PIŠE: SOFIJA BORKOVIĆ
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ne znam da li kreiram događaje ili događaji kreiraju mene, zapisala sam na početku godine. Znam samo da sam naučila da plešem sa onim što stvaram i što me stvara. Neko će reći da je to čar 2020. godine, ali ja smatram da je ova godina plodotvorna za sve one koje su se svesno ili nesvesno pripremali za nju. Što znači svi. Ko god da je čitao, slušao ili gledao ljude, koji ne samo da znaju, već i vide, mogao je da nasluti da ništa više neće biti isto. Mada, hej, kada je i bilo?
Ranije smo možda mogli da verujemo u to da smo privilegovani i da nas određene situacije mogu zaobići. Danas svi znamo da niko nema tu privilegiju, da smo svi jedno i da se naše akcije računaju. Uvek mi je bilo interesantno kako čovek ima poteškoće da izabere, dok nisam shvatila da su ljudi, ako ne na nivou uma, onda sigurno duboko u sebi, svesni da se izbori računaju. Mi uvek biramo. Naša duša zna, fakat se zapravo samo sećamo. Tako sam i rešila da, uprkos aktivaciji vulkana na Filipinima, tik pred moj put, ipak rešim da otputujem. Vest koju sam primila tri dana pred put i šest letova preko vulkana koji baca lavu pretvorila sam u broj devet. Kakve divote! Raj postoji i on je u meni, a danas, danas sam rešena da ga živim. Nešto predivno što dobijete kada živite u Aziji jeste da vam se nepredvidivost dopadne. Ništa nije sigurno, što znači da je sve moguće. Sa tom spoznajom mi je i krenula godina.
I tako se nalazimo na Palavanu, moji prijatelji iz Italije koji žive u Šangaju i ja, kada čujemo reč korona. Aziji je ovaj pojam postao poznat još od januara, svi znamo gde smo se našli u tom trenutku i uglavnom smo svi bili srećni. Tet je tu i nova godina je, a svako ko živi u Aziji je na odmoru. Nema zime, Sunce sija. Korona je nekima zazvučala strašno, ali svi mi smo znali da se nalazimo usred okeana, džungle ili suočenja sa sobom, a to uvek donosi skupljanje pre rasta. Zato Azija i nije za svakog. Treba gledati trećim okom i imati sposobnost da ne tražimo razlike, već da vidimo jedinstvo.
Neće biti velika izjava ako kažem da ima nešto šamansko i magijsko na Filipinima. Uspete tamo da oprostite, zavolite, vidite prošle živote, imate vizije. Sve je to deo svih nas tako da o moćima niko ni ne priča. Svi živimo održivo, negujući magiju u nama. Po povratku u svakodnevni život, naravno da će vas on upitati da mu pokažemo stečena znanja. Poslovi se otkazuju jer korona poprima sve veći značaj. Hvala Bogu, niko nije u panici, te sve radi. Sem nas frilensera. We‘re on hold. Kada smo već na pauzi, između starog i novog, red je da slavimo trenutak. Why wait to celebrate? U sveopštem slavlju, jer život je uvek lep, u goste mi dolazi vila koja je u ovom životu obukla ruho moje majke. Dve vile su na jednom mestu, zajedno. Kolika je moć majke i ćerke znaju samo one žene koje su imale tu milost da je iskuse. Nema ništa snažnije od toga kada vam je jedna od srodnih duša na zemlji baš vaša mati. Sve se onda da dati.
Događaji se ubrzavaju, korona postaje reč i u Evropi, a kada je Evropa zaražena, panika dolazi na velika vrata. Kako se bilo šta usuđuje izjaloviti planove zapadnom svetu? Hajde da podignemo priču na veliki nivo i zaustavimo sve. Hajde, rekli su i ostali. Ipak je Evropa na mapama uglavnom prikazana kao centar sveta, iako smo svi naučili da je Zemlja okrugla. Ihaj, nema veze, mati je tu i izgleda da ostaje duže nego što smo planirale. Čari Azije počinju da deluju i na nju. Istok te menja, samo treba da mu se daš duže nego što misliš da ćeš izdržati.
April kuca na vrata, kucaju i neki demoni, a šta sad – kažu da su demoni zapravo anđeli koji nam sugerišu da smo krenuli u pogrešnom pravcu. Svi su zatvoreni, a naš paralelni svet živi. Eto nas na moru. Eto nas na planini. Eto nas u novom stanu. Eto nas u novim poslovima. Eto nas u otpuštanjima. Eto nas u plesu. Eto nas u jogi. Eto nas u novom filmu.
Život nas voli i on nas spaja sa svim što nam treba. Meni je rešio da priredi spektakl kada sam odlučila da, još davne 2019. godine, poslušam svoju intuiciju i kupim kartu u jednom pravcu. Sajgon, moliću. Svi putevi vode u Ho Ši Min, to je novi Rim, jasno nam je. Biće potrebno vreme da i drugi to spoznaju, jer ko fakat ne želi u grad koji ima značenje onaj koji je prosvetljen? Možda zbog toga Vijetnam ne poznaje reč korona od aprila, a i šta će im ona u životu. Njima je malo dovoljno i oni su samodovoljni. Zato što su toliko skromni, život im je darovao raj koji se živi sada i ovde. Tu tajnu otkrivam samo vama, jer mi sugerišu da ne pričam mnogo, jer nam neće verovati. Možda će nas proglasiti čarobnjacima, u najbolju ruku. Ako ništa drugo, poverovaće da postoje paralelni univerzumi i možda će rešiti da ipak oni biraju, ali i da su izabrani za određeni zadatak. Hm, ko zna, možda baš zbog toga reše da nam se pridruže?
Azijski manifesto: Nas je 2020. godina izabrala i mi smo za nju rođeni. Možda će biti drugih vremena, ali ovo je naše, znate za to? A kad je naše, dajmo mu i sopstvene čari, gde god i sa čim god da smo se zatekli. Nije toliko teško, ali iziskuje poniznost. Hover over me. Menjam očekivanja za zahvalnost i dobro mi je.
Ukoliko vam se svidi, uzmite tu mantru. Dajem vam je, sve dok ne budete imali priliku da sebi date kartu za novi Rim. Mada, kada bolje razmislim, svi smo mi Rim. Ili Ho Ši Min. Sada i ovde, jer nema ničeg lepšeg i gracioznijeg od toga.
