PIŠE: VESNA ĆOROVIĆ BUTRIĆ
Sloboda!?
Je li Plavetnilo i priča o Slobodi?
I je li ta Sloboda moja?
Delim li je s nekim?
Ako je delim, je li i dalje Sloboda!?
Ako sam sam(a) u Slobodi, je li to onda samoća!?
Ako ne umem da Jesam u slobodi, je li to onda usamljenost?
Da li ja Slobodu mogu da biram ili mi je (za)data?
Ko me oslobađa DO Slobode?
Ko me lišava Slobode?
Je li priča o slobodi i priča o identitetu:
– jesam li…
– ko sam…
– dokle sam Ja… gde počinješ Ti…?
Ne mogu (sad) da se setim, ali neko, nekad će moći, nauka ide ka tome, da se seti boje, zvuka, dubine “putovanja” u plodovoj vodi. Tog Početka. Je li to tada apsolutna Sloboda? Ili je već međa? Život je na svom samom početku omeđen, uronjen u granice.
Nejasno sećanje na tu uronjenost, u tu među, određuje naše viđenje Slobode: treba li mi međa da se poštapamo njom? I kad udahnemo prvi put?
Ili smo Slobodni oslobođeni te međe?
(Eto otkud glagol osloboditi. Pročitan sa znanjem o značenju, zvuči poetično.)
Ma, ne, ne hodim ka omeđivanju!
Nisam sklona Velikom Inkvizitoru i njegovom viđenju Tajne života koja:
“… nije samo u življenju, nego u tom: zašto da živi. Bez određene predstave o tome zašto da živi, čovek neće pristati da živi i pre će uništiti sam sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar sami hlebovi bili oko njega. To je tako, ali kako je ispalo: mesto da ovladaš slobodom ljudskom, ti si im je još povećao!
(…) Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali nema ničeg ni mučnijeg“ – kaže Veliki Inkvizitor Isusu, tamo u Sevilji, u Španiji, pri njegovom silasku na mesto gde su “u taj mah buktale lomače”.
Stotinak godina kasnije, jedan drugi mislilac, Erik From, kao da je “razgovarao” s Velikim Inkvizitorom:
“Borbe za slobodu vodili su potlačeni… mnogi su u tim borbama umirali uvereni da je umreti u borbi protiv tlačenja bolje no živeti bez slobode. Činilo se da je ukidanje spoljašnje vlasti ne samo nužno nego i dovoljno za postizanje željenog cilja: slobode pojedinca.” Onda su se pojavili novi sistemi koji su porekli sve ono što je stečeno vekovima, nastavlja From i pita se: “Da li je Sloboda svojstvena ljudskoj prirodi? Da li je Sloboda samo odsustvo spoljašnjeg pritiska ili je isto tako i prisustvo nečeg – i ako je tako, čega?”
Dostojevski nam je zanavek zadao ontološki zadatak: biće i novih tehnologija, ali Biće ostaje isto! From je zašao u politička pitanja uronjena u društveni narativ.
Priča u koju je uletelo Veliko Plavetnilo je priča malog pojedinca koji drhturi pred možda jednom od najvećih pošasti ove civilizacije – usamljenošću.
Nauka ne staje. Saznajemo da se moždani talasi sinhronizuju kada ljudi komuniciraju.
Umovi društvenih vrsta su zapanjujuće rezonantni, objašnjeno je u najnovijem istraživanju američkih neurologa u julskom izdanju SCIENTIFIC AMERICAN.
Pitanje je kako se ta sinhronizacija dešava?
“Mnogo toga o ovom fenomenu ostaje misteriozno – čak i naučnici povremeno koriste reč „magija“ kada govore o tome. Jedno jednostavno objašnjenje bi moglo biti da je koherentnost između mozgova rezultat zajedničkog iskustva ili jednostavno znak da čujemo ili vidimo istu stvar kao neko drugi. Ali najnovije istraživanje sugeriše da je sinhronizacija više od toga.”
Možda je to razlog zašto s nekim “kliknemo”, a sa drugim ne.
Možda tu i leži odgovor zbog čega pred beskrajnim plavetnilom ostajemo umanjeni do drhtaja.
“BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA.”
Čitaocu ostavljam tumačenje.