SVETLOVIDI

PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ- TOPALOVIĆ
INTERVJU: JOŠKIN ŠILJAN

FOTOGRAFIJE: NEBOJŠA BABIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE

JOŠKIN ŠILJAN (NEBOJŠA STOJKOVIĆ) ROĐEN JE 1953. GODINE U PIROTU. ŽIVI I RADI U GRDELICI. PO VOKACIJI INŽENJER GRAĐEVINE, A PO ROĐENJU UMETNIK. SLIKARSTVOM SE AKTIVNO BAVI OD 1987. GODINE, A ZVANIČNO IZLAŽE OD 1994. GODINE PRIPADA GENERACIJI UMETNIKA, KOJI SE NA DOMAĆOJ UMETNIČKOJ SCENI FORMIRAJU DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA. ČLAN JE ULUS-A. DOBITNIK JE VELIKOG BROJA NAGRADA I PRIZNANJA I JEDAN JE OD NAJPOZNATIJIH I NAJAKTIVNIJIH AUTORA NA NAŠOJ UMETNIČKOJ SCENI. IZLAGAO JE U SVIM ZNAČAJNIJIM GALERIJSKIM PROSTORIMA U SRBIJI I REGIONU, A IZLAGANJE U SVETSKI POZNATIM MUZEJIMA I GALERIJAMA, ČINI GA JEDNIM OD NAJZNAČAJNIJIH MEĐUNARODNO PRIZNATIH SAVREMENIH UMETNIKA SA OVIH PROSTORA.

UČESNIK JE VELIKOG BROJA SAMOSTALNIH I GRUPNIH IZLOŽBI, UMETNIČKIH KOLONIJA I REZIDENCIJALNIH PROGRAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. NJEGOVI RADOVI NALAZE SE U ZNAČAJNIM MUZEJSKIM I PRIVATNIM KOLEKCIJAMA. JEDAN JE OD NAJZNAČAJNIJIH SRPSKIH SAVREMENIH UMETNIKA. DOBITNIK JE VIŠE ZNAČAJNIH NAGRADA MEĐU KOJIMA SU I: ZLATNA PALETA – NAGRADA ZA SLIKARSTVO NA PROLEĆNOJ IZLOŽBI ULUS-A (2006), VELIKA NAGRADA – 14. BIJENALE NAIVNE I MARGINALNE UMETNOSTI (2009), GLAVNA NAGRADA ZA SLIKARSTVO NA PAPIRU OSTEN (2016), ZLATNI OSTEN ZA CRTEŽ (2018).

DO 20. SEPTEMBRA 2020. JOŠKIN ŠILJAN IMA VELIKU I SAMOSTALNU IZLOŽBU “SVETLOVIDI” U PROSTORU BW EXPERIENCE (UL HERCEGOVAČKA 14, SAVA PROMENADA) U ORGANIZACIJI BW KVART I GALERIJE ŠTAB.

