SNAGOM VOLJE I LJUBAVI DO USPEHA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARIJANA KOVAČEVIĆ

MARIJANA KOVAČEVIĆ, ROĐENA U GRAČACU, U LICI, U HRVATSKOJ. ZAVRŠILA JE PRAVNI FAKULTET U NOVOM SADU, A MASTER I SPECIJALISTIČKE STUDIJE NA PRAVNOM FAKULTETU U BEOGRADU. NAKON BOGATE PRAVNE PRAKSE U BANKARSKOM SEKTORU, KAO VRLO MLADA ODLUČILA SE NA OTVARANJE SOPSTVENE ADVOKATSKE KANCELARIJE. ISKORAČILA JE VAN ZONE KOMFORA PREPUŠTAJUĆI SE POSLOVNIM IZAZOVIMA U SVOM NOVOIZGRAĐENOM SISTEMU.

GOVORI ENGLESKI, UČI ITALIJANSKI JEZIK. RANORANILAC JE I OD ŠEST UJUTRO JE U TERETANI, DA BI SE OKO DEVET VEĆ NAŠLA U SVOJOJ KANCELARIJI. DAN NIJE DAN AKO SE NE RADI I NA SEBI. TRENIRA PLES, JOGU. VODI ZDRAV ŽIVOT. PUTUJUĆI ISTRAŽUJE LEPOTE SVETA I SKLAPA INTERESANTAN MOZAIK ŽIVOTA SA SINOM NIKOLOM.

RODILA SI SE I ODRASTALA U LICI. DANAS, NAKON TOLIKO GODINA ŽIVOTA U SRBIJI, ŠTA BI MOGLA DA IZVEDEŠ KAO ZAKLJUČAK – ŠTA TI JE DALA LIKA, A ŠTA SRBIJA?

Rođenje u ličkom kršu i neposrednoj blizini mora, dalo mi je širinu u shvatanju i prihvatanju različi­tosti, s obzirom na heterogenu etničku struktu­ru. Uprkos svemu što se dešavalo 90-ih godina, mogu da kažem da sam zahvalna što sam rođe­na na prostoru gde se susreću različite kulture: mediteranska sa primorja, germanska sa severa i balkanska sa istoka.

Ono što mi je dala Lika jeste upornost, dosto­janstvo i snaga, što je vekovima karakteristično za ljude sa tih prostora, koji su egzistencijalnom nuždom naterani da poprime stamenitost ličkog kamena, a u isto vreme su zadržali ljudsku topli­nu i lakoću postojanja.

Srbija mi je pre svega pružila obrazovanje. U Sr­biji sam završila gimnaziju, a nakon toga Pravni fakultet, Univerziteta u Novom Sadu, master i specijalističke studije na Pravnom fakultetu, Uni­verziteta u Beogradu.

Za razliku od ličkog (brdsko-planinskog) reljefa, pa i same morske obale u neposrednoj blizini mog mesta, vojvođanska ravnica i Novi Sad su mi pokazali smirenost i staloženiji pristup živo­tu kada je to potrebno. Osim toga, moram da naglasim koliko volim Beograd, koji mi je veči­ta inspiracija i grad u kojem provodim kvalitetno vreme. Pre bavljenja advokaturom sam svakod­nevno putovala na posao u Beograd, a i danas sam često na relaciji Novi Sad – Beograd.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Formula mog uspeha jeste istrajnost, sposob­nost brzog prilagođavanja datim okolnostima i želja za novim učenjima, znanjima i veštinama, da imamo nešto što nas pokreće, nešto što nas tera da ujutru ustajemo lako iz kreveta – ono što Japanci zovu Ikigai.

BITI ŽENA ADVOKAT U 21. VEKU I VODITI SVOJU KANCELARIJU JE ZA TEBE BIO VELIKI IZAZOV NAKON IZLASKA IZ BANKARSKOG SEKTORA U KOM SI PRO­VELA 12 GODINA. KAKO IZGLEDA RADITI U VELIKIM SISTEMIMA, A KAKO KADA KREIRAŠ SVOJ?

Odmah nakon završenog Pravnog fakulteta, po­čela sam da radim u sudu kao pripravnik i nakon dve godine posle položenog pravosudnog ispita, nastavila sam još dve godine kao sudijski sarad­nik. Dakle, pored bankarskog sektora, u mojoj radnoj biografiji zastupljen je još jedan veliki si­stem, a to je sudstvo. U tom smislu, mogla bih napraviti paralelu kako izgleda raditi u državnom sistemu, u stranim kompanijama i advokaturi kao nezavisnoj profesiji gde si potpuno samostalan.

