ŽIVOT NA PLATNU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IVANA ŽIVIĆ
FOTOGRAFIJE: MILAN ĐAKOV I IZ PRIVATNE ARHIVE

IVANA ŽIVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA, ROĐENA JE 1979. GODINE U SARAJEVU, BO­SNA I HERCEGOVINA

DIPLOMIRALA JE SLIKARSTVO 2004. GODINE NA FAKULTETU LIKOVNE UMETNO­STI U BEOGRADU, ODSEK ZA SLIKARSTVO, GDE JE I MAGISTRIRALA DVE GODINE KASNIJE. OD 2006. JE STALNA ČLANICA UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE (ULUS), OD KADA JE IMALA 25 SAMOSTALNIH I PREKO 60 GRUPNIH IZLOŽBI U ZE­MLJI I INOSTRANSTVU. DOBITNICA JE NAGRADE ZA CRTEŽ SALONA LEPIH UMET­NOSTI FRANCUSKE (SALON DES BEAUX ARTS 2019), NAGRADE CRTAČKOG FONDA VLADIMIRA VELIČKOVIĆA (2016), PRVE NAGRADE ROTARI KLUBA (2014), NAGRADE ZA PRODUKCIJU RADA FONDACIJE DIMITRIJA BAŠIČEVIĆA MANGELOSA (2012) I MNOGE DRUGE.

NJENA ULJA NA PLATNU KARAKTERIŠE ISTRAŽIVANJE ENTERIJERA ISPUNJENIH VODOM, NASLIKANIH SA KARAKTERISTIČNOM MEŠAVINOM FIGURACIJE, FANTA­STIKE I MONTAŽE. POSMATRAČ SE OSEĆA OBAVIJEN OVIM PROSTORIMA NASTA­NJENIM USAMLJENOM FIGUROM PLIVAČA KOJI ISTRAŽUJE UNUTRAŠNJI EMO­TIVNI SVET.

ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

KAKO JE POČELA SLIKARSKA PRIČA ŽENE KOJA PLUTA?

Umetnici uglavnom teže da im izraz bude pročišćen, jednostavan, moćan. Zato sam mis­lila da će moj izraz biti apstrakcija, a ne figura­cija. Nisam htela da imam neke veze sa fantas­tikom ili nadrealizmom. Oni teže ilustrativnom, a ilustracija je često nešto što je suprotno od likovnog. Ono što je najviše likovno je najbliže suštini, celini. Ta figuracija u kombinaciji sa nadrealizmom i fantastikom se tumači kao jeftin izraz gde ti povlađuješ publici, kupcima, ljudima koji ne znaju šta je umetnost. Povlađuješ da im se to što radiš dopadne. Još ako tome prido­dam svoj kolorit, idealna sam meta da me svrs­taju u treš.

Međutim, kada sam krenula da radim ovu se­riju “Soba od vode“, imala sam pre svega jaku emociju i ona je preovladala. Ako imam talenat i znanje da naslikam sliku koja će biti likovno kvalitetna i visoko estetizovana i da gađa neki sadašnji trenutak, a ne zađe u kič, onda sam osetila samopouzdanje da krenem u tu vrstu iz­raza. Ono što stvarno želim da prenesem jeste mentalno stanje koje ljudi danas imaju – težnju za čistotom, slobodom, prosperitetom, vrednos­tima, ljubavlju, ali i borbu sa njihovim suprot­nostima, pre nego što želim da naslikam neku konkretnu situaciju. To mi je osnovna ideja. Psihološka igra unutar čoveka. Zato slike dobro komuniciraju sa publikom, ako preskočimo to da nekome liče na ženu koja se davi…

Na slikama je jako izražena estetika. Provlače u sebi nežnost kroz boje, ambijent koji pluta i osvaja. Kao priroda koja je nežna, ali i surova, tako je i ljubav nežna i isto ima svoju krajnost.

KAKO TVOJI KLIJENTI TUMAČE TVOJE SLIKE? DA LI SE ONI PREPOZNAJU U NJIMA? ŠTA SE NJIMA SVIĐA?

Ljudi imaju izrazito duboke reakcije na slike. Nedavno je u moj atelje došla supruga našeg poznatog pisca koja ih je videla na netu i njoj se dopala jedna slika i videla je u njoj lebdenja, levitacije i prepoznala je sebe. To je taj ključni momenat kada slika prestaje da bude moja i postaje vaša, kada publika vidi svoje vizije, svo­je misli, emocije i slike. To je taj momenat koji povezuje stvari. Svako ko se oduševio mojim slikama je tu video deo svoje vizije kroz san, doživljaj, emociju. U pitanju je nešto njihovo, veoma lično, što ljudima daje osećaj da su pre­poznati, prihvaćeni, da pripadaju tu i da delimo istu priču, viziju ili sećanje. To je jako lepo.

DA LI SU KUPCI TVOJIH SLIKA ŽENE ILI MUŠKARCI POŠTO ZA MENE ONE PRIČAJU NEKU ŽENSKU PRIČU?

