PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: ANTON VELT
Penjem se uz Atlas iznad Maroka. Arapski geografi iz vremena pre ekspanzije islama smatrali su da je Atlas ostrvo između mora i pustinje. On odvaja svetove, a ja uzbuđeno koračam ka vrhu. Okrećem se i ugledah sebe kako plivam u Indijskom okeanu na Baliju. Sunce je jedno i sija na svim stranama sveta i obasjava nas svojom lepotom. Volim i tu zelenu travu doma svog, Srbija moja mila, dok koračam po svežoj jutarnjoj travi koja se savija pod rosom u mom dvorištu u Subotici. Miriše na detinjstvo. Srećna sam. Budim se pod otvorenim nebom na Rtnju, kakvo iskustvo. Gledam u zvezde i tražim onu padalicu da mi ispuni sve želje. Palim lapmpion na Tajlandu i puštam ga u nebesa, dok na nebu gori milioni tuđih želja sa idejom da se materijalizuju. Zavidim Gali na načinu na koji je Dali voli. Posmatram umetnička dela i njihove slike u Figuerasu. Neko je samo za ljubav rođen. Čitam ljubavnu prepisku između Ljubomira Micića, osnivača zenitizma, motora jugoslovenske avangarde i njegove Anuške. Koliko li je samo nežnosti ispisano na papiru. U Rimu ispijam espreso na Španskim stepenicama, u Firenci polažem krivično komparativno pravo, u Napulju se gubim po ulicama Spakanapolija dok se veš suši kao u nekom filmu ispod prozora na štriku. Moj dragi prijatelj, Kinez, direktor jedne kineske kompanije u Beogradu, želi da ga krstim i da mu budem kuma. Hoće da pređe u pravoslavlje. Naravno, kumstvo se ne odbija već sa radošću prihvata. U Berlinu se osećam kao kod kuće. Nebo iznad Berlina je moje nebo, mada kažu da mi je energija i karma u Italiji. Vraćam se iz Njujorka u kojem sam bila samo četiri dana početkom 2000. i čekam da se put otvori opet. Otvara se nebo, ali otvaraju se putevi i svetovi. Otvaraju se pod nogom onoga koji smelo korača ka cilju do sebe. Jesam li na pravi način premerila svetove, razmišljam o tome i u Kazablanci. Dva muškarca, svaki duboko zaljubljen u istu ženu, spreman i voljan da se žrtvuje za dobro svoje voljene i eto neprevaziđenog filma i muzike, ali i citata: „Od svih birtija u svim gradovima na čitavom ovom svetu, ona je morala da uđe u moju.“ Iz daleka je dopirao džez sa ostrva Lopud pod palmama pokraj čuvenog Grand hotela kojeg je gradio fenomenalni srpski arhitekta Nikola Dobrović. A onda proglasim za najjaču izložbu ikada Dolce & Gabbana „Dal cuore alle mani“ u Milanu. Na Kapriju ispijam aperol špric i sećam se kako sam 2004. došla na ideju da napišem knjigu na tri jezika, koju će moći da čitaju samo oni koji znaju italijanski, engleski i nemački. Taj čudesni Indijski okean i opet plivam u njemu, ali ovog puta na Maldivima, sa hiljadu nijansi plave, isceljuje me na svim nivoima. I budim se srećna u Kanu, gde uživam na pesku usred decembra, dok se okolo čuje muzika „Merry Christmas“. Vidim kako trčim po hodnicima Petre u Jordanu da bih uskočila u zaprežna kola koja vuku mazge. Fotografišem najbolje obrise „Riznice“, jednu od najpoznatijih građevina u drevnom jordanskom gradu. Učestvujem na grupnoj izložbi „Slika sveta – Svet u slici“ koju otvara srpski patrijarh Porfirije. Počastvovana sam i zahvalna, mada sam najiskrenije izjavila da sam najjaču duhovnost osetila na Kosovu i Metohiji i na Nepalu.
Moja duša plovi širom otvorenih očiju. Moji svetovi su paralelni svetovi. Nije samo jedan. Krećem se kroz njih vertikalno i horizontalno. Oni traže od mene konstantnu budnost i zahvalnost. Oni me pokreću, obrazuju, nadograđuju. Traže inovacije. Žele da ih spojim po svojoj meri i kroju. Moji svetovi su unutrašnji i spoljašnji. Nekada jako boli ono što vidim na Istoku, nekad se smejem na sav glas na Zapadu. Moj unutrašnji plamen podstiče moju radoznalost i zapitanost.
Za kim zvona zvone? Ona iz Gruzije, sa Kosova i Metohije, iz Berlina, Drezdena, iz svih gradova sveta i iz svih crkava sveta zvone za mene. Ja sam ih čula. Svet sam premerila po svojoj cipeli, laganom koraku, širokom osmehu, toplom zagrljaju i iskrenoj veri u lepotu i dobrotu.
