PIŠE: DRAGANA BALIĆ
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
Šta je to što čoveku daje osećaj da je sve baš na pravom mestu? Da li je to onda kad zvezde u svojim međuodnosima to dopuste ili kada čovek svojim naporima kreira najbolju verziju svog života? Ili ipak postoji nešto između. U modernom pristupu duhovnosti, dominantan je stav da je u našim rukama odgovornost i da sami kreiramo svoj život, pa onda i razne metode pozitivnog programiranja, manipulacije zakona privlačnosti itd. Uvek sam sa tim imala problem jer iako je to u neku ruku istina, na suptilan način maši poentu i ojačava čovekovu egocentričnost i aroganciju. Ono što kreira naš život nisu te pozitivne misli koje na površini pokušavamo da kontrolišemo, već unutrašnji naboj našeg karaktera, naših neosvešćenih trauma, programa i mnogo čega što u sebi nosimo. Zato, da bi iko išta kreirao, mora najpre da upozna neosvešćenog sebe.
Jedan od omiljenih indijskih gurua današnjice, Sadhguru, jednom je jako lepo govorio o slobodi. Parafraziraću – Sloboda nije da radiš šta hoćeš, već da si slobodan od svega što hoćeš, pa u svakom trenutku radiš ono što je potrebno. Vrlo duboko i istinito. Ono što mi nazivamo slobodom je otprilike definisano rečenicom – Pusti me da slobodno robujem svojim navikama. Ovo je svakako i vapaj za rasterećenjem od krivice koje religije nekad nameću, očito bez mnogo rezultata. Istinska sloboda je biti slobodan od svih svojih impulsivnih moranja i vezanosti i onda svakog dana, svakog trenutka jednostavno činiš ono što je najpotrebnije. I to ne zato što je bilo šta drugo grešno nego nas nikada neće istinski usrećiti.
Pa eto, tako ja smatram da je čovek ispunjen onoliko koliko je slobodan, a slobodan je onoliko koliko je sebe osvestio.
Često sam se pitala zašto u ljudima postoji zavist. Zašto bih zavidela nekom ko je uspešan glumac ako je moja duša došla po sasvim drugo iskustvo? Činilo mi se da zavidimo više na tome što se neko usudio da živi svoju priču i nosi je srećno i zadovoljno, dok mi to nismo. Tu neku ,,našu priču“ često nazivamo misijom, ali opet meni ta reč zvuči pomalo pretenciozno, pa radije koristim našu poznatu, jogijsku – dharma. Dharma znači dužnost. Dharma znači držati, podržati. Takođe znači red u Kosmosu. Šta je moja dharma? Šta je moja dužnost? Na koji način podržavam ovaj Univerzum? Za razliku od misije, dharma traži jedno srce i jedan um koji uključuje a ne isključuje. Koji je svestan sebe kao deo celine.
Gde je istina između te dve krajnosti? Da li sami stvaramo ili je sve predodređeno? Da bi bilo slobodne volje, potrebno je da postoji slobodan čovek. A on uglavnom ne postoji. Kada čovek sebe osvesti, upozna i samim tim se oslobodi svih lažnih identiteta i počne najzad da se identifikuje sa svojom pravom prirodom koju nekad zovemo božanskim ili višim ja, onda prepoznaje svoju dharmu. Prepoznaje zašto je duša došla i tada shvata da je to baš ono najbolje za njega. Nema razlike između naše slobodne volje i njene slobodne volje. Nema razlike između sudbine i naših želja jer se ego predaje višem smislu.
Čovek jeste Bog, čovek jeste ego, čovek jeste životinja. Manifestuje se uvek samo onaj deo nas sa kojim smo identifikovani. Zato među ljudima ima ružnoće kakve nikad nismo videli među drugim vrstama i lepote koja prevazilazi ovozemaljsku lepotu. Ko sam ja? Zavisi od svakog od nas.
