UMETNOST KAO ODGOVOR

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SAŠA PANČIĆ
FOTOGRAFIJE: NEBOJŠA BABIĆ I PRIVATNA ARHIVA

SAŠA PANČIĆ, VIZUELNI UMETNIK, DIPLOMIRAO JE 1989. GODINE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI UNIVERZITETA UMETNOSTI U BEOGRADU, NA ODSEKU ZA SLIKARSTVO. MAGI­STRIRAO JE 1992. GODINE NA ISTOM FAKULTETU, NA ODSEKU ZA CRTEŽ, U KLASI PROFE­SORA DRAGANA LUBARDE. STATUS SAMOSTALNOG UMETNIKA STEKAO JE 1988. GODINE.

PANČIĆ JE, PREMA REČIMA ISTORIČARA UMETNOSTI MLADENA LUČIĆA, AUTOR KOJI U SVOM RADU KORISTI ISKUSTVA I TEKOVINE AVANGARDE I VISOKOG MODERNIZMA KAO JA­SNA POLAZIŠTA ZA SOPSTVENI UMETNIČKI EKSPERIMENT.

IZLAGAO JE NA BROJNIM SAMOSTALNIM I GRUPNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRAN­STVU. BAVI SE SKULPTUROM, SLIKARSTVOM, GRAFIKOM I CRTEŽOM. ŽIVI I RADI U BEO­GRADU. KNJIGA „SAŠA PANČIĆ, RADOVI 2002-2017“, IZDATA 2018. GODINE, PORED TOGA ŠTO PRIKAZUJE POTPUNI UVID U STVARALAŠTVO UMETNIKA U NAVEDENOM PERIODU ISTOVREMENO PREDSTAVLJA I UMETNIČKU KNJIGU REALIZOVANU U KOAUTORSTVU SA BREDOM BIZJAK, KOJA SE POTPISUJE KAO UREDNIK, I AGENCIJOM NEW MOMENT IZ BEO­GRADA KAO IZDAVAČEM.

RAZGOVARAM SA UMETNIKOM O NJEGOVOM RADU U POSLEDNJIH 30 GODINA, O PROŠLO­STI, SADAŠNJOSTI I BUDUĆNOSTI, MADA JE SVE OVDE I SADA.

RETROSPEKTIVA TVOG RADA, IZLOŽBA POD NAZIVOM „LINIJA ISTOG I RAZLIČITOG“, BILA JE POSTAVLJENA U DVORCU PETROVIĆA, U CENTRU SAVREMENE UMETNOSTI CRNE GORE, U OKTOBRU 2022. ŠTA JE STALO U 30 GODINA RADA I KAKO SLIKE I SKULPTURE PRIČAJU PRIČU U RAZLIČITIM PROSTORIMA, A POSEBNO U JEDNOM DVORCU?

Kompleksno pitanje smisla i rezultata koje svaki umetnik sebi postavlja, naročito u pre­seku od toliko nanizanih godina rada – pravi je test. Ogledalo pred koje se staje ogoljeno i hrabro.

S druge strane, privilegija je to uraditi u pros­toru sa nataloženom istorijom i simboličkim značenjem. Njih na kraju morate uzeti u obzir postavljajući radove, dodajući mu svoj sad­ržaj, sa željom da jedno drugom doprinesu.

S obzirom na upotrebu različitih materijala, te višemedijskog jezika tokom tih 30 godina, bilo je zahtevno napraviti celovitu postavku. Neke od ključnih radova sam morao pozajmljivati iz muzeja i privatnih kolekcija. Osnovna za­misao postavke, prema razuđenom prostoru samog dvorca, zahtevala je „sidrišta“. Veće skulpture na sredini svake prolazne prostorije, od kojih su se u krug po zidovima odmotavali radovi, ostajući u dinamičkom, kružnom i spi­ralnom dosluhu sa težištem. Tako sam mogao stavljati u istu prostoriju različite materijale i medije: slike, reljefe, manje skulpture, crteže, a istovremeno ih držati na okupu. Dve manje prostorije sam ostavio za projekcije. U jednoj su prikazivane izvedene skulpture u javnim prostorima, a u drugoj video rad „Dinamička ravan“. Posle svega, može se reći kako je to bila najcelovitija prezentacija mog rada do sada.

TVOJA PRVA SAMOSTALNA IZLOŽBA BILA JE 1992. GODINE U BEOGRADU. VREME U KOJEM SE BRZO ODRASTALO, STASAVALO. DA LI OD TADA PA DO SADA VAŽI ISTI SLOGAN „BUDUĆNOST JE IZA NAS“ LAJRONOVA I GONČAREVA?

