TVOJA ILI SVOJA?

PIŠE: SANJA STANKOVIĆ
FOTOGRAFIJE IZ PRIVATNE ARHIVE

Koliko puta sam čula ono “žena je najlepša kad nađe kome će da pripada”. Uff. Naučila sam mnogo lekcija o tom “pripadanju”. A najdraža mi je bila da je pripadanje velika iluzija našeg uma koji voli da svojata. Me, my and mine. Ako žena i treba nekome da pripada, trebalo bi da pripada sebi.

Mnooogo košta ženu (posebno na Balkanu) ova filozofija. Što bi rekao moj prijatelj: “Neće te to udati, moja Sanja.” I opet “udati”, tj. “dati u”. Sve to sadrži ono «pripadati». Pa pripadaj grupi vrš­njakinja, pripadaj roditeljima, familiji, mužu, bra­tu, državi ili kompaniji. Toliko smo naučile da mo­ramo da pripadamo da nas obuzme strah i od same pomisli da ne pripadamo nikome. Jer koja je onda naša vrednost.

Toliko sam se tražila u tridesetim, isprobavala, eksperimentisala, analizirala, da sam potpuno zaboravila da se bavim sobom i zapitam se šta ja to stvarno želim. Onako bez ikakvog pripada­nja, opredeljenja, priznavanja od strane drugih, postignuća.

Sećam se kad sam pre deset godina na ulici sre­la svog bivšeg momka iz brucoških dana, popri­lično starijeg od mene. Pričala sam mu o upisa­nim master studijama, a on reče: “Eh, šta ti sve nećeš izmisliti samo da se ne udaš.» Par godina kasnije sam dokazala da zapravo nisam morala ništa da izmišljam da se ne udam. Dovoljno je bilo da se predomislim tri nedelje pre svog ven­čanja, na opštu moralnu paniku pojedinih prijate­lja i familije.

Jednom sam se poprilično navukla na jednog partnera, kome je mnogo bilo teško da izgovori one dve reči, sedam slova, da sam doživela ek­stazu kad mi je jednom u krevetu rekao: “Jesi ti moja?” Jer mislila sam, mora da me voli kad želi da sam njegova. Nema ničeg lošeg u ljubavnim igricama i verbalnim dosetkama među ljubavni­cima. Samo, kad dozvolimo da zavisimo od toga da li neko želi da smo njegovi, to je kao da smo mu dali u ruke daljinski upravljač naših emocija. A svi znamo da danas pažnja traje kratko, kanali se menjaju brzinom svetlosti.

Mnogo sam uživala da budem “njegova”, da se igramo u kuhinji, biramo vina, isprobavamo re­cepte i satima tražimo prave filmove. Toliko sam se navukla na ovaj patern, da kad sam prestala da pijem alkohol i jedem meso i budem “njego­va”, opasno mi se smanjio rejting na tržištu neu­datih žena u četrdesetim.

Oh, Bogo moj, je l’ znate koliko je teško doći do iole zanimljivog dejta ukoliko leševi na tanjiru uz šardone ili pivo nisu vaša omiljena kombinaci­ja. “A šta onda jedeš?”, “Kako unosiš protein?” i “Tebi mora da je baš dosadno u izlascima” – tri su najčešće rečenice koje sam čula od udvarača. A reč “udvarati” sadrži u sebi “varati” i podseća me na “pretvarati”, pa mi taj termin nikad nije bio među omiljenima. Podseća me na besmisleno ulaganje energije da se neko predstavi u ideal­nom svetlu. A već smo naučili da idealno ne po­stoji. Show me your true colors. Ali toga se svi plaše. I ja sam, dugo. A onda sam rešila da šo­kiram istinom. Ispostavilo se da je njih najčešće šokiralo nešto što je meni došlo onako potpuno prirodno.

Jednom sam na Tinderu napisala da sam u Early Birds Clubu, pa da je mala šansa da odgovorim na poruke kad mi pišu kasno uveče. Ma nije va­ljda da ustaješ u 5? I šta onda radiš? Meditiraš? Mhm.

“E, a nisam te nikad pitao, baš puno volontiraš, je l’ se tebi nešto desilo u životu pa imaš potrebu da pomažeš toliko? Swipe left Sanja.

Da, desilo mi se. Saosećanje, nesebičnost, izvu­kla sam glavu iz svoje lepe zadnjice. Mogao bi i ti da probaš, pomislila sam. Ali nisam nikad izgo­vorila. Nobody likes a smart-ass.

To što sam veganka, to bi mi i oprostili. Ali sliku Gurua pored kreveta nikad. “Moja bivša držala je Bredlija Kupera. Kapiram tip je zgodan, ali šta će tebi ovaj Indijac? Pazi kako nas gleda”.

Čula sam više puta od Mohanđija kako kad podi­gnemo našu vibraciju, ljudi koji nisu na istoj poč­nu da otpadaju. A i mi prestanemo da marimo što smo drugačiji, nemamo više želju da se uklopimo ili pripadamo negde gde nam u stvari nije mesto.

I ma koliko volim da se njišem uz Lenijevu pe­smu “I belong to you”, izvini Leni, je l’ može ne­što bez ownershipa? No hidden catch, no strings attached, just true love.

I samo takvu čekam. Da zajedno budemo svoji.