski grad nazvan i Pink city, jer je većina objekata obojena ne­kom čudnom crvenoružičastom bojom. Indija u drugom svetlu sada. Grad je među prvima sa uređenom infrastrukturom, što prepozna­jem po pravougaonim ulicama, a još se bolje vidi sa vrha Hrama majmuna. Ako i zađete u taj hram, nemojte nositi nikakve kese, niti bilo šta u rukama, jer ćete ostati bez nje. Majmuni su sasvim sigurni da u tim kesama ima nešto što više pripada njima, nego vama. Taj trenu­tak može biti i neprijatan.

Simbol ovog grada je Hawa Mahal ili Pala­ta vetrova. Toliko je očuvana i autentična, da sam čak uspela u sebi da približim taj trenu­tak kada su dame kraljevskog dvora živele u njemu. Kao velika, crvena “kulisa” od pet spra­tova, pružala im je mogućnost da neopaženo posmatraju svakodnevni život na ulicama, a da ih niko ne vidi, jer se to uklapa u verske propi­se. Unutrašnjost hrama obiluje lepim baštama, terasama, ornamentima, i sve to upakovano u crvenoružičasti kamen, koji se vadi u Džajpu­ru.

Pomislila sam da posle svih bajkovitih hra­mova, prepunih istorije, zlata, dragog kame­na, ništa više ne može izazvati takvo zanosno uzbuđenje i divljenje, jer sam se već pomalo i navikla na lepotu kojom Indija zrači.

No, Slavice, nisi bila u pravu. Indija je to, ma­gična, neuobičajena, meditativna, osvetljena plamenom, koji gori nekada jače, nekada sla­bije, ali neprekidno gori.

TADŽ MAHAL, zasluženo velikim slovima, sim­bol ljubavi. Ako svojim mislima možemo sa­graditi svaki i najlepši hram, ja ovakav ne bih umela da izmaštam. Što sam se više pribli­žavala njemu, izgledao mi je nestvarniji. Ivice prozirno belog mermera nestajale su, stapa­jući se sa plavetnilom neba. Sve je izgledalo kao čarolija u kojoj nestajem. Na ulazu u hram stoji natpis: “Dušo, odmaraj u umetnosti. Vrati se Gospodu u miru i neka On bude sa tobom.”

Zamislite 22.000 ljudi koji neprekidno, 22 go­dine, zidaju ovaj hram. Ubraja se u sedam svetskih čuda i ja bih ga stavila na mesto broj jedan. Indija ne piše samo istoriju, već piše i večnost.

Draga Slavice, tvoja “večnost” se polako pri­bližava povratku kući. Vraćam se u Nju Delhi, u isti hotel “New Krishna”, ali u drugu sobu, što apsolutno ne utiče na kvalitet smeštaja. Pokušavam da ravnodušno prihvatim to sta­nje svega, mada mi nekako teže pada. Možda i nije čudno posle Tadž Mahala. Sedeći na ivi­ci kreveta, pokušavam da u ruksak stavim sve ono što više i ne može da stane. Pojavljuje se miš nasred male sobe, ne mnogo uznemiren, već samo znatiželjan. Posle skupine guštera u prošlim sobama, pomislih da sam sigurno ka­žnjena zbog nečega, pa otud sad i miš. Hmm, šta uopšte uraditi, dok se ježim na svaku po­misao. Sišla sam do recepcionara, ili bi to mo­gao biti, i zamolila ga da dođe i da mi pomogne da isteram nezvanog gosta iz sobe. Pogledao me je, čini mi se ravnodušno, ali sa osmehom, i reče: “Gospođo, nemojte se bojati, pa miš je moj Bog i on će vas noćas čuvati. Samo lezite i mirno spavajte.” Reče i ode. Šta sad ? Kada dođete iz Tadž Mahala, prošetate zidinama Crvene tvrđave i zasijte sjajem dragulja i zlata iz Akshradhama, možete se samo pomiriti sa tim da jedan miš u sobi nije ništa u odnosu na sve ono što je u toj zemlji napravljeno rukama baš ovakvih ljudi, koji veruju u svetost krava, miševa, guštera i svakog živog bića. Možda je on stvarno došao kao moj srećan put nazad, kao znak da je sve u savršenom redu. Pa do­bro, onda neka bude. Evo, spustiću mu na pod i malo keksa, bolje da gricka to, nego moje pa­tike.

Eh… INDIJA… Kako samo uspeva da ujedini sve najbolje i sve najgore, da me nikada ne ostavi ravnodušnom u svojoj istrajnosti, u konstan­tnoj jogi i meditaciji. Znam samo jedno, vratiću se ponovo.