PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ – TOPALOVIĆ
INTERVJU: IGOR MANDIĆ
FOTOGRAFIJE: IGOR MANDIĆ
IGOR MANDIĆ, FOTOGRAF, ROĐEN JE 1973. U SARAJEVU, A OD 1989. ŽIVI I RADI U BEOGRADU. PROFESIONALNI FOTOGRAF JE OD 1996. GODINE. IMAO JE DEVET SAMOSTALNIH I BROJNE GRUPNE IZLOŽBE.
DO 2002. GODINE BIO JE FOTO-REPORTER ZA DNEVNE NOVINE I ČASOPISE, NAKON ČEGA JE OTVORIO SVOJ STUDIO.
NJEGOVE FOTOGRAFIJE OBJAVLJENE SU U BROJNIM DOMAĆIM I STRANIM ČASOPISIMA I NOVINAMA (STATUS, ELLE-CROATIA, ČASOPIS MARK-HOLANDIJA, TOYOTA BRITISH MAGAZINE, DAILY TELEGRAPH, SUNDAY TELEGRAPH…), BROŠURAMA, PLAKATIMA, KNJIGAMA, JUMBO PLAKATIMA, OGLASIMA, MODNIM AGENCIJAMA, KAO I NA BROJNIM VEB STRANICAMA.
DOBITNIK JE DVE NAGRADE ZA INOVATIVNOST U FOTOGRAFIJI, 2006. I 2007. GODINE, KADA JE PRVI PUT U SRBIJI IZLAGAO VIRTUALNE FOTOGRAFIJE.
KAO PREDAVAČ NA TEMU DIGITALNE FOTOGRAFIJE, UČESTOVAO JE NA NEKOLIKO RAZLIČITIH RADIONICA OD 2010. GODINE.
OD 2012. DO 2016. PREDAVAO JE NA FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE PREDMET SINTETIČKA FOTOGRAFIJA, A TOKOM 2016/2017. SARAĐIVAO JE SA POZORIŠTEM “ATELJE 212”.
FOTOGRAFIJA JE KOD TEBE PRVO DOŠLA KAO KAZNA, A POTOM KAO NAGRADA. KAKO TE ŽIVOTNI SLUČAJ USMERIO KA UMETNOSTI?
Bio sam užasan klinac, panker koji je konstantno pravio neke gluposti. Kada sam imao 13 godina, otac je me je odveo kod svog prijatelja koji je imao fotografski atelje da pomažem preko letnjeg raspusta. Nisam imao puno izbora, alternativa je bila popravni dom.
Mrzeo sam sve to, dok je ekipa blejala po ulici, ja sam provodio dane u mračnoj komori okružen slabašnim crvenim svetlom i kiselim smradom hemikalija za razvijanje fotografija. Tada sam bio siguran da u životu neću napraviti ni jednu fotografiju. Ipak sa nekih 15 godina sam skupio novac i kupio svoj prvi foto-aparat. Nekako je fotografija uspela da se „zapati“ u meni kao ključna stvar.
CRNO BELE VS. FOTOGRAFIJE U BOJI
Šta god doprinosi boljem prenošenju toga što želim da kažem. Nisam od ljudi koji su u stanju da se ograniče na samo jednu tehniku. Tehnika je marginalna stvar, sve što je u službi koncepta je meni dobro. Ne samo boja ili monohrom, odbacujem da se po svaku cenu držim čak i formata, pa i dve dimenzije.
KOLIKO EKSPERIMENTIŠEŠ U FOTOGRAFIJI? NA FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJU U BEOGRADU PREDAVAO SI SINTETIČKU FOTOGRAFIJU. ŠTA SE POD TIM PODRAZUMEVA?
Dosta eksperimentišem, nekada u tehničkom smislu, nekada kroz koncept. Moja poslednja kolekcija fotografija je urađena na betonskim pločama.
Pretprošle godine sam prepravio laboratorijski aparat za povećavanje fotografija tako da umesto filma koristim mobilni telefon kao negativ i uradim analogne kopije na fotografskom papiru.
Sintetička fotografija je otprilike stara koliko i fotografija. Pod ovaj pojam spadaju i neke stare tehnike poput fotograma, foto-montaže, solarizacije. Digitalizacija je samo olakšala manipulaciju i proširila mogućnosti za ostvarivanje raznih „drugačijih“ oblika u odnosu na tradicionalno tumačenje fotografije kao dvodimenzionalnog medija.
Mi smo na faksu radili, osim foto-montaže, virtualne fotografije, kombinaciju 3D i fotografije, 3D skeniranje, sinemagraf, anaglif itd.
KAKO BI OPISAO SVOJE PROJEKTE U FOTOGRAFIJI?
Fotografija je za većinu fotografa dokumentovanje određene situacije. Meni to samo po sebi nikada nije bilo dovoljno. Najveći deo mojih kolekcija je u stvari vizualizacija mojih razmišljanja na određenu temu. Konzumiram svet oko sebe, svarim ga i moram to nekako izbaciti.
KAKO SI DOŠAO DO SVOG FOTOGRAFSKOG STILA?
