SUDBINA U KAMENU ZAPISANA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: MIJO MIJUŠKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MATJAZ WENZEL

MIJO MIJUŠKOVIĆ, VAJAR, SANJAR, SKULPTOR, ZALJUBLJENIK U KAMEN, DRVO, PRIRODU, PIVU, OSTROG, CETINJE. ČOVEK ČIJE RUKE OŽIVLJAVAJU I UDAHNJUJU DUŠU NESALOMI­VIM MATERIJALIMA. OMAĐIJALA GA JE LJUBAV PREMA DLETU, KAMENU, KOJI MU DAJE SVOJU ENERGIJU I VIZIJU. IMALA SAM PRILIKU DA SE SEPTEMBRA 2019. NAĐEM U ATELJEU NA OTVORENOM MIJE MIJUŠKOVIĆA, U SEOCETU IZNAD SUTOMORA U CRNOJ GORI, ZA­HVALJUJUĆI NIKOLI MARKOVIĆU, AKADEMSKOM SLIKARU. PROLAZEĆI DO UMETNIKOVE KUĆE I ATELJEA, BILA SAM OČARANA SKULPTURAMA KOJE SU ME GLEDALE U DVORIŠTU. OKO MENE „ONE“ (SKULPTURE) PRIČAJU NEKU SVOJU PRIČU, A POGLED PUCA KA JADRANSKOM MORU I VRHOVIMA LOVĆENA. ČEKA ME GENIJE SKUVAVŠI KAFU ZA SVE NAS U SVOJOJ 89. GODINI. POČASTVOVANA SAM TRENUTKOM KOJI SAM DISALA SA NJIMA RAZMENJUJUĆI IDEJE I SLUŠAJUĆI PRIČE O PIVI I NJENOM PRIRODNOM BOGATSTVU. OVA PRIČA O MIJI MIJUŠKOVIĆU MOGLA SE ISPRIČATI NA RAZLIČITE NAČINE, ALI JE UMETNIK INSISTIRAO NA PRIČI O PIVI KOJOJ JE POSVETIO SVOJ ŽIVOT, MISAO I DELA.

„SVI SMO NADAHNUTI MIJINIM ČUDESNIM DAROM DA U KAMENU I U DRVETU IZ POTOKA I KANJONA, DLETOM BUDI ČOVEKOLIKA STVORENJA, NAMA NE­VIDLJIVA, KOJA VEKOVIMA DREMAJU U OBLUTKU I PA­NJU“ ZAPISAO JE LJUBA VUKMANOVIĆ.

KADA SE NALAZITE PORED OVAKOVOG ČOVEKA NE MOŽETE A DA NE OSETITE GENIJALNOST, DOBROTU, ČOJSTVO I JUNAŠTVO. JUNAK KOJI PRIČA PRIČU SVOJE PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI.

MIJO JE OD 1946. DO DANAS PREDSTAVIO SVOJE SKULPTURE NA PREKO 40 SAMOSTALNIH IZLOŽBI ŠI­ROM JUGOSLAVIJE, U ITALIJI, NEMAČKOJ, MAĐAR­SKOJ, SEDAM PUTA U FRANCUSKOJ. DOBITNIK JE TRINAESTOJULSKE NAGRADE ZA LIKOVNU UMETNOST 1992. GODINE.

NAJVEĆA LJUBAV I PROJEKAT

Kada se gradila hidrocentrala u Pivi radio sam na tom projektu. Selio se i pivski manastir -1300 m2 fresaka su premeštene u novi ma­nastir. U toj ekipi bio sam i ja kao neko ko se bavi i umetnošću, ali i kao stručnjak koji je me­rio mikroklimu fresaka koje su skidane. Kada sam išao tamo službeno, nalazio sam odličan materijal za vajanje. Napravljeno je korito reke Pive oko 40 km dugačko. I sve ove skulpture i materijal su sa dna korita.

Iz tog kanjona reke vadio sam drva i preno­sio ih u Nikšić i radio na tom materijalu. Drvo koje sam nalazio u Pivi sam koristio za svoje skulpture. Imam ih toliko da su spremne za novu izložbu. To su fenomenalni oblici iz pod­zemnog sveta.

Piva je moja ljubav i celokupno delo koje sam radio. Pratio sam gradnju od prvog do poslednjeg poteza, čak i rekonstrukciju.

KAKO OSETITE MATERIJAL SA KOJIM RADITE?

Ja kamenu produžim njegovu formu. Upoznam ga. Najpre vidiš da li je tvrd ili mek. To je moj svet – kamen.

ODAKLE STE DONOSILI KAMEN?

Iz Svete Gore, sa juga Egipta, sa Ostroga, sa svih strana sveta. Dugo sam mislio kako da uhva­tim boju kamena. Sednem pored mora i okupam kamen – on tada ima jednu boju, a kada se osuši drugu. Sve što sam učio, učio sam kroz eksperiment. Boja kamena je neki novi život koji mu udahnjujem.

KAKVA JE VEZA IZMEĐU VAS I MEĐUNARODNOG POZORIŠNOG FESTIVALA ZA DECU IZ SUBOTICE?

Moje skulpture su bile nagrade na tom festivalu. Voleo sam taj festival još dok je direktor bio Slobodan Marković.

U NIKŠIĆU U ATELJE MIJE MIJUŠKOVIĆA DOLAZILI SU MNOGI: DESANKA MAKSIMOVIĆ, VESNA PARUN, NE­DELJKO GVOZDENOVIĆ (NAJVEĆI GOSPODIN U SRPSKOJ UMETNOSTI, DODAJE MIJO), VIKTOR KORČNOJ – ŠA­HISTA, DRAGAN LUBARDA, FADIL HADŽIĆ…

DANAS MIJO I DALJE SA VELIKIM ŽAROM I STRAŠĆU GOVORI O KAMENU, LEPOTI, VAJARSTVU I ENERGIJI KOJOM OSVAJA SVE OKO SEBE. OSVOJIO JE KAMEN I KAMEN JE OSVOJIO NJEGA.