ISLA MUJERES – OSTRVO MOJIH SESTARA

PIŠE: KSENIJA POPADIĆ
FOTOGRAFIJE IZ PRIVATNE ARHIVE

KSENIJA POPADIĆ JE DIPLOMIRANI PSIHOLOG, MAGISTAR PSIHOLOŠKIH NAUKA, TRENUTNO NA DOKTORSKIM STUDIJAMA. SERTIFIKOVANI JE RE&CBT PSIHOTERAPE­UT (ASSOCIATE FELLOW OF THE AEI) I SUPERVIZOR (RE&CBT SUPERVISOR) INSTITUTA ALBERT ELLIS IZ NJUJORKA. TAKOĐE JE SERTIFIKOVANI TRANSAKCIONI ANALITIČAR KLINIČKE SPECIJALIZACIJE (CTA) I INSTRUKTOR TA 101. ČLAN JE EVROPSKOG UDRU­ŽENJA ZA PSIHOTERAPIJU (THE EUROPEAN ASSOCIATION FOR PSYCHOTHERAPY) I INTERNACIONALNOG UDRUŽENJA ZA TRANSAKCIONU ANALIZU (INTERNATIONAL TRANSACTIONAL ANALYSIS ASSOCIATION). IMA DUGOGODIŠNJE ISKUSTVO U PSIHO­TERAPIJI U RAZLIČITIM KULTURNIM KONTEKSTIMA (SRBIJA, MEKSIKO, NEMAČKA).

Daleko, daleko od nas, u meksičkim Karibima, nalazi se majušno ostrvo Isla mujeres (Ostrvo žena), sa čijeg rta i, istovremeno, najistočnije tačke meksičke teritorije se može posmatrati izlazak sunca. To su vrata na koja sunce ulazi u Meksiko, tu je hram posvećen majanskoj Bo­ginji Ixchel, Boginji plodnosti i bogatstva, me­seca i duge, ljubavi i lečenja. Ixchel na maja je­ziku znači „Ona koja je imala bledo lice“, u njen hram su dolazile Indijanke da bi učestvovale u religioznim ceremonijama i molile da se poro­de lako, da beba dođe zdrava na svet.

Priča se da je španski plemić Francisco Her­nández de Córdoba, kada se iskrcao na ostr­vo davne 1517. godine, pri osvajanju Meksika, pronašao mnogobrojne figure sa ženskim cr­tama lica i da su na ostrvu živele samo žene, koje su bile sveštenice Boginje Ixchel.

Ovo je još uvek prirodni raj uvek plavog neba, tirkiznog mora i belih plaža peska mekog kao brašno. Vegetacija je bujna: palme, akacije, ke­dar, drvo chicozapote od koga se dobija žva­ka, u moru se skriva koralni sprud, stanište mnogih morskih vrsta, mogu se videti morske zvezde, raže, barakude, delfini, ali i ajkula kit – najveća riba na svetu, na ostrvu žive i krokodili, retke morske ptice, u šumama ima jelena, tapi­ra, zmija… Na obale Isla mujeres, svake godine od maja do septembra, dolaze velike morske kornjače da u belom pesku polože svoja jaja. Decu podučavaju kako da ih čuvaju, na farmi pored solane uzgajaju se kornjačice do veliči­ne kad su sposobne da same prežive, a zatim ih deca na dlanovima nose do mora i puštaju u talase. Ovde, i danas, starci i odrasli uče svo­ju decu vrednostima prijateljstva, poštovanja i svakodnevnog rada.

Da li zbog svoje lepote, prijatne klime ili vred­nosti prijateljstva, već više od 20 godina, sva­ke poslednje nedelje u januaru, okupljala se grupa žena, vrsnih psihoterapeuta, koje su tu nedelju posvećivale sebi, oporavku i sticanju snage da bi se posle vratile kućama i svoje znanje i ljubav nesebično pružale svojim po­rodicama, prijateljima i klijentima. Govorim o velikim imenima psihoterapije, ženama koje su učestvovale u stvaranju značajnih psiho­terapijskih pravaca kao što su geštalt terapija i transakciona analiza: Mary Goulding, Muriel James, Reiko True, Brenda Bary, Gloria Norie­ga, Joen Fagan, Barbara Hibner, Cochita De­Diego, Janice Dowson, Susana Ifland, Inger Marie Acking, Karen Swander… Od samog početka, međusobno su se zvale sestrama, jer istinski dele sestrinska osećanja i ponašanje. Neke od njih nisu više sa nama, ali grupa na­stavlja da postoji, i baš kao i kornjače :), svake godine dolaze na Isla mujeres. Ponosim se i čast mi je što su to i moje sestre.

Poslednje nedelje januara, stižemo sa različitih krajeva sveta da se sretnemo u ljubavi i rado­sti, da podelimo jedna sa drugom teškoće kroz koje prolazimo i znanja koja smo stekle, da pružimo jedna drugoj podršku i psihoterapiju kad je to potrebno. U ovoj grupi, mnoge su se oprostile od najvažnijih osoba kojih više nema, saopštile svoje ozbiljne dijagnoze, primile po­dršku od sestara da se sa njima nose, donosile životno važne odluke. Dolazimo da se oporavi­mo i da jednostavno svaki trenutak iskoristimo tako da podelimo ono što je najbolje u nama i da uživamo. Sa godinama koje prolaze, mojih sestara je sve manje. Otuda i dragocenost na­ših susreta. Sve smo svesne prolaznosti nas samih i toga da će se i naše sposobnosti gasiti sa porastom godina. Međutim, moje sestre me svaki put iznenade svojom duhovnom mlado­šću i radoznalošću, spremnošću da uče i da se menjaju, kao i da me vole bez zadrške. Ove godine su me zamolile da im održim predava­nje o meditaciji, a zatim smo sve zajedno me­ditirale, da bi me neke od njih obavestile da su nastavile da meditiraju kod kuće. Svaka od njih je snažna ličnost.

Tako je Isla mujeres postalo moje utočište, zona bezuslovne ljubavi i iskrene pomoći u razvoju. Kako izgledaju naši dani? U zoru smo izlazile u dugu šetnju da pozdravimo sunce i Boginju Ixchel, posle doručka se okupljale i imale radno pre podne – psihoterapiju, saveto­vanje, prezentacije, zajedno ručale, posle pod­ne ronile i plivale, a večeri provodile na plaži deleći sećanja da u nama dugo traju. U slo­bodnim trenucima sam svaku od njih pitala šta je najvrednije u njihovim životima. Sve su ista­kle značaj bliskih osoba, dobrih prijateljstava i kolega, kao i rada, koji je ispunjavajući.

Zato sam po povratku svim mojim prijatelji­cama ispričala poruku mojih sestara: u svetu u kome je jedino večna promena, treba praviti prilike u kojima negujemo naše zajedništvo i pomoći se međusobno da napredujemo, jer svi smo deo jedne veće celine, svi smo deo jed­nog istog sveta i pogađa nas ako deo tog sveta pati.

Ne znam ime umetnika koji je na morsko dno pored ostrva položio bezbroj ljudskih figura i tu postavku nazvao „Tiha evolucija“. U tišini i dubinama plavetnila, na ljudskim figurama su počeli da rastu korali, u koje su se ponovo use­lile skoro nestale morske vrste. Zadivljujuć je to primer umetničkog oporavka prirode.