DEVET

PIŠE: GORAN STOJIČIĆ

FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

Devet godina. Toliko dugo mu je verovala. Sve do pre devet meseci kada je zakasnio na fudbalsku utakmicu njihovog sina, koji je više gledao tribine nego teren. Sa većom željom da ugleda oca, od one da postigne gol. Iako je fudbal voleo više od svega. Sve troje su znali koliko je taj meč bio važan. Svako je imao svoje razloge. Ona je znala i to zbog čega je došao tek na drugo poluvreme, kada su sina već bili zamenili zbog loše igre. Čitave sezone je bio glavni strelac tima. Nosio je dres sa brojem devet. To je ujedno bio i broj prevara čoveka koji kasni.

U septembru, dakle u devetom mesecu u godini, upoznala je nekog. Nadala se da je on taj već posle devet dana. Sve godine do tada bile su vredne čekanja. Tako je mislila. Svi sati koje je provela sama, gledajući u veliku kazaljku na satu koja je uporno jurila malu i prestizala je. Sve suze, kojih je bilo toliko da je parket u spavaćoj sobi pored bračnog kreveta pretio da se digne od velike količine vlage. Sve laži koje je čula, a bilo ih je toliko da su oterale svu istinu koju je do tada negovala kao suštinu svega. Ljubavi najviše. Bila je sigurna da je sve to bio neophodan uslov za ono što sledi. Za tog, nekog, sa kojim se, dok nisu počeli da žive zajedno, čula u proseku devet puta dnevno.

Deveti dan zajedničkog života. Leže jedno na drugom. Neko i ona. Na prethodno besprekorno zategnutom čaršavu koji to više nije bio. Sa takođe uredno nameštenim jastucima, od kojih je samo jedan bio na mestu. Njena glava mu nije dozvoljavala da ode, dok je taj isti nagnječeni predmet iskoristio situaciju, obradio sav ostatak laži koje je nesvesno čuvala do tada (kao podsetnik), pretvorio ih u prazninu i oslobadio prostor u mozgu – za novu istinu. Drugi jastuk je nestao. Količina nežnosti koja se ulivala jedna u drugu i pravila temperaturu nemerljivu termometrom, u stanu na devetom spratu, bila joj je dovoljna da shvati sve. Čak i da joj pre devet minuta nije izgovorio, da mu je ona to „sve”. Uveče, u devet sati, desilo se – sve u svemu.

Usledio je skok iz aviona. Bez padobrana. Iako ga nikada nije doživela, bila je hrabra. Znala je da je negde čeka nestali jastuk. Da joj se podmetne i omogući joj da lebdi. Znoj joj je pred skok postao sladak. Količina krvi u organizmu se udvostručila. Srce radilo brže nego ikad. Počela je da gubi kontrolu nad rukama. Nogama. Nad svim. Prvi put. Svest je počela da nestaje. Ulazila je u ništa. I u sve. Očni kapci su bili širom otvoreni, ali je tračak svetlosti koji je odnekud dopirao mogao da obasja samo beonjače dok je gledala razlaganje svih svojih atoma. Glasne žice više nisu mogle da proizvedu čak ni uzdah. Kroz kičmu je prolazilo nešto nepoznato i bezimeno. Bila je uhvaćena. U vremenu i prostoru. Njegovim rukama. I svime njegovim. Najzad. Uverena da je sve veoma dugo trajalo. Baš veoma dugo. A trajalo je – devet sekundi.