Veliki sistemi zahtevaju timski rad i prilagođava­nje procedurama i odnosima u kolektivu. Rad u sistemu, pored fiksnog radnog vremena, pruža određenu sigurnost jer bez obzira na radno an­gažovanje ili eventualno odsustvo sa rada, plata je izvesna. Sa druge strane, u privatnom poslu nije ništa sigurno, ali nema ni ograničenja u po­gledu zarade. Advokatura pruža nezavisnost, ali koliko god da je u pitanju prednost i najlepši deo ovog posla, nezavisnost iziskuje veliku odgovor­nost koju ne možeš ni sa kim da podeliš, kao što je slučaj sa radom u bilo kom sistemu. Po­nekad osećaj prepuštenosti samom sebi ume da bude strašan jer u suštini svi imamo potrebu za pripadnošću nekoj zajednici. Ipak, sloboda koju pruža samostalan rad u advokaturi i rad za sebe je neprocenjivo iskustvo. Omogućuje kreiranje dnevnog rasporeda po sopstvenim kriterijumima i potrebama. Sam posao van sistema je mnogo dinamičniji i nepredvidiv, pa je i tu bitno prilago­đavanje trenutnim okolnostima.

Ono što bih izdvojila kao težu stranu bavljenja advokaturom za ženu jeste susretanje sa pre­drasudama da je advokatura muška profesija, jer su muškarci navodno sposobniji, vičniji i ubed­ljiviji, što naravno nije istina. Verujem da će ove predrasude iščeznuti sa dolaskom mlađih gene­racija, s obzirom na to da veliki broj žena doka­zuje suprotno u advokaturi, kao što je slučaj i sa drugim profesijama. Dobro obavljanje advokat­skog posla nije vezano za polnu pripadnost, niti bi trebalo da se tako pretpostavlja.

ŠTA JE GORUĆI PRAVNI PROBLEM U SRBIJI?

Prvo bih istakla neujednačenu sudsku praksu, što dovodi do pravne nesigurnosti. Dalje, u Srbi­ji veliki izazov predstavlja međusobna neuskla­đenost zakona. Često se preuzimaju rešenja iz prava EU koja nisu najbolje rešenje za Srbiju ili trenutno nisu primenjiva. U tom smislu, problem su izmene i donošenje zakona samo da bi se odgovorilo zahtevima integracije, dok nema is­tinske promene i poštovanja evropskih temelja i vrednosti.

Zakoni sami po sebi nisu dovoljni za promenu društvenog konteksta i svesti da treba da se po­štuje ono što je propisano. U našem društvu je i dalje veoma prisutna patrijarhalna matrica i po­stoji potreba na angažovanju od strane države, naročito u oblastima obrazovanja i medija. Na­vedeno podrazumeva i institucionalne promene, posebno jačanje pravne i političke kulture, ali i veće učešće civilnog društva i njihovo partner­stvo sa državnim institucijama.

S druge strane, postoje zakoni koji se primenjuju još iz doba bivše SFRJ i čija rešenja ne odgo­varaju današnjem kontekstu i koje treba jasnije regulisati.

Smatram da je potrebno sprovoditi kontinuira­nu edukaciju na nivou svih pravničkih profesija u oblasti međunarodnog prava. Česti su primeri presuda u Srbiji u kojima praksa Evropskog suda za ljudska prava nije adekvatno primenjena.

Primetno je da u Srbiji postoji niska ekološka svest, kao i visok stepen tolerancije na nasilje, koja može biti prevaziđena povećanjem odgo­vornosti državnih institucija i obrazovanjem.

PUNO RADIŠ I SA PRAVNIM I SA FIZIČKIM LICIMA – KAKO ZADOBITI POVERENJE KLIJENTA?

Kao što to obično biva sa poverenjem (na bilo kom nivou), teško se stiče, a brzo se gubi i zato ova profesija iziskuje izuzetno profesionalan pri­stup. Trudim sa da gradim odnos sa klijentima dajući sve od sebe da razumem njihove potrebe i da im približim rešenja koja najviše odgovaraju njihovim pravnim interesima i potrebama.

Uvek jasno predočim kakva je situacija i šta mo­žemo da očekujemo, uključujući najbolji i najgori scenario. Veoma je važno da klijent bude upo­znat sa svim mogućim posledicama, da dobije odgovore na sva pitanja i da na vreme bude upo­znat sa svim troškovima, jer kada su u pitanju sudski postupci to često klijentima nije najjasnije.