I žene i muškarci kupuju moje slike iako je žena glavni akter. Zapravo je sasvim logično da imam mušku publiku, s obzirom na to da slikam “lepe” žene! Muškarci vide iste stvari na mojim slika­ma kao i dame. Vide svoja sećanja, neke mo­mente koji im prijaju i vole istu estetiku.

U TVOJIM SLIKAMA IMA I DOSTA MISTIKE.

Ranije sam imala ideju da bez slikanja vode sama tela koja se prelamaju pod njenim utica­jem daju prostoru utisak potopljenosti. Ali kako voda ima tu divnu estetiku i simboliku života, ubacila sam je u konkretnu situaciju. Probala sam da moje junakinje stavim u različite prosto­re – sobe, galerije, neke verske objekte. Jedna cela serija je bila posvećena crkvama i katedra­lama, džamijama, jer mi se u tom trenutku činilo da ta priča, traženje nekog ličnog oslobođenja, jeste vezana i za religijske ideje koje, svaka na svoj način, propagiraju slobodniji, lakši ili du­hovniji život ako si veran i posvećen. Sa druge strane, možeš biti potopljen i u neku slepu relig­iju. U neke svoje ideale i da plutaš u njima. Sli­ka treba da ostavlja prostor posmatraču da se čita na različite načine, da bude slojevita.

Imam celu seriju koja je bila takva, ali sam kasnije izašla iz te potrebe, tj. shvatila sam da biram crkve i džamije više zbog estetike nego samog njihovog značenja. Kada sam tu seri­ju izlagala u Londonu, Englezi su „odlepili“ na sve te verske elemente, posebno na simbole iz pravoslavlja. Kod nas su te slike dobro prošle samo u korporacijama, a kod običnih ljudi ne baš toliko. Džamije su mi bile super, jer ja ne­mam pristup nekoj muslimanskoj dvorani, kući ili kupatilu, gde bih mogla da ušetam i da vidim kakva je njihova estetika. Onda sam shvatila da meni treba da više idem ka tome da to bude ličniji prostor sa prefinjenom estetikom, pa sam prešla na barokne prostore, koji su ujedno sad­ržavali nešto istorijsko, umetničko, kulturološko. Slike su imale taj momenat u vremenu – rokoko, barok, a u isto vreme mogu se tumačiti u nekom sadašnjem trenutku i aktuelne su. Taj prostor mi je došao kao veza sa sadašnjim trenutkom i lju­dima. Slike su opuštenije kada su sa istorijskim prostorom nego sa crkvenim enterijerom.

U FORMATU I OBLIKU SLIKE ODSTUPAŠ SA OKRUGLIM RAMOVIMA.

Na tržištu slikarskog materijala pojavili su se okrugli formati, pa sam odlučila da se oprobam i u tom okviru. Čini mi se da moje priče dobro stoje u okruglom formatu i sviđa mi se što takav oblik ima funkciju objekta. Kada je slika na zidu, ona je nekako jača, kao da krug pojačava njenu energiju. Mislim da su zanimljive i da jako lepo stoje u prostoru. Ne zauzimaju puno mesta, a kao da „za manje dobiješ više“.

KAKO STRANCI, A KAKO NAŠI LJUDI PREPOZNAJU TVOJU ESTETIKU?

Mene stranci pronalaze i nije im bitno odakle sam. Uvek vide sliku i njihov odnos sa njom, tek onda čitaju ko je autor. Napolju su ove slike lakše prihvaćene nego ovde. Pre svega, jer tri­geruju sadašnji trenutak.

KADA BI TREBALA DA OPREMIŠ JEDNU KNJIGU I STAVIŠ SVOJE SLIKE U NJU, KOM ŽANRU BI ONA PRIPADALA?

Stavila bih ih u neki roman, ličnu priču. Moj ukus u književnosti i umetnosti su oni autori kojima je život bio jednak sa stvaranjem i mislim da je to najlepše kada prepoznam kod drugih auto­ra. Oduševile su me knjige Džesike Jung, koje nemaju veze sa mojim radom, ali ona je književ­nica koja je uspela da bude brutalno iskrena u svojoj priči i ispričala je stvari koje se masovno događaju, a ljudi ne mogu ni da ih izgovore.

KAKO BI TVOJA LIČNA PRIČA POČELA I KAKO BI SE ZAVRŠILA?

Napisaću je jednom. Ne znam kako ljudi doživl­javaju svoje živote, ali sam sigurna da bi moj drugima bio zanimljiv za čitanje. Ne bih morala puno da izmišljam. Bio bi sve samo ne do­sadan. Uvek imaš neke razloge zašto to ne ra­diš sada u ovom trenutku.

KAKO VIDIŠ SVOJE SLIKARSTVO I SEBE KROZ PET GODINA? KAKO VIDIŠ SVOJ ODNOS PREMA OVOME ŠTO DANAS RADIŠ, KAKO ĆE SE ON RAZVIJATI?