Mislim da uopšte nemam svoj stil. Nisam u stanju da budem dovoljno dosledan bilo čemu da bih imao stalni stil. Ujutro razmišljam na jedan način, u podne na drugi, uveče na treći, sutra mi je opet sve skroz drugačije. Ne divim se ljudima koji imaju stil i smatraju to za kvalitet.
IZLOŽBU „PORTRETI RUKU“ IMAO SI 2015. U JEVREJSKOM MUZEJU U BERLINU. IZLOŽBA ZA KOJU SE SATIMA ČEKALO DA BUDE VIĐENA. O ČEMU JE REČ?
Kontaktirali su me tada umetnici Saskia Bodekke i njen muž, režiser Peter Greenaway i pitali da učestvujem u njihovom projektu „Obedience“ u Jevrejskom muzeju u Berlinu. Projekat je bio ogroman, sastojao se od 15 prostorija koje su bukvalno napravljene u sklopu muzeja samo za tu izložbu.
„Obedience“ (Poslušnost) je umetnička interpretacija priče zastupljene u sve tri glavne monoteističke religije o Abrahamu od kojega je Bog tražio da mu dokaže vernost žrtvovanjem svog sina Isaka. Obedience ispituje ne samo ulogu Abrahama, već i ulogu Isaka u toj priči i napravljena je paralela sa decom širom sveta koje su ovog trenutka žrtve svih ratova i stradanja, najčešće u ime nekog Boga.
Ta deca ako i uspeju da odrastu, iz uloge Isaka najčešće postaju Abraham, u tragičnom ciklusu žrtvuju svoju decu u nekom sledećem dokazivanju svoje odanosti bogu.
Centralna prostorija u projektu se zvala „Božja soba“. Prostorija je visoka šest metara i zidovi su kompletno obloženi perjem. Tu je bilo postavljeno 10 mojih crno-belih fotografija veličine 80 x 80 cm iz kolekcije „Portreti ruku“. Ruke na fotografijama su apstrakovani prikaz čovečanstva i tu su ljudi raznih profesija, nacija, rasa, starosti i interesovanja. Poza u kojoj su ruke je karakteristična za molitvu, ali i za pasivnost.
U OKVIRU PROJEKTA „3 OBJEKTIVA“, 2019. JE ORGANIZOVANA IZLOŽBA „DIMENZIJE“ NA KOJOJ SI SA TOMISLAVOM PETERNEKOM I GORANOM KUKIĆEM IZLAGAO NA DORĆOL PLATZU. KADA SE IZLAŽE SA STARIJIM KOLEGAMA, KAKAV JE OSEĆAJ?
Toma i Goran su sjajni likovi, mi već godinama imamo taj projekat 3 objektiva. Napravili smo skoro 30 izložbi „Putovanja 3 objektiva“ širom Srbije. Čak je jedna od izložbi bila u pravoslavnoj crkvi u mestu Jaša Tomić!
„Dimenzije“ su bile iskorak iz tog našeg projekta, hteli smo malo svežine.
Uopšte nisam razumeo kako to misliš „stariji“, oni su samo rođeni pre mene i bave se fotografijom nekoliko decenija duže, ali duhom su skroz mladi.
SARADNJA SA INOSTRANIM KOLEGAMA I NA INOSTRANIM PROJEKTIMA. KAKO ONI GLEDAJU NA NEKOGA KO JE IZ SRBIJE I DOKLE TE JE TVOJA AUTENTIČNOST DOVELA?
Meni je neshvatljivo da čovek sa ovih prostora može da doživi neki uspeh tek kada ode odavde. Svi ti ljudi kojima se kao Srbi ponosimo su uspeh napravili tek kada su otišli. Pogledajte samo Teslu ili Marinu Abramović. To zapravo najbolje govori koliko je ovde malo cenjen stvaralački rad i kako se on u razvijenim društvima veoma poštuje. Verovatno je baš to ključ njihove razvijenosti.
Moje iskustvo je da sam bio veoma egzotičan ljudima sa kojima sam radio. Srbin, ćelav, dva metra visok, vojničke pantalone, umetnik… Napravite sami računicu.
DA LI TE JE FOTOGRAFIJA SPASILA ILI DOVELA DO SEBE SAMOG?
Ne postoji univerzalni smisao života, svako od nas mora da ga pronađe u nečemu ili da ga kreira za sebe. Kada imaš smisao, svi problemi koji se dešavaju u životu postaju sekundarna stvar. Ja sam svoj smisao pronašao u ovome što radim. U tom kontekstu me je fotografija i spasila i dovela sebi.
Fotografiji sam posvetio svoj život i ona me je izdašno nagradila.
POSLOVNI IZAZOVI
Već godinu i po je najveći izazov opstati u uslovima svetske pandemije. To znači manje posla, otkazani projekti, otežana ili čak nemoguća putovanja.
U generalnom smislu, najveći poslovni izazov je za skoro svakog umetnika komercijalizacija toga što radimo. Skoro ni jedan umetnik kojeg poznajem ne ume da proda to što radi. Mnogi najveći svetski umetnici su živeli i umrli u bedi, a sada im se slike prodaju za milione nečega. U svetu tome služe galerije i galeristi, a ovde galerije služe tome da pokačimo fotografije i pozovemo prijatelje, kolege i tetke da dođu da ih pogledaju.
