ZNANJEM PROTIV LIMBIČKOG MOZGA

PIŠE: MILA MARČETA, LICENCIRANI MEDIJATOR
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ

Da li znate kako se peče riba u rerni? Verovatno znate i verovatno vas je majka ili neka starija ro­đaka naučila kako se to radi.

Priča kaže da je tako jedna mlada domaćica otiš­la kod majke sa pitanjem kako da ispeče ribu u rerni.

„To je lako“, odgovorila je majka. „Uzmeš celu ribu, odsečeš joj glavu, staviš u podmazan pleh i ispečeš u rerni.“

„Lako, zaista. A zašto joj isečem glavu?“

„Ne znam. Tako mi je rekla moja majka“, završila je majka.

Mlada, zatim, ode kod majkine majke, svoje bake, u potrazi za odgovorom zašto se ribi seče glava.

„Bako, kako se peče riba u rerni?“, upitala je baku.

„To je lako“, odgovorila je baka. „Uzmeš celu ribu, odsečeš joj glavu, staviš u podmazan pleh i ispe­češ u rerni.“

„Isto to mi je rekla i majka. A zašto ribi isečem glavu?“

„Ne znam. Tako mi je rekla moja majka“, završila je baka.

Ne odustajući, mlada ode i kod prabake.

„Staramajka, kako se peče riba u rerni?“, upitala je.

„To je lako“, odgovorila je prabaka. „Uzmeš celu ribu, odsečeš joj glavu, staviš u podmazan pleh i ispečeš u rerni.“

„Isto to su mi rekle i majka i baka. A zašto ribi isečem glavu?“

„Ma, ćero moja, kad sam se udala, u kući je bio samo jedan pleh. I to mali. Pa je riba mogla da stane u pleh samo ako joj odsečem glavu. I tako ja navikla i posle nisam ni razmišljala da li treba ili ne. Bilo mi je poznato i sigurnije da isečem ribi glavu.“

Koliko puta ste i sami išli utabanim stazama samo zbog toga što vam je tako bilo poznato i si­gurnije? Strah od nepoznatog je jedan od moćnih ograničavajućih osećanja koje nas sprečava da iskoračimo i uradimo, ili makar samo probamo, nešto novo i drugačije. Čak i kada je to „novo“ bo­lje i korisnije za nas. Zaslugom evolutivno najsta­rijeg dela našeg mozga, takozvanog reptilskog ili limbičkog mozga, biramo opcije koje su nam poznate zato što nam predvidljivost ishoda daje osećaj sigurnosti. Taj fiziološki mehanizam i nije baš potpuno loš. Zahvaljujući njemu umemo da izbegnemo situacije opasne po život, na primer.

No, ostajući u zoni poznatog, očekivanog i stal­no istog, uskraćujemo sebi mogućnost da idemo napred, da se razvijamo, da otkrivamo svoje is­tinske potencijale, da sami sebi neke stvari olak­šamo ili bar učinimo interesantnim.

Ajnštajn je rekao da je glupo očekivati drugači­ji ishod od istih akcija. Dakle, ako želimo nove, bolje rezultate, treba da usvojimo i nove načine rada i razmišljanja.

Jedan od načina da sebi olakšamo iskorak iz po­znatog i učmalog je da i to „novo“ učinimo po­znatim. Time što ćemo sakupiti znanja i iskustva drugih ljudi o novom ponašanju ili o novoj akciji, umirićemo reptilski mozak. „Sve je u redu, smiri se, bezbedno je i za mene, biću dobro“, utešiće­mo našeg čuvara i dozvoliti drugom delu mozga, onom analitičkom, da donese racionalnu odluku i dozvoli nam da probamo nešto novo.

Dakle, u znanju leži naša snaga.

Uverena sam da je samo nedostatak i nedovolj­na dostupnost informacija, a možda i znanja, o medijaciji jedini razlog njene relativno male za­stupljenosti u Srbiji. Ne znamo šta je, ne znamo kako „to“ radi, ne znamo kakav ishod možemo da očekujemo i, najvažnije, ne znamo zašto je medijacija dobra i korisna za nas. Sa toliko „ne znam“, naš reptilski mozak bez zadrške otpisu­je medijaciju kao izbor, čak i kada je taj izbor za nas najbolji. A, u većini slučajeva, medijacija je­ste najbolji izbor.