Jogijska i tantrička znanja najpotpunije za mene pokazuju put kojim koračamo ka ispunjenju i slobodi. Matematički precizno, bez dogmatskog maštarenja, traže od nas napor da se dostigne iskustvo. I zato nije ni lako biti na tom putu. Lakše je verovati nego spoznati, ali uvek u životu dođe trenutak kada nam puko verovanje nije dovoljno, moramo da znamo. Toliko nam se sve smučilo da ne možemo dalje dok ne shvatimo poentu cirkusa u kome smo se našli. Zašto sam ovde? Odakle sam došla? Zašto sam došla? Zašto umirem? Zašto patim? Kada se istinski, celim bićem zapitamo nad ovim pitanjima, tada počinje zapravo naš duhovni put. Ma kako se on zvao, mi tek tada postajemo spremni da njime istinski a ne samo formalno koračamo.
Ali da ovaj tekst ne bi bio apstraktna filozofija o slobodi kao istinskoj sreći, dodaću i nešto vrlo konkretno. Ništa čoveka ne čini srećnim kao kada je doprinos tuđoj sreći. Kada radi nešto što donosi dobro. Kada izmami osmeh umornoj starici, kada zagrli usamljeno dete, kada probudi iskru u očima svojim rečima i delima. Već 20 godina bavim se jogom. Nikad nisam imala drugi posao. Uh, da li to ima svojih izazova? Posebno u Srbiji. Da… Ljudi sa strane možda samo vide da si srećan jer radiš nešto što voliš, često to intepretiraju kroz neke svoje prizme o sreći pa misle da verovatno imaš puno novca, da ti je lako itd. Moram da kažem da su stvari potpuno drugačije. Joga je daleko od biznisa u našoj zemlji. Baviti se jogom znači da sam morala godinama da objašnjavam privatno, kao i javno u raznim emisijama i časopisima, da joga nije sekta. Saplitanja je bilo i ima ih na svakom koraku, ali ja živim najbolju verziju svog života jer živim svoju dharmu. Jer svakog dana usrećim bar desetine ljudi koji mi dolaze na časove, radionice, predavanja. I veoma je važno – ne usrećim ih jer sam nekakav veliki autoritet ili guru, već zato što ponizno pokazujem dušu koju spoznajem. Ponizno delim inspiraciju koju kroz lični razvoj dobijam. Ne znam koliko suza, osmeha i malih i velikih prosvetljenja smo zajedno doživeli, ali znam da sam na kraju zahvalna a ne ponosna. Iako su danas moja znanja znatno veća nego na početku, jedna stvar je ista i mnogo sam se trudila da je ne izgubim, a to su ljubav i vera u božansko u čoveku. Kada to vidimo u osobi preko puta, dali smo joj najlepši poklon koji postoji. U svetu koji izgleda jezivo surovo, negujem oazu gde nam se duše hrane, dišu i pevaju. I zato – da! Ne bih menjala svoj život ni za šta na svetu. Čak ni izazove! Da je svet lepši i bolji, ne bih možda ni radila ovo što radim. Nema drugog sveta. U njemu napraviti najbolje moguće i biti najlepši mogući doprinos je jedini smisao života.
I ovde ću završiti jednom pričom iz Aurovila u Indiji. To je grad na jugoistoku Indije koji je napravljen kao ekperimentalni grad budućnosti. U njemu žive zajedno različite kulture iz čitavog sveta u skladu sa prirodom i sa jasnom odlukom da bitišu iz duše koja se smatra božanskim aspektom čoveka. U centru grada je hram koji ne slavi nijednog boga što je vrlo specifično za Indiju u kojoj svako selo slavi svog boga, već je to hram napravljen da nam pomogne da se spojimo sa svojom dušom. Tamo sam se zatekla na godišnjicu osnivanja tog grada. Slavilo se tako što smo na glavnom trgu meditirali u svitanje. Grad se zove Aurovil po grčkoj boginji Aurori – boginji svitanja. Zajedno je meditiralo 5000 ljudi i na kraju su nam uz izlazak sunca pustili glas žene koja je osnovala grad. To me je potpuno razvalilo, raspala sam se na komade. U glasu se jasno čulo da je to starica od preko 90 godina, a uprkos tome ona je sa takvim entuzijazmom govorila o svojoj viziji. U dokumentarcu o ovom gradu koji smo gledali, jedan čovek je rekao – Imamo mi svoje probleme i svoje izazove, ali ova vizija je tako velika da vredi svakog jutra probuditi se i pokušati ponovo.