Izložbe predstavljaju kontrolne tačke u kontinuitetu jednog umetničkog stava. Filozofiju i estetiku protkanu etikom – od­nosom prema vremenu i prostoru. Poetika mojih radova je možda najbliža vedskim doktrinama ili taoizmu. Kretanje kroz spoljni svet u formativnim godinama bilo je puno izazova. Ne treba posebno opisi­vati šta je sledilo nakon 1992. godine; kad uz sve nastupajuće nedaće mlad umet­nik počinje svoj profesionalni put. Što bi rekao jedan moj kolega – „Ostali smo na nogama, sa još uvek bistrim pogledom“ da kroz svoju umetnost svedočimo. Para­lelno s tim, pored svih društvenih lomova, dešavala se možda i najvažniji promena – tehnološko-jezički prelazak sa analognog na digitalni svet. Odjednom smo se gene­racijski zatekli na ivici binarne provalije. Ne bez razloga, spominjući Maljevičev „bespredmetni“ svet ili antifuturističku pa­rolu „Budućnost je iza nas“, tražeći tako nelinearni izlaz iz vladajućeg stereotipa budućnosti.

ŠTA NAJVIŠE UTIČE NA TOK TVOG STVARANJA? TI U SVOM RADU NEKAKO UKRSTIŠ VREME I SREDINU KROZ KOJE SE KREĆEŠ.

Jezik je ključ, on sve gradi, a po Maklua­nu /Marshall McLuhan/ promena nastaje štampanjem knjiga. Posrednim prenosom znanja, čime se utvrđuje renesansno uspostavljana perspektiva u realnom i simboličkom polju. U okviru tog postupka, postepeno se racio odvaja od osećanja i sve postaje uslovljeno tim razdvajanjem – posrednim opštenjem. Sama opštila postaju subjekti, jer tehnološko dostizanje brzine svetlosti nadilazi perceptivna is­kustva. Početkom prošlog veka, imali smo sličnu fascinaciju brzinom, tada su futuristi mahali zastavama progresa, danas brzinu označava digitalizacija. Očigledno nismo promenili model, a on nas vuče tamo gde nam se možda neće svideti. Na kraju, uzimajući sve u obzir, teško je držati rav­notežni položaj, praviti i stvarati umetnost koja će istovremno plivati uzvodno /slično ruskim suprematistima/, a biti okrenuta budućem vremenu. No izbora nemamo, pripadamo ovom trenutku i pokušaju da ispišemo svoj „zadatak“.

TVOJ OSNOVNI POSTUPAK U RADU JE „PROSECANJE PAPIRA, GUME, DRVETA, METALA“. ISPISUJEŠ STRANICE PROSTORA VIDLJIVOG I NEVIDLJIVOG ZA SEBE I NEKE BUDUĆE NARAŠTAJE. DA LI JE TEŽI ILI LAKŠI PROCES PRIPREMANJA ILI RADA NA OBJEKTU – SLICI, SKULPTURI, INSTALACIJI?

Pošto koristim ravan za simbolički poče­tak, ona matematički rečeno predstavlja nultu površ. Tako svi pločasti materijali postaju deo mog interesovanja: papir, platno, drvo, metal, guma i mnogo toga još. A da ne govorim koliko u tome igra ulogu priroda same „slike“. Svaki materijal ponaosob ima svojstva isključivo njemu određena, čemu se u radu prilagođavam. Razlog za pomenuti izbor uvek leži u du­bokoj unutrašnjoj potrebi i motivu. Kod mene je taj motiv smešten u međuprostor. Drugim rečima: od plošne slike, njenog dinamičkog kretanja u prostoru, ka fizičkoj artikulaciji. U izvesnom smislu, radi se o prelasku iz dvodimenzionalnog u trodi­menzionalni prostor. Svakako da je vreme neodvojiv deo toga. Doživljaj prirodnosti tokom procesa kretanja isključuje vred­nosnu razliku između crteža, slike, objek­ta ili skulpture. Jednostavno – postupak postaje najbitniji. Sami radovi poseduju izraz, neku apstraktnu ekspresiju, ali ono što im obezbeđuje dugovečnost jeste misaoni postupak vidljiv kroz prosecanje koje sve povezuje. Stoga i male kartonske makete, nastale pomenutim procesom, nose monumentalnost. Potencijal unutar zadate makete koji može narasti do skul­pture od pet metara, a da povećanje raz­mere ne bude formalno.