Medijacija je alternativni način rešavanja spo­rova uz posredovanje neutralne i nepristrasne osobe – medijatora. Veoma je mali broj sporova koji nisu medijabilni. Zakon o posredovanju pro­pisuje da nisu medijabilni krivični sporovi koji se pokreću po službenoj dužnosti i nekoliko drugih vrsta sporova. Dakle, gotovo svi sporovi se mogu rešavati medijacijom. Na pitanje: „Zašto bih spor rešavao medijacijom, ako mogu da ga rešavam na sudu?“, odgovaram kontrapitanjem: „Zašto bi­ste spor koji možete rešiti medijacijom rešavali na sudu?“

Medijacija je manje formalan postupak od sud­skog, ali ipak definisan zakonom. Rad medijato­ra je pod nadzorom Ministarstva pravde, a spo­razum postignut u medijaciji ima snagu izvršnog rešenja.

Za tuženog, sudski postupak je prinudan. Nasu­prot tome, medijaciji strane u sporu pristupaju dobrovoljno na osnovu obostrane saglasnosti. U medijaciji, strane su potpuno ravnopravne i sa­stancima moraju prisustvovati lično. Medijator je u obavezi da obezbedi ravnopravnost strana i time što će postupak održavati u neutralnom prostoru u kome će se obe strane osećati prijat­no. To znači i da ukoliko se radi o sporu korpo­racije, banke ili osiguranja sa građaninom, dakle, pojedincem, medijaciji pristupa samo ovlašćeni predstavnik korporacije i građanin. Jedan na je­dan, ravnopravni i jednaki u želji da se pronađe najbolje održivo rešenje koje je prihvatljivo za obe strane.

U medijaciji se pregovara. Nesporne činjenice se iznose i sa njima se obe strane upoznaju, ali ne izvode se dokazi, niti se utvrđuje pravo. Ključna tačka medijacije je utvrđivanje interesa i prona­laženje sporazumnog rešenja koje zadovolja­va te interese. S obzirom na to da je medijacija privatan i poverljiv postupak, strane u sporu su slobodne da na sastanku ili na privatnoj sesiji sa medijatorom iznesu svoje istinske interese, bez bojazni da će ti interesi biti pod svetlom javnosti. Ono što se kaže, pokaže, izgovori ili dogovori na medijaciji, ostaje na medijaciji. Zauvek. Čak i u slučaju da medijacija ne bude uspešna i stran­ke reše da postupak rešavanja spora nastave na sudu, ništa od izgovorenog na medijaciji ne može se upotrebiti u sudskom postupku. Niti sud može pozvati medijatora da iznese bilo koju informaciju iz medijacije.

Cilj medijacije je postizanje sporazuma. Medija­tor ne donosi odluku, niti sme na bilo koji način da nameće rešenje. Sporazum u medijaciji pred­stavlja zapis rešenja do koga su strane došle i koji je obostrano prihvatljiv. O sporazumu odlu­čuju i preciziraju ga strane u sporu, uz podršku medijatora kako bi se ispoštovao zakonski okvir i obezbedila validnost dokumenta.

Medijacija je kratak i efikasan postupak. Dosa­dašnja praksa pokazuje da se sporazum postiže u nekoliko sastanaka, a najčešće već na prvom sastanku. Ako se medijaciji pristupilo na predlog suda, medijacija se mora završiti u roku do 60 dana. Jasno vam je – nema razvlačenja spora unedogled. Uz to, nije zanemarljiv ni finansijski benefit. Medijacija se naplaćuje po tarifniku, bez taksi ili dodatnih troškova.

Jedna od obaveza medijatora je i da obezbedi da se u postupku poštuju vrednosti, kako lične tako i univerzalne ljudske, kao i kultura, običaji i tradicija. Iskusan i vešt medijator će osigurati visok nivo komunikacije koja se zasniva na po­štovanju, poverenju i dobronamernosti. Nakon uspešne medijacije, možda se nećete pomiriti, ali ćete sigurno biti zadovoljni postignutim i razu­meti poziciju suprotne strane. A to je već solidna početna tačka izgradnje nekog novog, sadržajni­jeg i boljeg odnosa, ako to želite.

I za kraj, umesto pitanja: „Zašto medijacija?“, upi­taću vas: „A zašto da ne?“

U sledećem broju RYL-a, osvetlićemo tok postup­ka medijacije, zavirićemo iza zavese i saznati šta se to zaista dešava. So, stay tuned.