Mia, pozdrav, ja ću da pišem linijski, ne zbog likovnosti, već što ne znam baš da baratam s mašinu – će mi proguta misao, a kako crtam tako ću i da odgovaram na tvoja pitanja… od tamtum ovo što ispravlja greške crveno, ne zna šta je tamtum – e, ovo je dobro za opis mog slikarstva: ODTAMTUM slikarstvo Joškin Šiljana – ovo mora zapišem, al s ukradenu hemisku, pošto se ne sećam kad sam ikada kupio hemisku, a kako si videla moje slike, ti si već znaš i odgovore, mogla si ODTAMTUM da si sama odgovoriš, a ne da ja podem s jedan prst i to otečen, jer smo pravili kupatilo u selo i još bez naočari koje sam zaboravio u stan kad smo išli da se iztuširamo od prašinu, jer ko što ti reko malopre, jer smo pravili kupatilo u selo da ne mora više da idemo u poljski wc… da vidim dal će me mašina ispravi, ispravi me, e sad nastade problem kako da vidim pitanja kad su u Dokument da ih pročitam, pa da ih upamtim to ne ide, jer već sam zaboravio i šta sam doručkovao, a kako da i ne zaboravim koje sam doručkovao kad je burek bio ledenac iz frižider, a da ih prepisujem s hemisku ću gu ispišem, pa mora opet da postanem lopov, iako je to dobro da bi se uklopio u okolinu, ne onuj prirodnu, nego u ovuj našu ljudsku, da ja pritisnem send da se ne izbriše, a i poče da mi titra ispred oči, a i seti se da pitanja mogu da čitam s mobilni, u prevodu na mobilni al je sitno na mobilni, gle može da se poveća, ako je ovo prvo pitanje – Stojković Nebojša ili Joškin Šiljan – odgovor bi ti dala moja unuka Staša – moj deka Šijan je Nebojša, i ona meša j s lj ko i ja kad sam bio malecak, pa nisam znao dal su ljudi ili judi, a i sad to ne znam i još me samo žena ponekad, ali vrlo često otkad pravimo kupatilo u selo, pozove: Nebojšo, naravno kad se iznervira, a za kupatilo kad imaš vrema svrati da vidiš kako izgleda, jer svi dolaze da ga vide, a oni koji ne mogu da dođu s telefon zovu da pitaju – čujem, opasno vam kupatilo… da vidim drugo pitanje – odgovor je mnogo prost zato ga retko kuj razume… slikar je pronašo mene, iako sam ja ko svako pametan teo da pobegnem, al on – mislim na Slikara – čvrsto zgrabio, pa ne pušta, eve još me drži i još poveće steza, što bi rekla pokojna baba Mileva, a ne tetka: sinko, od koje begaš kad te niki ne juri – ovo s baba Milevini zapisi je koncept na temu savremene komunikacije – kao pokojna baba Mileva mi šalje poruke od onaj svet za ovaj ovde svet, a ja sam zapisničar i još malko nešto našvrljam… idemo na sledeće pitanje… vreme ko vreme, oće da nas proguta i moj način da se iz te zamke izvučem je OZBILJNO ZEZANJE, što je i ideja vodilja mog stvaranja – stvaram kad mi se oće, kad imam alal, kad imam dovoljno radosti za stvaranje i tad vreme nije bitno, može da bude 5 sekundi ili 33 dana… sledeće za autocenzuru – vrlo dobra strana umetnosti što traži, zapoveda da bi ušo u njen svet je iskrenost prema sebi, a iskrenost ne trpi nikakvu cenzuru, samo slobodno kreativno biće oslobođeno pola, uzrasta, nacionalnosti, imena, rase, mase, pameti i gluposti od ovoga ili onoga, ono stvara, SAMOSTVARA – slika sama sebe – slika za opis mog slikarstva je da činim sve što je u mojoj moći da ne sprečavam moje biće, mene, da se pojavi, da budem dobar sluga, da me nema, da se uvek iznova rađam kao slika samorođena, a ja tu dođem nešto više kao babica, a manje kao dežurni ginekolog… što se tiče instikta gde me vodi – smatram da je moje da pronađem izvor, a voda si sama zna da teče, a izvor je svuda i oko nas i u nama, u ptici, na drvetu, u oku, u dečjem smehu, u… a tu je i odgovor za kreativni impuls – sve što postoji i sve što ne postoji, sve što je rođeno ili što tek treba da se rodi, može, a ne mora da pokrene proces stvaranja – mogućnosti su beskonačne, pa ko voli, neka izvoli, i ja svakog trena osećam veliku zahvalnost što mi je dato da učestvujem u tom procesu… oko imena slika ili bolje rečeno naziva – sami sebe nazovu, nemaju vreme da čekaju mene da se premišljam, najverovatnije rezonuju: kad smo mogle same da se rodimo, možemo valjda i same da se krstimo… ova konstatacija da sam blag možda bi samo godila mom egu koji je možda moj najveći problem što se tiče stvaralaštva, ali svakim danom i u svakom pogledu… nemam neki osećaj kakav sam – više da sam nikakav, ničiji, da me nema, da mora iznova da se stvaram iz ničega, a odnos sa decom je obostran, nemamo potrebu da se lažemo, iskrenost je suština odnosa gde ništa ne tražiš, a sve što vredi dobijaš, što bi najverovatnije rekla pokojna baba Mileva: sve ti je, sinko, na dlanu samo ako ga ne stiskaš… a kako doživljavam sebe – pa možda kao što je stvarno dok je bila živa za mene rekla: sinko Neško, blago si ga na tebe, niko te ne razume, ili ne se boj, ti si zamajen, ili što u zadnje vreme unuka Staša govori: deka Šijane, ti to možeš… sad ću da pritisnem send, pa ako ima još nešto, dopisaću…

vido sam da ima još oko nagrada i šta još ide uz njih da odgovorim zapisom baba Milevinim: sinko, okreni se iza sebe, vidiš da te nema, ili sinko, ne ti treba ogledalo da bi video kakav si… a što se tiče tetke i snajke, babe, dede, čiče… uvek ima nešto da kažu samo ako oćeš da čuješ… što se tiče dal sam spreman da budem najtraženiji – jesam, neće me nađu, mnogo sam voleo da se igram žmurke, a i sad sa Stašom… a za kraj dobro je ovo – zaljubi se u prirodu, pošto je ona od pamtiveka zaljubljena u nas ljude, al mi se nešto pravimo…