DA LI KROZ AVANGARDU I MODERNIZAM IMAŠ I NEKU VRSTU ESKAPIZMA U DUHOVNOST?

Ne doživljavam duhovnost kao eskapi­zam, pre bih rekao da ona sažima sve kontradiktorne činjenice realnosti. Bez sumnje, najbitniji je deo Uma, jer ima spo­sobnost spajanja nespojivih stvari, pred­stavlja pogonsku snagu za upravljanje materijalnim svetom. To je prostor snage, a ne prostor za nemoćni beg.

Referišući na pojmove avangarde i mo­dernizma, podvlačim slične primere umet­ničkih pozicija, bez želje za poistovećen­jem. Razlike u vremenu su očigledne, sasvim dovoljne da je to i nemoguće.

KO ILI ŠTA JE NAJVIŠE UTICALO NA TVOJ RAD? I DA LI SE SI RODIO ZA ONO ŠTA RADIŠ?

Neću reći ništa novo kad naglasim da najteži deo pripada samospoznaji ili pra­vilnom sazrevanju. Mnogo sati i godina, onda kad mi je to bilo najpotrebnije, pro­veo sam u svetskim muzejima, gledao i učio. Naporedo s tim, čitanje mi je pomog­lo u razumevanju pitanja koja su ti autori sebi postavljali, načina na koji su ih reša­vali. U skladu sa godinama, moja pažnja se usmeravala na manji obim tema i auto­ra, da bih sada sve više pratio sopstveni senzibilitet, pokušavajući ga dovesti u dosluh sa prirodom.

Nesumnjivo da postoje predodređenosti, neke magnetne sklonosti. One određuju našu putanju. Svako se za nešto rodio, treba ih prepoznati u pravi čas, a onda i napornim radom razvijati.

DA LI UMETNIK MORA BITI HRABAR U SVOJOJ UMETNOSTI?

Prvo se morate opremiti svim neophod­nim da biste bili hrabri. Znanjem, istanča­nim estetskim osećajem i mnogim drugim podrazumevajućim činiocima. Danas čes­to od mladih umetnika čujem rečenicu da oni postavljaju pitanje. Ali pitanja su već postavljena, ta lepeza je ogromna. Umet­ničko delo, po meni, trebalo bi da daje odgovor. Nalik malom pokušaju: utopij­skom, apsurdnom, nadahnutom – bilo kakvom, makar i potpuno pogrešnom. U tome se vidi i ogleda hrabrost, da skočite u nepoznato, vođeni uverenjem, intuicijom i znanjem.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Pojam uspeha bi trebalo da bude prirodni deo puta kad posvećeno radite. Drugim rečima, on je rezultat određenih sklonosti, nešto što vas ispunjava kao kad stolar napravi dobru stolicu. Uspeh ne bi trebalo da bude cilj i nije nužno da je „dobro od­rađen posao“ uvek i vidljivo vrednovan, posebno ne danas. Srećna okolnost po­nekad to spoji.

KAKO SE OSEĆA UMETNIK KADA DRUGI GOVORE O NJEGOVOM RADU?

Ako se govori sa razumevanjem ili dijaloški ot­voreno kritikuje, pita – onda je to zadovoljstvo. Često prisustvujem nekorisnim psihologiziran­jima, gde tema postaje ograničenje onoga koji priča više od samog umetničkog dela. Iako, ne tako često, budem obradovan dubokim uvidom „običnog“ sveta.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVI SVET“. KAKO VIDIŠ SVET KOJI SE STVARA I KAKO BI GA TI PRETOČIO KROZ SVOJ RAD?

Možda se u prošlosti gledalo na umetnika kao na nekog ko poseduje staklenu kuglu. Ne potcenjujući sve intuitivne primere kroz istoriju umetnosti sa najavama budućih društ­venih događaja, ipak ostajem pri uverenju da umetnost nema snagu društvenih promena. U tom polju, njeni krajnji dometi su bili pojedi­načna prevremena kukurikanja, zbog čega su ti akteri ostajali skraćeni za glavu, bukvalno i simbolički. Primer za to je ruska avangarda ili zalutali italijanski futuristi. U našoj sredini, shodno pomenutima, neslavno je prošao Lju­bomir Micić i njegov zenitizam.

Trenutno stojimo u vrtlogu promena usred formiranja sasvim drugačijeg pogleda na elemente stvarnosti. A on će odrediti jezik buduće kulture i umetnosti. Na razmeđi smo, bez sličnih primera u prošlosti, a time i u pov­lašćenom položaju da još uvek biramo.