ПИШЕ: ОЛИВЕР ТОМИЋ
У картузијанском манастиру Сен-Дени д›Орк (La Chartreuse de Saint-Denis d’Orques) из 16. века налази се необичан рељеф од црног мермера. У његовом центру приказано је срце са радијално распоређеним зрацима, наизменично право и криволинијским: први симболизују светлост, други, налик на пламенове, толоту. Срце се, при томе, налази унутар два концентрична круга: унутрашњи садржи знаке седам тада познатих „планета“ (небеских тела „неправилних“ путања, за разлику од фиксних звезда), а у спољашњем се, пак, могу видети знаци Зодијака. На тај начин, оба круга представљају спој временског и просторног аспекта света. С обзиром на његов централни положај, рекло би се да зракасто срце може имати соларну симболику, али је Сунце већ представљено као једна од „планета“ која око њега кружи, у унутрашњем прстену којим је срце обухваћено. У том случају, произлази да је симболизам приказаног срца још вишег реда: оно је у центру Космоса као његов формативни принцип, „духовно сунце“ чији зраци допиру свуда. Али не само што оно обасјава све, већ заправо све доводи у постојање. Његова светлост чини да свет буде.
Такво схватање Сунца, али и срца, древног је порекла. На пример, неоплатонистички филозоф Прокло (412-485), у „Химни Сунцу“, обраћајући му се, каже: „Заузимајући изнад етера престо средишта, и имајући за представу зрачећи круг који је Срце Света, ти све испуњаваш провиђењем, будећи интелигенцију.“ Овде се, наравно, не ради о „интелигенцији“ ниже, рационалне врсте и индивидуалног реда, која свој аналогни орган има у мозгу, већ о чистој интелигенцији универзалног реда, чијем седишту (центру света) у човеку одговара срце. У свим традиционалним културама, срце (а не мозак) је сматрано извором и седиштем трансцендентног интелекта, али и мисли уопште. Тек је у Западној цивилизацији од времена рационализма оно сведено само на извор емоција и непосредни принцип пуког афективног живота који води у сентиментализам, док раније није било тако. Стога Макробије (370- 430) пише: „Име Интелигенције Света, које се даје Сунцу, одговара Срцу Неба; извор етеричне светлости, Сунце је за тај флуид оно што је срце за живу душу.“ И код Плутарха (46-119) се може наћи слично схватање Сунца: „…имајући снагу срца, оно распршује и шири из себе топлоту и светлост, као да су крв и дах.“
У јудеохришћанској традицији светлосни симболизам среће се на самом почетку, већ у трећем стиху књиге Постања: „Нека буде светлост.“ Настанак светлости је први корак у настанку света, она претходи стварању Сунца, које ће бити само њена манифестација у материјалној сфери. Касније, духовно озарење спречиће Јевреје да гледају у лице Мојсија – толико је снажно сијало – по његовом силаску са Синајске горе, где је разговарао са Господом и добио Таблице закона. У Новом завету, Христос сведочи за себе: „Ја сам светлост свету“ (Јеванђеље по Јовану, 8:12), чиме себе потврђује као оног који постојано обасјава универзум, који је кроз Њега (Логоса) створен у Почетку и зато је називање Христа „Сунцем правде“ сасвим очекивано. Али где и када се Христова светлост физички манифестовала? На Преображењу.
Рођење и Васкрсење Христово (а донекле и Крштење) имају можда већи значај у низу најбитнијих хришћанских празника од Преображења, али се оно одликује наглашеним светлосним симболизмом. Попевши се на гору Тавор са тројицом одабраних ученика, Спаситељ се преобразио, то јест приказао у светлосној аури, чији је сјај буквално бацио на тле Петра, Јована и Јакова. За православно богословље, ова светлост је посебан значај добила у 14. веку, када се поводом ње водила жучна расправа између тзв. „варлаамита“ и „паламита“. Присталице Варлаама из Калабрије (1290-1348) тврдиле су да је та светлост била „привид створен за ту прилику“, док су следбеници светог Григорија Паламе (1296-1359) сматрали да је она била „реална, али нестворена“. Показало се да су ови други у праву, јер су разумели истинску природу те светлости (узгред, у складу са многим другим веродостојним традицијама): она је вечита, дакле не-створена, јер је својство самог Бога, а и реална (а не привид) из истих разлога. Она се приликом Преображења приказала у видљивом облику кроз самог Христа, чиме се он ученицима по први пут обзнанио као Бог – Створитељ.
Према хришћанском веровању, преображењска светлост је манифестација Божанских енергија које прожимају свет и дословце га држе на окупу – када би те енергије и на тренутак нестале (када би се „светлост угасила“), свет би моментално престао да постоји. Модерна квантна физика (и квантна оптика) у последњих неколико деценија значајно су преобразиле научни поглед на свет сасвим у складу са интуитивним спознајама предачких традиција. Али, симболизам, значење и значај светлости могу се применити на све области постојања и живота, од универзалних открића до најинтимнијих доживљаја. Јер, свет постоји захваљујући светлости.
