in

ZNAKOVI PORED PUTA

PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ

“U tebi mora goreti ono što želiš da zapališ u dru­gima.”
Augustin

PAKAO NIJE KRENUO ISTOG TRENUTKA KADA SAM PRIMETILA DA NEMA TOG SVE­ŽNJA REZERVNIH KLJUČEVA. GODINAMA IH DRŽIM TU, U HODNIKU, NA ČIVILUKU, DESNO OD ULAZA U DNEVNI BORAVAK. KLJUČEVI SU ZAKAČENI NA DEBELU ALKU SA CRVENIM, KOŽNIM PRIVESKOM, U OBLIKU SRCA. TO SRCE JE MOJ PRVI POKLON NJEMU.

Sećam se da sam otišla u “Monu”, odmah zna­la da želim baš to da mu poklonim, bez dileme. Jedva sam čekala večeru kojom smo obeležavali naših prvih šest meseci. Tremu sam imala jedino zbog dužine haljine koju sam obukla. Svaki put sam imala utisak da prebraja koliko prstiju iznad kolena sam podigla porub i diže obrvu. Njegova devojka. Nema zezanja.

„Monino“ srce mu je izmamilo poluosmeh, polju­bio me u kosu i rekao da ga čuvam kod sebe. Za nas. Malo me štrecnulo, ali sam to protumačila kao znak da želi da trajemo. Ja sam ružu koju sam te večeri dobila od njega presovala u Vujak­lijinom rečniku i čuvala do prve selidbe. Negde je nestala nakon toga.

Nisam se uspaničila. Mislila sam da su deca otključavala garažu i negde spustila ključeve, kako to inače čine. Pitaću kasnije.

Nisu, kažu i jedan i drugi. Nisu danima ulazili tamo. A, uostalom, tu je i ovaj ključ koji inače ko­ristimo, na mom svežnju.

Sutradan sam već počela da ih tražim. Prvo ona­ko usput. Onda temeljnije. Nema.

Posle dva dana, napravila sam plan – ključevi mo­raju biti tu negde, neće oni mene sluđivati. Je­dan dan hodnik i dnevna soba, detaljan pretres. Narednog dana kuhinja, svaka polica, pregrada, svaki ugao. Nema. Njihova soba, moja spavaća, podrumi.

Svakim danom sam bivala sve rastrojenija zbog toga. Tu su apsolutno svi rezervni ključevi. Du­plikati koji otvaraju sve, čemu bi pristup trebalo samo nas troje da imamo.

Postajem paranoična. Sumnjičava. Po ko zna koji put postrojavam momke i vrtimo film ko je sve ulazio u kuću. Neprijatno mi je, ali mira ne­mam.

Samo kada o tome ne razmišljam, ne nerviram se.

I dalje na bračni krevet stavljam dva jastuka. U njegovom delu plakara su oker peškiri, pod ko­nac. Njegov veš. Tri odela, deset košulja – tri bele, tri svetlo plave, dve sa diskretnim prugama, dve crne, dve trenerke, T majice…Sve sivo i crno. Be­sprekorno poređano. Oduvek i zauvek. Moja de­vica.

Na noćnom stočiću Andrićevi „Znakovi pored puta“. Pomaknem je samo kad brišem prašinu.

Danas je otvorim na strani gde je obeleženo. „Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.“ I od­mah ispod toga: „Imao sam prilike da vidim ne­koliko žena i nekoliko porodičnih sreća koje one daju, i da osetim, kao zadah pakla, neobjašnjivu slepu zloću žene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe.“ I još: „Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje.“

V. je samo stao jednoga dana. To mi sada tako izgleda. Već neko vreme kilogrami su spadali sa njega. Izgubio je apetit. Ali, nikada ga takoreći nije imao. Dok smo nas troje gurmana uživali u bakinim spe­cijalitetima i mojim pokušajima da bu­dem njena dublerka, on je nekako uvek zadržavao distancu. Često sam imala utisak da hranu prezire, da mu se taj čin – uživanja u jelu – čini nedostojanstvenim. Ima takvih ljudi. Na moju sreću, naši si­novi imaju moju hedonističku crtu.

On je jeo kao ptičica. I inače je bio as­keta. Odmeren, topao, ali – rigidan, strog – pre svega prema sebi.

Gubio je kilažu i odbijao da razgovaramo na tu temu. Molila sam ga da odemo za­jedno kod G. na kliniku, na rutinski preg­led, bar.

„Nema razloga za brigu. Ja sam takve konstitucije. Sećaš se koliko su u sta­rosti bili mršavi i otac i stric? Svakako ću uskoro na redovnu godišnju kontrolu, u firmi. To moram.“

„Ti nisi star. A, ja želim da ostarimo jedno kraj drugog. Mnogo radiš. Mnogo ćutiš, ovde, sa nama. Nešto te jede, dušo. Vo­lim te i brinem se.“

Ne želim da se sećam tog dana od pre devet meseci. Telefonskog poziva. Rečenice koju je izgovorio R., njegov advokat i najbolji prijatelj. Razgovor sa inspektorima. Ispraćaj. Izjave saučešća. Psiholog. Porodična terapija za decu i mene. Neutešni, slomljeni, zbunjeni, lju­ti… Zašto? Milion puta – zašto?

Samo je otišao na posao, kao i svakoga dana. Na prstima. S poluosmehom. Po­luprisutan.

Nisam znala da ima pištolj. Nikada to nije rekao.

Zvono. Ispred lepa (ako kostur može biti lep) plavuša u ekstremno kratkoj suknji, mršava do pomisli o anoreksiji. Za ruku drži devojčicu, svoju kopiju. Jedino oči nisu njene, bademaste, ljubičaste. Oči tog anđela su mi tako, tako zelene, neo­doljive, privlačne, čudesne, moje, njego­ve…

„Dobro jutro. Ja sam Lj. Ovo je verovat­no vaše. Poslednji put je ostavio na cipe­larniku, zaboravio. To tako nije ličilo ma njega. Trebalo je da mi bude signal.“

U rukama je imala svežanj ključeva sa priveskom od crvene kože, u obliku srca.

„M. je sestra Vaših sinova, nije u redu da se ne poznaju.“

U meni mora goreti ono što želim da zapalim u drugima. Poručio Augustin. Vraćam se „Znakovima pored puta“. Nije mislio na mene kada je pisao o toj zloći od žene koja jede samu sebe? Da li je V. tog poslednjeg jutra otišao iz našeg doma sa tom mišlju? Da li je za njega naša bračna postelja bila pakao?

Odlična je moja terapeutkinja. I odličan metod. Prvi put osećam da ovo radi. Ne, draga. Nećeš ostatak života vrteti film i uplitati se u griži savesti.

Svako bira svoj put. Tamo ili ovde.

Ko je rešio to da uradi – uradiće. Ko želi da živi – živeće.

Ključ je kod mene. Moje crveno srce. U meni gori život. Rasplamsava se.

Oblačim svoju crvenu najkraću haljinu. I dalje u ogledalu vidim onu koja kao da je došla s Almodovarovog seta. Obuvam najviše potpetice.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

ŽIVOT MOJIM OČIMA GLEDAN

NAMERA JE BITNA