PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: VASILIJE VASA DOLOVAČKI
FOTOGRAFIJE: ĐURA SIMIČIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE
PROF. VASILIJE VASA DOLOVAČKI, ROĐEN 22. APRILA 1960. U BAVANIŠTVU, OPŠTINA KOVIN. DIPLOMIRAO JE U KLASI PROFESORA ZORANA PETROVIĆA I ZAVRŠIO POSTDIPLOMSKE STUDIJE U KLASI PROFESORA MIRJANE MIHAČ NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. SAMOSTALNO IZLAŽE OD 1981. GODINE. ČLAN JE ULUS-A OD 1992. GODINE. DOBITNIK JE VIŠE NAGRADA I PRIZNANJA ZA LIKOVNO STVARALAŠTVO. IZLAGAO JE NA PREKO 50 SAMOSTALNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU.
ŽIVI I RADI U BAVANIŠTU.
KAKO SLIKAR „PIŠE“ SLIKAJUĆI? KOJU POETIKU NEGUJEŠ U SVOM SLIKARSTVU?
Jezik slike je univerzalan, jedinstven i vanvremenski. Dozvoljava posmatraču da se i sam poistoveti, da sliku posmatra iz svog osobenog rakursa. Ponekad sam studentima davao jednostavne vežbe da svi slikaju, na primer, jednu jabuku. Svi su naslikali istu jabuku, ali je rezultat bio takav da smo dobili više različitih slika kao produkt raznolikosti bića i poetika koje su utkali u samu realizaciju slike. Svako nosi svoju poetiku koju, hteo ili ne, projektuje na površinu platna. Moja traganja su u okvirima onoga što se zove „klasična slika“ i pored toga što mnogi danas kliču „Slika je mrtva!“. Stav da je danas samo važna ideja i poruka u medijima savremenog trenutka sve više izgleda, bar meni, kao posmatranje nekog saobraćajnog znaka. Dobio si neku poruku, ali više nemaš potrebu da ga ponovo gledaš, niti da ga imaš u svom okruženju. Volim da slikarstvo poredim sa muzikom. Harmonizacija tona i zvuka u neku melodijsku celinu koja te „dotakne“ uslovi da sa pažnjom i uživanjem to odslušaš, te da imaš kod sebe i audio zapis kako bi mogao uživati opet. Po mom mišljenju, slika mora nositi tu magiju i pozivati na ponovno viđenje. Ima mnogo slika, u bližoj i daljoj prošlosti, koje volim da posmatram i bez obzira što poznajem svaki njen kvadratni centimetar, moje oko je ponovo miluje. Volim da moja slika nosi i određenu nadrealnu dimenziju, ali samo u formi slutnje i atmosfere. Tako da su moje teme ljudska figura u neobičnim prostorima enterijera i eksterijera i mrtva priroda.
JEDNA FRANCUSKA POSLOVICA KAŽE DA SLIKAR MISLI KISTOM. A TI?
Bojom je tačnije. Ona ostavlja trag. Kada čovek zrelije razmisli, veliki je broj svih onih momenata koji utiču na razvoj slike. Nabrojao bih tri ključna. Na prvom mestu je svesno i razumsko odlučivanje. Druga je naša podsvest. Često delujemo pokrenuti iz dubina našeg unutrašnjeg bića, a da toga nismo ni svesni. I na kraju je onaj treći moment koji zovemo slučajnost. Slučajnost koja se dogodi u procesu samog slikanja ili se ta slučajnost svesno izaziva kroz neki poseban gest, namaz različitim slikarskim alatima ili neku drugu tehnološku akciju. Na kraju je bitno da sve to izaziva nekakve emocije i ostavlja trag u duši posmatrača.
U ČEMU LEŽI SNAGA JEDNE SLIKE? U ČEMU JE SNAGA TVOJE SLIKARSKE VIZIJE?
Teško i zagonetno pitanje na koje ću odgovor tražiti čitavog života. Naime, setio sam se jedne priče iz istorije umetnosti. Sličnih primera ima mnogo. Radi se o Fra Anđeliku. Bio je fratar i uvek se pre početka slikanja molio Bogu da mu vodi ruku. Ronio je suze slikajući veliko raspeće i naravno da su takva osećanja i emocije duboko utkane u samu materiju slike. To je ono što slici daje snagu i fascinira i dan-danas. Dakle, samo potpuna iskrenost i posvećenost, uz mnoge druge darove koje slikar mora da poseduje, može dovesti do toga da slika deluje na posmatrača.
