ŠKOLA ZA BRAK

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

JASNA LOVRIĆ, COUCHING PSIHOLOG JE AUTOR I OSNIVAČ „ŠKOLE ZA BRAK MATI“, KOJA USKORO POČINJE SA RADOM U BEO­GRADU, U DIVNOJ ZGRADI KRSMANOVIĆA NA TERAZIJAMA. ŠKOLU ČINI ZAOKRUŽEN PROGRAM OD DESET TEMA/PREDAVANJA, KOJA SE U UKUPNOM TRAJANJU OD 16 SATI ODRŽAVAJU U MESEČNIM CIKLUSIMA, ZA SADA NEDELJOM POPODNE. JASNA JE VEĆ DUGO KOLUMNISTA RYL-A I NJENI TEKSTO­VI SU, IZ BROJA U BROJ, MEĐU NAJČITANI­JIMA.

Kako si došla do ideje da osnuješ školu za brak?

Skupilo se toliko znanja i iskustva, dobrih rezul­tata, da sam osetila potrebu da odem korak dalje i da to podelim sa većim brojem ljudi. Bilo je po­trebno da znanje organizujem u koncept. Imala sam, kroz rad, svest o tome šta je sve neophod­no da bude obuhvaćeno konceptom, a zatim i šta svaka tema treba da sadrži. Ne samo ljubav, seksualnost, komunikaciju. Parovi se spop­liću na tekućim, dnevnim, „životnim“ problemi­ma. Više se spopliću na stereotipima, nego na nekim ekstremnim situacijama. Kakav značaj, na primer, ima znanje o budžetu porodice, ili na koji način pravni aspekti braka i imovine mogu da utiču na porodične odnose i sl.

Rodila se ideja o Školi za brak, zatim koncept i ubrzo realizacija. Koncept je rezultat za­okruženog iskustva – kroz rad, grupisani izvori problema klijenata formirali su navedenih deset tema. Po mom iskustvu, osim nekih specifično­sti vezanih za partnerske odnose i kulturu, ove teme čine zaokruženu pripremu.

Sigurna sam da će svako ko prođe ovih deset predavanja dobiti toliko znanja i saveta da će moći da kaže da u brak ne ulazi „slepo“. Da je dobio unapred predočene uglavnom sve situ­acije na koje može naići.

Ja mislim da smo mi odrasli na pogrešnim uverenjima o ljubavi, kako i King Kong voli svoju junakinju, na pesmama koje o ljubavi govore, na filmovima sa happy endom, a ljubav i partnerski i bračni odnosi su nekad daleko od dobrog filma sa happy endom?

Ti sada govoriš o nečemu što je deo programa Škole – taj fenomen obrađuje prof. dr Žarko Tre­bješanin. On između ostalog kaže, citiraću ga: „Ljubav kao i svako umeće zahteva znanje, ak­tivan napor, negu i trud. Zrela ljubav zadovoljava potrebu za povezanošću uz očuvanje identiteta ličnosti. A njene komponente su: davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Danas se pod “ljubavlju” podrazumevaju njeni mnogi surogati i izopačeni oblici: “ludilo udvoje”, “in­fantilna ljubav”, “idolatrijska ljubav” itd. Ljubav se često brka sa zaljubljenošću. Kada smo zal­jubljeni, mi ne volimo stvarno, već volimo svoju fantaziju – idealizovanu sliku partnera. Otuda kada prođe zaljubljenost, kada prođe fantazi­ja, čovek je razočaran, očajan jer se prevario – partner je samo “običan” čovek. Zaljubljenost nije ljubav već opsena, prolazna čarolija. Is­tinska ljubav je kada čovek uvažava i voli drugo ljudsko biće baš onakvo kakvo ono jeste.“

Opet vezano za romantičnu predstavu ljubavi, dr Trebješanin govori o razlici u „stilu vezano­sti“, o tome kako različiti muškarci i žene ima­ju različite obrasce partnerskog vezivanja koji i bez njihove namere prouzrokuju nesporazume u vezi.

