ULOGA U IGRI ŽIVOTA

PIŠE: SOFIJA RADULOVIĆ, GRAFIČKI DIZAJNER

Pre odgovaranja na pitanje izazivanja života, valjalo bi utvrditi šta je to život. Šta čini život? Šta znači? Da li postoji? Kako počinje, a kako se završava? Sve su to pitanja koja se vrte oko pojma „život“.

Postoji više vrsta života, a mi ljudi volimo da izdvojimo svoj od ostalih živih bića. Pri tome na um dolazi ona misao Cogito, ergo sum⁽¹⁾, jer mi smo jedina bića – koliko je nama poznato – koja postavljaju pitanja i opažaju. Životinja prati svoje nagone – čovek misli. Ali kada čovek po­činje misliti? Većini nas prva sećanja su tek od treće godine života, a i to su bleda sećanja. Da li to znači da smo do treće godine u istom rangu kao i sve ostale životinje? Mada, s druge strane, počinjemo lagati još sa šest meseci starosti.

Mi smo hodajuće smese kostiju i mesa, dakle, šta nas čini živim, šta nas pokreće? Nau­čili smo iz filmova da najbrža smrt dolazi met­kom kroz srce ili mozak. Zaključujem da su onda to dva najvažnija organa. Ali srce je ništa više od pumpe koja goni krv kroz telo, a mozak smesa masti prožeta nervima. Dva organa ne mogu je­dan bez drugog. Mozgu je neophodan kiseonik, a srcu naređenje šta da radi. Oni takođe imaju i simboliku, srce bivajući simbol požude, a mozak razuma.

Za nas razumna bića smisao života na­lazi se u – kako to Biblija najbolje pripoveda – mučenju. Sama suština je u tome kada nam se mučenje isplati. Taj osećaj zadovoljstva na kraju ispunjenog mukotrpnog zadatka je najbo­lji pokazatelj smisla. Najgluplje pitanje je: „Ima li smisla u životu?“ To nije pitanje koje pitamo kada smo u bolovima. Ne postoji ni jedan argu­ment protiv bola. On postoji. Dakle, kada posta­vimo to famozno pitanje, to nije ono na šta mi­slimo. Naše pravo pitanje glasi: „Uoči životnog bola i mučenja, ima li život nekog dobrog smi­sla?⁽²⁾“ A to nije isto pitanje.

Ako smo svi mi samo pioni u velikoj igri zvanoj Evolucija, samo fragmenti u monumen­talnom rasponu vremena, koliko života tu može biti? Za deset hiljada godina, ova planeta više neće ni postojati, a mi ćemo nestati sa njom. Da li je onda išta što činimo bitno? Svakako će ne­stati, zar ne? Naravno da je bitno. Mi smo stvo­renja sadašnjosti i, pri tome, svaki naš korak je veoma realan, jer ostavlja za sobom posledice kao kada kamen padne u vodu.

Kada se muškarac i žena mnogo vole, onda nastane dete. To je priča koju svako rado­znalo dete čuje. Suština joj je istinita, iako ljubav ne mora da igra ulogu u nastanku deteta. Na­stanak života je čista biologija spajanja dve pol­ne ćelije, ali da li je to dovoljno? Da li je dovoljno samo stvaranje organizma? Frankenštajnovo čudovište je imalo sve organe koji trebaju funk­cionalnom čoveku, ali opet mu je trebala neka viša sila da oživi.

Kako je život lako začeti, tako ga je lako i okončati. Potreban je samo jedna nezgodan ko­rak na visini, jedan metak, jedan zalogaj crvene pečurke. A šta se dešava nakon završetka živo­ta će svetu živih doveka ostati misterija.

Mnogi pokušavaju da izazovu život u vidu veštačke inteligencije i dolaze do zaključ­ka da to nije toliko jednostavan posao kao što se čini. Svet je veoma kompleksno mesto. Ni mi ga sami ne razumemo, pa smo osmislili religi­je da nam pomognu. Čim čovek pređe preko te barijere koja ga drži u sigurnom svetu neznanja, počinje polako da gubi razum poput Ničea⁽³⁾. Nije nemoguće izazvati život, postoje razni načini u zavisnosti kakav život je u cilju da se izazove, a uvek treba imati na umu da svaki život ima svoju vrednost i ulogu u velikoj igri života.

⁽¹⁾ LAT. MISLIM, DAKLE JESAM [RENÉ DESCARTES]

⁽²⁾ DŽORDAN B. PETERSON

⁽³⁾ FRIDRIH NIČE (1844-1900) RADIKALNI NEMAČKI FILO­ZOF-PESNIK, JEDAN OD NAJVEĆIH MODERNIH MISLILACA I JEDAN OD NAJŽEŠĆIH KRITIČARA ZAPADNE KULTURE I HRIŠĆANSTVA. FILOLOG, FILOZOF I PESNIK.