ŠTA SI SA SOBOM PONEO IZ STUDENTSKIH DANA? A ŠTA DANAS PRUŽAŠ KAO PROFESOR KLASIČNOG SLIKARSTVA NA AKADEMIJI KLASIČNOG SLIKARSTVA U SREMSKOJ KAMENICI?
Zarazio sam se slikarstvom. Neizlečivo. Blagosloveni su oni trenuci kada uveče, vidno izmoren, odlazim na počinak, sa nestrpljenjem da svane novi dan i da nastavim svoju borbu. Neizrecivo zadovoljstvo je sam rad u ateljeu. Jednom mi je prijatelj sportista rekao: „Vi i mi radimo isto.“ Nisam ga shvatio. To je primetio i nastavio: „Igramo se, a radimo.“ Tu posvećenost tražim od studenata. Volim da radim sa mladima. Dovoljna su mi dva časa da sa studentima obavim razgovor i ono što zovemo „korekture“. Posle toga, uzimam manje platno i zajedno sa njima radim portret, akt ili mrtvu prirodu. U ovom našem poslu nije samo dovoljno verbalno izlaganje i neko predavanje, već je neophodno demonstrirati i pokazati. Postoji puno apsurda i kod nas i u svetu da profesori predaju slikarstvo, a da se sami u svojoj profesionalnoj umetničkoj praksi ne bave slikarstvom.
TVOJE SLIKE SU MAGIČNE, METAFIZIČKE, MOĆNE, MINIMALISTIČKE. DOMINIRA MEKOĆA, NEŽNOST, SOČNA PALETA, ETERIČNO OSVETLJENJE, MAGNOVENJE. DA LI JE U DUŠI ČOVEKA TO ŠTO JE I NA PLATNU? ŠTO UNUTRA, TO I SPOLJA.
To je tačno i to jedino mora biti tako, inače smo neiskreni. Uvek se trudim da na slikama postignem harmonizaciju, sklad i ritam različitih likovnih elemenata. Uglavnom je to harmonizacija suprotnosti: svetlo – tamno, toplo – hladno, događanja – mirne površine i dr. Jednom prilikom, na jednom bijenalu gde sam imao par slika, prilazi mi mlađa osoba i predstavlja se kao istoričar umetnosti. Osećala je potrebu da tom prilikom izrazi neki svoj stav, pa mi je rekla: „Vi se trudite da se dopadnete publici.“ Iznenađeno sam odgovorio: „Moguće je da u ovom suludom svetu ima onih koji bilo šta rade sa namerom da se to ne dopadne nikom, pa i njima samima. Ne znam kako to funkcioniše.“ Da li je došlo vreme da se gadimo lepote, a glorifikujemo nakaznost?
“NJEGOVO SLIKARSTVO JE MEĐU JAVOM I MEĐ SNOM. NIKAD NE ZNATE KAD DOLOVAČKI SVEDOČI O JAVI, A KAD SANJA“, REČI SU NIKOLE KUSOVCA, LIKOVNOG KRITIČARA I ISTORIČARA UMETNOSTI. TVOJE SLIKE OSTAVLJAJU BEZ DAHA. DUH JE U NJIMA, MRTVA PRIRODA, STATIČNOST FIGURA, SMIRENOST ELEMENTA, TIŠINA. ŠTA JE OSTALO NENASLIKANO – KOJE MOTIVE, JUNAKE I PEJZAŽE SANJAŠ?
Uvek krećem od neke provokacije koja me pokreće u avanturu gradnje slike. Ponekad je to lice ili figura koju smeštam u odgovarajuće prostore ili su prostori gde tragam za figurama koje se u njima mogu naći. Ponekad je to čista likovna provokacija nekih vrata ili fasade oko koje gradim priču. Kad kažem priča, ne mislim na narativno opisivanje događaja. Ta „priča“ je i meni zagonetna. Verovatno zbog toga mnogi to doživljavaju kao san.