Ja bih rekla da je zaljubljenost prepoznavanje, ali čega? Postoji žudnja duboko u nama koja nas vodi ka osobi koja će biti naša „druga po­lovina“. Ali moramo znati da je taj odnos moguć i idealan onoliko koliko smo sposobni da bu­demo otvoreni i da dajemo, a još važnije koliko smo sposobni da primimo ljubavi. U otvorenosti nas sprečavaju sopstveni sadržaji koje nazi­vamo „senka“. Kada kod partnera počnemo da prepoznajemo osobine koje kod sebe prezire­mo, to može dovesti do „hlađenja“. Verujte, strah od ljubavi je veoma čest razlog raskida u ljubavi. Partnerski odnos nas zbog prirode odnosa, blis­kosti, dovodi upravo do onih osobina, „mesta“ u nama kojima pokušavamo da se ne bavimo, po­kušavamo da ih sakrijemo i od sebe. Plašimo ih se, bole nas. Nekada se odustaje od odnosa ili beži u usamljenost, jer je previše bolno baviti se sobom. Gubimo odnos za odnosom, jer se svaki put zaustavimo upravo na istom mestu sopst­venog razvoja. Znači, ljubav traži negu, ali traži i trud, rad.

Danas se u Evropi, a i na Balkanu, svaki 3-4 brak razvede. Šta je presudno kod tih razvoda?

Prvo, jer se zaljubljenost veliča, a ljubav ne poz­naje. Ne znamo kako da pređemo put od zaljubl­jenosti do ljubavi.

Osim toga, potrebno je da shvatimo da „život­na razvojna faza“, koja se zove partnerska za­jednica ili brak, nosi sobom promenu identiteta, imidža, najviših vrednosti koje se moraju posta­viti tako da je deo naših najviših vrednost i iden­titeta partner i brak. Ukoliko su nam identitet i najviše vrednosti negde drugo, onda će nas u tom pravcu voditi i naše odluke – neminovno iz­van braka i partnerskog odnosa.

Kada je naš identitet i najviša vrednost partner i zajednica, onda nema problema da se potrebe i osećanja partnera prihvate i vrednuju sa istom pažnjom kao i naša sopstvena. Onda nas odluke zadržavaju u tom odnosu.

Imam prilike da srećem muškarce i žene koji sa prezirom ili agresivnošću govore o partneru, a zatim se žale da nisu dovoljno voljeni.

Rekla bih da je razlog razvoda i potrošački men­talitet koji se nameće kao najviša vrednost – onaj ko mnogo ima/kupuje, mnogo i vredi. Gde se u potrošački mentalitet smešta odgovornost pre­ma partneru i nekada mučan rad na sebi? Mno­go je lakše pronaći potvrdu o svojoj vrednosti u predmetu kupljenom za par minuta. Borimo se količinom predmeta koje posedujemo. Pa tako imamo i „kupoholičarke“. Potrošački mentali­tet vodi „potrošnji“ partnera, jer potrošačkom trendu mnogo više odgovara da se neprekidno kupuje imidž kroz predmete, nego da se gradi identitet kroz ljudske vrednosti.

Šta će učiti polaznici škole i kome je namenjena? Da li samo onima koji prvi put ulaze u brak, ili i onima koji već imaju iza sebe 2 ili 3 braka?

Učiće isto oni sa 2 ili 3 braka, kao i oni koji nisu imali ni jedan. Jer je očigledno da ne znaju do­voljno. Učiće i prepoznaće mesta gde nastaju problemi, čak i bolje od drugih. Prepoznaće gde sebe nisu preispitali, gde nisu bili istrajni, a gde nisu bili iskreni. Šta se nisu dovoljno dobro do­govorili. Gde nisu dobro postavili odgovornost. Pa se zbog svega toga zaljubljenost pretvorila u netrpeljivost i distancu.

Mislim da je sjajna tema, ideja i koncept kojim želiš da osvestiš i naučiš polazni­ke da što manje pate u bračnoj zajednici, a što više da uživaju u ljubavnom odnosu gradeći zajedničku i srećnu budućnost.

Potrebno je da se oslobodimo stereotipa, nas­leđa, obrazaca i da pokušamo da razumemo u šta ulazimo i šta nam se dešava. Gde su vred­nosti. Šta nam je sada „primarna“ porodica.

Brak se najčešće urušava zato što usled ne­sporazuma, neznanja, nerazumevanja, dolazi do gubitka poverenja i komunikacije, do međusob­nog povređivanja. Ponekad zato što se nastavl­jaju modeli ponašanja iz svojih širih porodica, ili zato što se partnerski odnos shvata kao ostva­renje kontrole. Često se pokušava da se identi­tet, vrednosti i način života od pre braka održe i u braku i partnerskoj zajednici. Nekada se brak shvata kao pristupanje i podređivanje “velikoj” porodici i njenim pravilima. Nekada partneri go­vore jedno, ali njihov odnos prema budžetu u braku govori nešto sasvim drugo.