Kako stvari sada stoje, potrebe domaćih kolek­cionara su mali formati. Kako moja generacija kolega ulazi u poznate srpske i balkanske ko­lekcije, tako smanjuje format svojih slika, a po­većava količinu. Ja bih upravo želela suprotno. Volela bih da dobijem priliku da radim ogromne formate za neku ozbiljnu klijentelu i da za to bu­dem plaćena kao umetnik, a ne kao moler, tako da sebe vidim u bitnim, poznatim galerijama, koje imaju prolaz na velikim svetskim sajmovi­ma umetnosti, sa slikama još boljim od ovih sad i listom čekanja od pet godina na moje sledeće delo.

KOJE JE DOBA DANA ILI NOĆI KADA NAJVIŠE STVARAŠ?

Jutro. I to između 5 i 6 časova. Tada sam najs­vežija. Vidim stvari jasnije i kristalnije. Tada svi još uvek spavaju. Deca, pas i svi ostali koji će za par sati pisati na Viberu, WA, Instagramu, Facebooku… Tada još uvek mogu da imam čis­to vreme.

KOJA BOJA DOMINIRA U TVOJIM SLIKARSKIM PRIČAMA I EMOCIJAMA?

Skoro je do mene došlo uverenje da ,,umetnost“ obično ne sadrži previše boje na slici i da ako hoćeš da dobro prođeš na tržištu je poželjno da imaš prigušenu paletu, najbolje zemljanu ili neku koja vuče na crno, belo, sivo… Da je po­put buke ako koristiš sve boje. Nešto drečavo i neukusno. U stvari, ponekad mi je zastrašujuće koliko ljudi ne razlikuju boje, koliko su u stanju da poistovete sirovu paletu isceđenu direktno iz tube sa fino traženim i nađenim nijansama.

Paleta jednog slikara je nešto kao instrument nekog muzičara, s tim što bi svaka trebala da bude individualna, orginalna i pronađena. Ni­kad nisam sledila tuđe recepte tako da se moja paleta iskristalisala u svom posebnom smislu. Mogla bih da kažem da je za mene boja jedna­ko radost. Zato nemam ograničenja i dominira­juće boje. Slikam potpuno po svom senzibilitetu kom verujem sto posto. Nekad prigušeno u hladnim tonovima, nekad komplementarno, ne­kad sa večnim kontrastom.

NIJE SVAKOM DATO DA SE BAVI UMETNOŠĆU, POSEBNO SLIKARSTVOM. KAKO VIDIŠ SVOJU MISIJU DA NADAHNJUJEŠ LJUDE KROZ SVOJU REFLEKSIJU VIĐENOG I DOŽIVLJENOG?

Ovo je ambiciozno pitanje i kada bih od njega polazila verovatno ništa pametno ne bih umela da kažem. Svako nadahnuće dolazi iznutra. Iz malog, intimnog, proživljenog trenutka. Imam viziju. Do sada sam radila dosta intuitivno. Na poslednjim slikama od nekog konkretnog pros­tora počela sam da sobe u pozadini zamaglju­jem i da on odlazi u blur. Prostor se prepoznaje, ali se više ne zna da li je iz prošlosti ili sadašn­josti, iz kog je vremena. Sviđa mi se taj blur jer daje finu estetiku. I dalje ostaju žene u prostoru, ali sada mi se otvara nova mogućnost koja mi se jako sviđa. Sve vreme zastupam hedonistički stav da se prepustiš trenutku i da to bude neka lakoća postojanja koja je obojena mirom. Sada mislim da će se na novijim slikama “mir i medi­tacija“ pretvoriti u „party“. Slike će biti sa malo jačim kontrastom i svi ti prostori će dobiti neko drugačije svetlo, kao da su neke diskoteke u pitanju, kao da je počela neka zabava. To bi bila neka moderna vizija raja (ili pakla). Na novijim slikama vidim trenutak kada je čovek najviše opušten i kada je najviše sa sobom, neki trenu­tak izjutra, trenutak buđenja, kada je čist i go. Zato sada tu priču povezujem sa seksualnošću, da sve bude deo tebe, da postoji element sek­sualnosti koji se provlači kroz slike. Sviđa mi se da se nešto nazire. Možda će slike imati dru­gačiju energiju, biti življe i malo provokativnije.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVI SVET“. ŠTA JE ZA TEBE NOVI SVET I KAKO GA VIDIŠ? HOĆE LI ON NAĆI SVOJE MESTO NA TVOM PLATNU?

Sve što živim na kraju jeste na mom platnu. Za mene je novi svet živeti, postojati i osećati na visokoj vibraciji. Da osećam što više vremena prisustvo ljubavi. Prisustvo prijateljstva, lepe energije, zajednice, povezanosti. Znati da je sve moguće. Znati da smo toliko moćni. Biti primer bližnjima i drugima u takvom postojanju. Jer ži­vot nije isti u dve sekunde.