„ZA ONOGA KO POSEDUJE DAR I VEŠTINU NIJE VELIK PROBLEM NASLIKATI DVA OKA, NOS I USTA, PA DOBITI ILUZIJU LICA LJUDSKOG. VELIKI JE PROBLEM KAKO NASLIKATI ONAJ DAMAR I SOKOVE ISPOD SAME POJAVNOSTI LICA, ODNOSNO ISTINSKI OŽIVETI ONOGA KOGA SLIKAMO. TO JE ONA VEČITA PIGMALIONOVA TEŽNJA DA SE OŽIVI UMETNIČKO DELO. TAKVE STVARI SE NIGDE NE MOGU NAUČITI. ZA NJIMA SE TRAGA“, NAPISAO SI U SVOJOJ MONOGRAFIJI „DOLOVAČKI“. ZA ČIM TRAGAŠ I ŠTA MONOGRAFIJA ZNAČI ZA JEDNOG SLIKARA?
Imam utisak kao da tragam za onim tajnim znanjima alhemičara. To je uzbudljivo, to je „put kojim se ređe ide“. Pogotovu u današnjem vremenu. To nije foto-relizam, niti površno dekorativno plakatsko slikarstvo. I zaista, studenta mogu samo obučiti kako da razvije svoje sposobnosti i veštine kako bi pošao tim putem. Trideset i sedam je godina kako sam diplomirao na Likovnoj akademiji. Mnogo je već iskustva, a ruka i oko još dobro služe, te sada slikam uglavnom velike formate. Pokušavam dati svoj maksimum. Dogodile su se i dve obimne monografije. Slike za neko vreme bivaju u mom okruženju, a onda imaju neki svoj put. Slikar neminovno gubi predstavu o tragu koji ostavlja za sobom. Sa monografijom, zasigurno, imamo pravi uvid o onome što ostaje iza nas. Naravno da to važi i za sve one koji su zainteresovani za opus slikara.
KAŽU DA SU SLIKARI DUGOVEČNI. NJIHOV ZANAT JE VRSTA MEDITACIJE. SLIKATE U MIRU. DA LI I TI IMAŠ TAJ OSEĆAJ?
Zaista se radujem što imam te „darove“ da se mogu zvati slikarem. Ne želim sebe zvati umetnikom. Voleo bih ako bih bio samo dobar majstor. Naš posao je usamljenički. Slikanje, zasigurno, podrazumeva sabranost i koncentraciju. Provodim u ateljeu po deset i više sati. Energija se ne rasipa na razne profane stvari, niti na frustracije ovoga vremena. Raduje me da sam i izvan velikih centara i gužvi. Moguće da to ima neke veze sa dugovečnošću. Ne znam. Bog zna.
DO SADA SI DVA PUTA UČESTVOVAO NA SLIKARSKIM KOLONIJAMA PIGMALION ARTA U TAMNJANICI. KADA SE SLIKA U MIRISU LAVANDE KOJA PREKRIVAJU POLJA, JAKOM UMETNIČKOM IDENTITETU KOJI DOMINIRA PROPLANCIMA SUVE PLANINE? TAMNJANICA POSTAJE CENTAR KULTURNE MOĆI JEDNOG PODRUČJA. KAKVE SLIKE NASTAJU U TOJ UMETNIČKOJ BAJCI?
Dva puta sam učestvovao na kolonijama Pigmalion, ali je prvi put to bilo u živopisnom selu Leušići kod Gornjeg Milanovca, a drugi put u Tamnjanici. Poslednjih godina ređe odlazim na slikarske kolonije. Kada se odlučim za odlazak, onda moraju postojati dva uslova: da se radi o atraktivnoj destinaciji i odabir kolega ozbiljnih slikara. Gorazd Čuk, kao organizator kolonije Pigmalion, trudi se da oba ova uslova budu ispunjena. Pored toga, sa slikama nastalim na koloniji organizuje ozbiljne izložbe i monografije. Zadovoljstvo mi je da radim u određenim prostorima i vremenu sa svojim kolegama. Kolonija Pigmalion sve to obezbeđuje na visokom nivou.
