DUH UNDERGROUND FILMA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ŽAN-ŠARL I
FOTOGRAFIJE: IGOR IRGE

FRANCUSKI REŽISER ŽAN-ŠARL I (JEAN-CHARLES HUE), DOBITNIK JE NAGRADE „UNDERGROUND SPIRIT“, KOJU FESTIVAL EVROPSKOG FILMA PALIĆ DODELJUJE ZA IZUZETAN RAD NA POLJU NEZAVISNOG FILMA. OVAJ UMETNIK JE SVOJ PRVI FILM SNIMIO PRE DVADESET GODINA, U BLIZINI NOVOG SADA. NAGRADU JE NA LETNJOJ POZORNICI NA PALIĆU LAUREATU URUČIO NIL JANG, SELEKTOR PROGRAMA PARALELE I SUDARI, A POSVEĆEN MU JE I OMAŽ PROGRAM U BIOSKOPU ABAZIJA, GDE SU PRIKAZANA NJEGOVA ČETIRI FILMA:GRIZI SVOJE KOSTI“, “VOŽNJA GOSPODNJA“, “PRIČE IZ TIHUANE“ I “TOPO I VERA“.

OVO JE SPECIJALNI INTERVJU ZA RYL MAGAZIN U KOJEM SUMIRAMO FILMSKO STVARALAŠTVO ŽAN-ŠARLA, NJEGOVE KORENE…

NA OVOGODIŠNJEM 26. FESTIVALU EVROPSKOG FILMA PALIĆ DOBIO SI NAGRADU „UNDERGROUND SPIRIT“. KAKO SE OSEĆAŠ?

Jako sam srećan i zadovoljan što sam dobio ovu nagradu. To je prva nagrada koju sam dobio za celokupno stvaralaštvo i to mi dozvoljava da posle dvadeset godina rada zaokružim svoj pogled na film.

ZAŠTO SI ODLUČIO DA BUDEŠ U UNDERGROUND FILMU? ZAŠTO JE TO TVOJ IZBOR?

To je pravi i jedini izbor. Mislio sam da je to vrsta izbora, jer sam bio pripadnik jedne vrste škole umetnosti, i znao sam da u okviru takve škole možemo da radimo tu vrstu filmova. To je bio  i lični izbor, mentalni koncept odluke.

KOJE SU GLAVNE TEME TVOJIH FILMOVA, ŠTA IH POVEZUJE?

To su uvek ličnosti slične nama, koje se često nalaze u situacijama koje nisu izabrali, u kojima moraju da nauče da prežive. Moramo uvek da naučimo nešto kako bismo se izbavili iz te situacije – nova vrsta rešenja ili nov način života. Moji junaci pripadaju marginama društva i zbog toga su to likovi koji uče kako da prežive. To je ono što tražim u svom životu.

Rođen sam u predgrađu Pariza i nikada se nisam osećao prijatno da živim u centru zbivanja.

JEAN CHARLES HUE & NEIL YOUNG

DOBIO SI VRLO POZITIVNU OCENU SVOG RADA – NIL JUNG (NEIL YOUNG) JE REKAO DA JE TO JEDINSTVENA KOMBINACIJA SOCIJALNOG REALIZMA KENA LOUČA I ŽANRA TRILERA MAJKLA MANA. ŠTA TI KAŽEŠ?

Postoji jedna dimenzija u mom stvaralaštvu, kada govorimo o Kenu Louču, koja je na neki način antropološka, o tome kako živi čovek, kako možemo da sagledamo njegov način življenja. Kada govorimo o filmu, to je neka vrsta realnosti ili dokumentarca. A Majkl Man, kojeg zaista mnogo volim, neko je ko definiše američko društvo i u njegovim filmovima najčešće su u pitanju teme nasilja. Međutim, on je jedna vrsta antropologa tog nasilja koji ne prenosi fikciju, već ga definiše nekom svetlošću, nekim jasnim odrazom. Moj poslednji film počinje kao delo Kena Louča i završava se više kao ostvarenje Majkla Mana.

ŠTA JE TVOJE AKO FILM POČINJE U LOUČEVOM FAZONU, A ZAVRŠAVA U MANOVOM DUHU?

Kao što je rekao Nil Jung, to je mogućnost mešanja dve dimenzije. Od detinjstva, mi smo privrženi nekim stvarima i sećam se jednog filma koji sam gledao kao mali – to je Pinokio. Taj film je za mene bio neverovatan tada. Kada su snimali Italiju tog perioda i siromaštvo tog doba, osetio sam zaista jaku formu realizma i odjednom se pojavljuje vila, ili u ovom slučaju kit, koji je ustvari definisan kao nešto što ima dekorativnu notu. Taj šok je u meni izazvao sećanje na detinjstvo. I na neki način, to mogu da uporedim sa Alisom u zemlji čuda. Devojčica živi u vrtu svojih roditelja – to je sasvim realno, i u jednom momentu, kada upadne u rupu, javlja se iz magične zemlje. Mislim da u detinjstvu lako proživljavamo tu vrstu realnog i irealnog. Često u životu pokušavamo da ponovo pronađemo tu vrstu doživljaja, a film je nešto što nam u tome može pomoći.

KOJI JE TVOJ SLEDEĆI PROJEKAT?

Završavam film u Tirani. Moj sledeći projekat je priča o osobi koja je bila terorista i upravo je pred izlaskom iz zatvora. Junaci su bračni par koji ima lud projekat po izlasku iz zatvora, pošto su već prilično stari da se ponovo vrate u politiku na utopistički način. Njima se pridružuje i njihov sin koji je imao različitih problema, ali on živi u sasvim drugačijem svetu. To je sukobljavanje dve generacije – utopističko–političke i druge koja je više materijalistička.

PRIMETILA SAM DA NA DESNOJ RUCI IMAŠ TETOVAŽU. DA LI JE TO GLAVNA JUNAKINJA NEKOG TVOG FIMA?

To je meksička svetica Gvadalupe. Kada sam snimao svoj poslednji film u Meksiku, osoba koja živi kao beskućnik u jednom kanalu je nacrtao ovu sliku na zidu u istoj zelenoj boji. Ja sam je fotografisao i član filmske ekipe iz Los Anđelesa, koji je tatu majstor, uradio mi je tetovažu. Svaki put kada uradim film, uradim i tetovažu.

KOLIKO TETOVAŽA IMAŠ?

Imam ožiljak, revolvere, nož na kraju i cvet… dobre kombinacije.

TVOJ PRADEDA JE IZ SRBIJE. KAKO SE TI OSEĆAŠ – DA LI JE JEDAN DEO TEBE SRPSKI? OSEĆAŠ LI SRPSKU DUHOVNOST, NAČIN RAZMIŠLJANJA?

Sećam se svoje prve posete Srbiji. Vozio sam se autobusom do Beške. Bili smo na mostu, bio sam umoran i probudio sam se iznad Dunava i sećam se da mi je to bila senzacija. Ja znam ovo mesto, osećam njegovu energiju, znam nešto o Dunavu i to je za mene bilo predivno. U Francuskoj više se vodi računa o razumu i onom što je racionalno, a Centralna i Istočna Evropa ima drugačiju viziju sveta, koju možemo da pronađemo u filmovima, gde sve nije rečeno i vidljivo. I uvek postoji nešto iza i to je ono što me zanima. To mi daje snagu da živim i napredujem.