PIŠE: SOFIJA SRETENOVIĆ
FOTOGRAFIJA: PRIVATNA ARHIVA
Postoji trenutak u muzici kada dirigent spusti ruke, a zvuk nastavi da lebdi u prostoru.
Ne kao ton. Više kao sećanje na ono što nikada nije otišlo.
Tišina tada nije praznina.
Tišina je prostor u kojem shvatiš da si oduvek bila dovoljno velika, samo što si se povukla u naviku.
Nova era ne počinje odlukom.
Počinje kada shvatiš da ti je koža postala pretesna.
Ne zbog krize.
Ne zbog gubitka.
Već zato što tvoja unutrašnja sila traži novi oblik.
Možeš menjati gradove.
Ljude.
Kontinente.
Ali ako ne promeniš izvor, svet će ti vraćati iste priče u drugim scenografijama.
Snovi ne umiru.
Snovi menjaju oblik.
Ponekad su tiši.
Ponekad manji.
Ali uvek istinitiji.
U poslednje vreme primetila sam kako se povlačim iz buke bez objašnjenja, iz gomile događaja, iz brzine koja obećava kretanje, ali ne nužno i promenu.
Život može izgledati kao kretanje.
Ali kretanje nije uvek transformacija.
Ono što napuštaš nije gubitak.
To je oslobađanje od svega što ti oduzima prostor da dišeš, da osećaš, da stvaraš.
Možda najveća hrabrost nije u tome da ideš napred.
Možda je u tome da ostaneš u tišini dovoljno dugo da čuješ sopstvenu istinu.
Nova era nije dodavanje poglavlja.
Ona je promena unutrašnje gravitacije.
Manje dokazivanja.
Više prisustva.
Manje očekivanja.
Više hrabrosti da budeš ono što jesi, čak i kada put nije vidljiv.
Kada se stara verzija sebe sruši, sve što ostaje je prostor u kojem može da nastane sve.
Citat:
Ne rastemo zato što dodajemo više života. Rastemo kada prestanemo da održavamo ono što nas više ne širi.