Brak je obećanje, zavet, odgovornost – da ćemo dati sve od sebe. I da ćemo primiti sve. Brak nije obećanje „lakoće života“ i prostor bez mirisa i senki. Očekivati od braka da nema ni jedan pro­blem je jednostavno nezrelo, detinjasto viđenje „partnerstva“ kao bajkolikog spoja. I u bajkama junaci uvek prolaze kroz mnoštvo iskušenja pre nego što ostvare onaj „srećni završetak“.

Da li možemo da podvučemo SREĆNA PO­RODICA – SREĆNA DRŽAVA?

Na neki način, da. Ili se može reći da su srećna država i srećna porodica u neprekidnoj korela­ciji. Ljudi iz srećnih porodica nisu toliko podlož­ni ni potrošnji, ni medijima, ni raznim uticajima. Zdrava porodica je istovremeno i izazov i izvor zdravog društva. Pravih vrednosti. Jedna od tih vrednosti je i duhovnost. Kao unutrašnji sistem vrednosti, a ne samo kao religija i praktikovan­je običaja. Jedno od naših predavanja je upravo „Duhovnost i tradicionalna porodica“.

Može da se kaže da država u kojoj postoji sistem vrednosti omogućava da opstane srećna porod­ica. A da srećna porodica čuva vrednost države i njeno potomstvo.

Brak se u zakonskim okvirima definiše kao zakonom uređena zajednica muškarca i žene, a može biti sklopljena samo slobod­nim pristankom budućih bračnih drugova.

Tako je. Ali da li ljudi znaju na šta to slobodno pristaju? Ili su pristali na brak, ali ne i na aspek­te braka koje ti zakonski okviri propisuju? Zato smo i napravili, na primer, predavanje „Pravni aspekti braka, deca, imovina, prava“.

Povodom svih tih prava i obaveza je potrebno un­apred napraviti dogovor koji je otvoren i iskren, a obuhvata pitanja kao što su: šta je naša poseb­na imovina koju unosimo u brak, šta je naša za­jednička imovina. Ako postoji posebna imovina, kakav je odnos supružnika prema njoj, kakav je odnos imovine stečene u braku prema toj imo­vini. Da li uopšte želimo da stičemo zajedničku imovinu, ili ćemo sticati u režimu posebne imov­ine? Ovakvi razgovori se čine najmanje važnim na početku braka, a zapravo u kasnijim fazama braka mogu biti ključni. Treba sa poštovanjem i uvažavanjem da izgovorite i dogovorite kako vidite, na primer, razliku u vašim primanjima ili razliku u vrednosti nekretnina koje posedujete. Bolje je da se dogovorite koji deo imovine ćete ostaviti za sebe, nego da krijete jedno od drugo­ga šta radite sa imovinom da biste je sačuvali. Upravo je to način na koji se najčešće urušava zajednica, čak i kada su deca tu.

Šta se podrazumeva pod osnovama kulture komunikacije u braku? Da li sve treba da kažemo što nam leži na srcu ili je mudrije nekada nešto prećutati?

Komunikacija je osnovni način na koji drugo­me saopštavamo osećanja, potrebe, namere, promene, razmišljanja. Komunikacija je takođe način na koji ćemo uspešno od partnera čuti šta su njegova osećanja, potrebe i razmišljanja. Dešavanja u njegovom životu koja čine razliku. Komunikacija je način da se predupredi nesporazum, da se postigne dogovor.

Ne treba da podrazumevamo da se nešto samo po sebi zna. Treba reći. Bez da znamo osećan­ja, potrebe i namere partnera, ne možemo znati kako da usmerimo i korigujemo svoje ponašan­je. Mi učimo jedni o drugome kroz razne nove faze u životu, tako se pratimo, tako zajedno ras­temo.

Bez komunikacije ćemo često ići „glavom kroz zid“, ili ulaziti u nepotrebne sukobe, ili misliti da je sve „u redu“, dok nam neka krupna činjenica promiče.

Prećutati je zdravo samo kada ne znamo tačno iz kog dela nas bi izašle te reči, kada smo sves­na da ćemo od tih reči oboje imati samo štete i nikakve koristi.

Prećutati nije zdravo kada ćutimo samo zato što se ne usuđujemo da artikulišemo osećanja. U praksi sam puno puta imala klijente koji kažu: „Nikada mi nije rekla!“ ili „Govori mi samo prime­dbe, a nikada pohvale“. Takođe i: „Da sam znala na vreme da reagujem…“. To su sve aspekti ko­munikacije.

Ponekad prećutati je mudrost, ako je iz ljubavi. Ako je iz straha, onda je prećutati poražavajuće.

Ovo predavanje u Školi drži prof. dr Zorica To­mić, koja suvereno vlada ovom temom.

Kako da se dve osobe ravnomerno i ravno­pravno razvijaju u braku? Kratak recept za uspeh.

