PIŠE: ĐORĐE STANOJEVIĆ, AKADEMSKI SLIKAR
Miju sam sreo onih davnih godina u Valjevu, kada je ono proglašeno za jedan od najlepših gradova Jugoslavije. Dolazila je stalno u posetu kod moje drugarice. Mi smo se u gimnaziji svi bavili nekim umetnostima i bili smo dobri đaci. Imperativ je bio biti pristojan, a to je otvaralo mnoga vrata u budućnosti.
Studirali smo u veoma teškim uslovima uz neprekidne ratove oko nas. Osluškivali nadolazeće vreme i sticali znanja za njega. U to vreme smo spremni ušli, upoznali ga i iz njega izašli. Shvatili smo da ne treba vreme da kreira nas nego mi vreme.
Gotovo istovremeno smo napustili korporacije i postali slobodni strelci. To nam je omogućilo da sretnemo nove, nestvarne ljude. U tim susretima smo se ponovo sreli. Neki potpuno novi, a zapravo oni stari mi, iz subotičke Gimnazije Svetozar Marković i Valjevske gimnazije.
Rekla mi je da je fotograf, da ima časopis, da voli umetnost… Kada sretnete nekoga na istoj frekvenciji, sve je harmonično. Shvatio sam da je njen pseudonim „Duša sveta“. Ona putuje i upoznaje nove svetove svakoga dana.
Poslala mi je zanimljiva pitanja za intervju koji je trebao biti u njenom časopisu. Mi nismo umorni samo kada radimo nama zanimljive stvari, tako da sam odmah odgovorio na pitanja i poslao ih. Bio sam tada sa porodicom u Toskani. A nije ni čudo što sam baš iz ovog podneblja pisao za njen časopis.
Onda me je zvala onako spontano, kao i uvek, i rekla mi je da izaberemo i organizujemo fotografije za njenu novu izložbu. Ni tada nisam bio umoran, jer mi je i to bilo jako zanimljivo. Imao sam priliku da sa njenim fotografijama putujem celim svetom i osetim onaj miris „Duše sveta“ zbog koga ona nikada ne staje.
„Ti si iz filma Engleski pacijent“, rekao sam joj. Nasmejala se, jer taj film joj je obeležio život. A to nisam znao. Pustinja je čista i žuta. U sebi krije tajnu putovanja. Pustinja podseća na Malog Princa i predivno putovanje naših života koje je savremeni čovek zaboravio, a Mia ga stalno i uporno podseća na to.
Prošlo je dosta godina i ona je izdržala. Tiho, uporno i disciplinovano. Onako kako su nas učili u subotičkoj i Valjevskoj gimnaziji. I rezultat je tu. Bezbroj neverovatnih ljudi, predivnih događaja sa ovih prostora i mnogo osmeha stali su pod krov njenog časopisa i tu su sačuvani. Sačuvani su od prolaznosti i besmisla sveta i vremena u kojem živimo.
Praznici su u nama. Mia to jako dobro zna. I svaki put kada se sretnemo je taj svečani trenutak kojeg zajedno pravimo.
