SVEMIR U SRCU

PIŠE: IVANA VUKOJEVIĆ, UČENICA GFT 3/15 ODELJENJA POLITEHNIČKE ŠKOLE IZ SUBOTICE

Stajao si nedaleko od moje škole, čekajući autobus, gledao si prolaznike. Ja sam se našla u toj gužvi, u tom moru ljudi, tvoj pogled je zastao baš na meni. Ja te nisam videla, čak se ni ne sećam tog dana, prepričavam ga onako kako ga zamišljam. Verovatno sam žurila kući i moj pogled se nigde nije zaustavljao. Kasnije sam te posetila u snu. Bio si zbunjen. Zašto me viđaš u snovima? Ko sam ja? Naravno, takve stvari nikada nisu slučajnost. Univerzum u kom živimo, univerzum koji je u nama, šalje nam znake koje nećemo, možda, odmah razumeti…

Naslonjena na zid, stajala sam i gledala pijanu masu koja je bila svuda oko mene. Bilo je prilično kasno. Moje lice se ozarilo kada sam ugledala tebe tako prelepog i toliko drugačijeg od ove hrpe ljudi. Pogledi su nam se susreli, ali ti si samo prošao pored mene i nastavio dalje. Pognula sam glavu, misleći da je ovo veče propalo. Odjednom sam osetila kako mi se neko približava. Podigla sam glavu i ugledala tebe.

I, tako sam ja, nakon nekoliko nedelja, svojim odbojnim stavom, uništila ovo novo poznanstvo, ne želeći nikakvu obavezu, niti vezanost. Tada mi nisi rekao za tvoj san, da sam bar znala…

Znaš, sudbina je čudna stvar. Ona može sve da preokrene. Nakon dosta vremena, ponovo si se našao pored mene, pod neonskim svetlima, u jednoj čudnoj noći. Tada sam shvatila da u ovom beskonačnom svemiru naš susret nije slučajnost.

Gde se nalazi taj beskonačni svemir? Pa, u srcu, naravno. To je neki drugi, još lepši, univerzum od ovog za koji mi znamo. Svako ima svoj, drugačiji. On može biti opasno i potpuno neistraženo mesto, gde niko ne želi da zalazi, ali, može biti i najlepše mesto koje se više nigde ne može pronaći. To nije nešto što može nastati za kratko vreme. Univerzum je beskonačan. Oduvek je postojao i zauvek će postojati. Ti si već bio u mom svemiru, znam to. Sada, kada si ponovo tu, zvezde jače sijaju, one blješte. Prelepe su. Mogu se prepoznati u mojim očima. Moj smeh odjekuje i odbija se o zidove tvoje sobe. Dok ležim na tvojim grudima, slušam melodične otkucaje tvog srca u kom je univerzum meni toliko poznat. Uskoro ću započeti neko novo poglavlje u svom životu i znam da se toga plašiš. Ali, ne brini, koliko god smo daleko, na neki način smo uvek blizu. Naša dva svemira čine jedan potpun. Volim tvoju crnu kosu, volim tvoj mali nos pun pegica koje liče na zvezde, volim tvoje usne od kojih ne mogu da se odvojim ceo dan, volim tvoje ruke koje savršeno pristaju uz mene, volim tvoje sanjive oči u kojima se vidi sva dobrota koju poseduješ… volim te.

Vozimo se kolima. Okružuje nas veliko prostranstvo ničega sa jednim dugačkim putem. Ipak, mi popunjavamo tu prazninu. Naš kosmos čini ovo ništa magičnim mestom. Sumrak je. Iza nas se prelivaju ružičasti oblaci, dok umorno narandžasto Sunce polako zalazi. Ispred nas je ogroman Mesec, koji se tek budi i sprema za dugu noć. Nalazimo se između smenjivanja dana i noći, i tako se taj veliki univerzum isprepliće sa našim, još većim. Divim se svim tim pojavama na nebu, ali ti mi odvlačiš pažnju svojom lepotom. Hvataš me za ruku i blago se osmehuješ. U ovakvom svetu, u ovakvom univerzumu, mogu da živim zauvek.