S druge strane, meni je veoma važno da i ja ste­knem poverenje u klijenta, da znam da govori istinu, da mi predočava sve činjenice i pisanu dokumentaciju, jer samo na taj način možemo najbolje da zaštitimo interese klijenta i izbegne­mo negativne posledice.

KAKO PRAVIŠ DISTANCU OD ŽIVOTNIH PRIČA SVO­JIH KLIJENATA KOJI SE PO PRVI PUT SUOČAVAJU SA PRAVNIM PITANJIMA KOJE IM ŽIVOT NAMEĆE?

Čini mi se da svaka profesija gde su ljudi profe­sionalno angažovani usled nekog problema, pa tako i advokatura, zahteva da se nauči distanci­ranje.

Jednostavno, to je možda prvi korak koji je po­trebno da se savlada, jer ako bi advokat svaki problem klijenta (čoveka) doživeo lično i dozvolio sebi zbližavanje sa klijentima koji su u različitim životnim iskušenjima, pa tako i pravnim pitanji­ma, izgubio bi sposobnost da obavlja svoj posao na objektivan i profesionalan način.

Advokatura zahteva reagovanje u pravom tre­nutku na pravi način, bez mnogo emocija.

Takođe, veoma je važno, što je ponekad veliki izazov, objasniti klijentima da pravo i pravda nisu isto i da to što mnogi smatraju ,,pravednim“ sud neće posmatrati na isti način.

KAKO VIDIŠ SEBE ZA PET GODINA?

Za pet godina vidim sebe kao osnivača veli­ke advokatske kancelarije sa nekoliko partnera advokatica/advokata, jer smatram da je buduć­nost advokatskog posla u udruživanju kolegini­ca/kolega u zajedničku kancelariju, kako bi svaki advokat mogao da pruži svoj maksimum profe­sionalnog angažovanja. Osim toga, smatram da jedan čovek ne može da postigne toliko kao kva­litetan tim ljudi udruženih oko istog cilja.

Smatram da je važno ispred sebe imati ciljeve koji na prvi pogled izgledaju nedostižno, jer sis­tematskim planiranjem i radom na tim ciljevima, kroz iskorak iz zone komfora, može da se dogodi takva velika promena.

Takođe, mislim da timski rad može mnogo da pruži u smislu kvalitetnije usluge, a i sama pri­padnost kolektivu je izuzetno lepa strana tim­skog rada.

S OBZIROM NA TO DA TVOJ SIN STUDIRA NA PRAV­NOM FAKULTETU U NOVOM SADU, KOLIKO SI TI KAO MAJKA POMOĆ I UZOR U ZNANJU I POSLU?

Moj sin Nikola je student Pravnog fakulteta i mo­guće je da sam mu bila inspiracija da odabere baš pravničku struku. Međutim, uvek sam ga ohrabrivala da se razvija spram svojih intereso­vanja i zanimanja. U ovom trenutku ne mogu da budem uzor u poslu, pošto on još uvek ne radi, ali on često ume da kaže da sam uzor u životu, što je za mene najveći uspeh i ponosna sam zbog toga, posebno imajući u vidu činjenicu da sam samohrana majka od njegovog ranog detinjstva. Trudim se da na njega prenesem mudrosti do kojih sam došla učenjem, a koje primenjujem u poslu i životu.

Volela bih da Nikola sam pronađe svoj put u ovom poslu, da neustrašivo i sa entuzijazmom korača kroz život i ovu profesiju, da se hrabro suočava sa izazovima, neumorno uči i da i on bude nekom uzor.

TEMA OKTOBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ŽIVIM SVOJ BESTSELLER“. KAKO ŽI­VIŠ SVOJ NAJBOLJI ŽIVOT I IMAŠ LI PREPORUKU ZA DRUGE?

Smatram da je izuzetno važno naći balans izme­đu privatnog i poslovnog života. Verujem da je to najveći problem savremenog čoveka, pa tako i žene advokata u Srbiji u 21. veku. Vezano za po­slovni aspekt, veoma sam srećna jer ima prijatan ambijent u kom radim sa svojim koleginicama i saradnicama, koje su mi velika podrška, pa naš tim sjajno funkcioniše.

Kada je u pitanju privatan život, mislim da svako mora da pronađe način kako bi što kvalitetnije proveo vreme. Moj izbor je uvek umetnost i pu­tovanje kada je moguće. Bar jednom mesečno posećujem koncerte, galerije, a pozorišta što če­šće mogu. Imam običaj da u posebnom albumu galerije telefona čuvam Van Gogove, Dalijeve, Modiljanijeve i druge slike, pa ponekad kada već nisu dostupne galerije, gledam slike u telefonu i zamišljam da sam u Parizu, na Monmartru.