Tako što ćemo brak postaviti kao svoj novi iden­titet i mesto svojih najviših vrednosti, i što ćemo partnera i njegova osećanja i potrebe, prihvati­ti i braniti sa istom pažnjom i energijom kao i svoja sopstvena. Tako što nećemo imati kom­promisa oko svojih najviših vrednosti koje su u toj zajednici. Tako što ćemo komunicirati sa poštovanjem, ali iskreno. Tako ćemo upravo vo­diti jedno drugo kroz razvoj. Nije potrebno da su ljudi savršeni, nije potrebno da o svemu u startu misle isto, neprirodno je i nemoguće da su takvi. Potrebno je da su „živi“. Da se raduju zajedno i da se trude zajedno. Potrebno je da preuzmu odgovornost. Potrebno je da umeju da prihvate grešku – i svoju i grešku partnera. Da umeju da „puste“ ljutnju.

Koji je procenat žena koje danas u braku trpe psihološko, finansijsko, seksualno zlostavljanje? Koji je put osnaženja žena?

Mi imamo predavanje koje se bavi nasiljem, ali da se razumemo, nasilje nije samo nad ženama, nego i nad muškarcima i, naravno, decom. Kako inicijalno dolazi do nasilja – time se najpre treba baviti.

Put osnaženja žene je u tome da, pre svega, ona sama poštuje sebe i svoje žensko biće.

Važno je sagledati ulogu žene u današnjem društvu – tome smo takođe posvetili prostora, dr Trebješanin priča o tome. Razvoj savremene žene u modernoj civilizaciji je krenuo pogrešnim putem, ne zato što se žena emancipovala i školovala, ušla u zone poslovnog uspeha, za­tražila za sebe prava koja su bila rezervisana za muškarce. Nego zato što je svoju emancipaciju sprovela stideći se sebe i svojih ženskih osobina. Još uvek je uvreženo da je žena „drugorazredna“ ako je u kući i gaji decu. Čak i zakon ne uvažava ženu kad rađa, ne olakšava joj. Ono što sam primetila u radu, na predavanjima i sa klijentima, jeste da se žene u majčinstvu osećaju klaustro­fobično, da žele da pobegnu iz njega, jer su u majčinstvu nedovoljno vrednovane, drugora­zredne. Nemaju strpljenje za sopstvenu decu, a zatim nemaju strpljenja za partnera. Jedva če­kaju da odu na posao da bi se „dokazale“. Koje su nam onda svima najviše vrednosti i kuda nas vode? Potrošnja? To je predmet mog predavanja u Školi za brak.

Muškarci se teško snalaze sa ženama koje se loše osećaju zato što su žene. Žene taj svoj bol naplaćuju neprekidnim nezadovoljstvom. Dok istovremeno ne umeju i ne smeju da stanu iza sebe, svojih osećanja i jasno kažu partneru šta im je potrebno. Na kraju svi budu nesrećni.

A onda imamo i muškarce koji su iz svoje po­rodice naučili da budu „zvezde“ kao „prvora­zredno“ dete, dragoceno već time što se rodilo. To je shvatljivo ako se ima u vidu na primer život na selu gde muško dete dovodi bogatu udavaču sa mirazom i uvećava imanje, dok žensko dete odlazi drugome. Ali u gradu, uz današnji nivo školovanja, takav stereotip je besmislen. Žena provodi određeni broj godina uz potomstvo, to radi za svoju porodicu, ali i za celu državu i u tome je ne treba kažnjavati. To je odgovornost države.

Sva ta nezadovoljstava, podrazumevanja, prećutkivanja, „prvorazrednosti“ i „drugorazred­nosti“, plodno su tlo za razne vrste nasilja. Od emotivnog do ekonomskog, seksualnog.

Velika je odgovornost roditelja kada vaspitavaju svoju decu da ih kroz svoj primer nauče odgov­ornosti i uvažavanju. Izvor svega je u porodici.

Želim ti puno sreće sa školom, želim da nas naučiš svemu kako bismo imali zdrave bračne i partnerske odnose, zdravu i srećnu decu u njima.

Hvala ti puno! Za početak se borim sa tim da informacija o Školi za brak MATI dopre do što većeg broja ljudi. Interesantno je da ću izgle­da morati Školu da učinim medijski popular­nom pre nego što se ljudi odluče da se prijave. Same teme nisu dovoljne. Opet se vraćamo na potrošački mentalitet. Da li kupiti 10 vrhunskih predavanja ili treće cipele ove sezone?

Tema oktobarskog izdanja RYL magazi­na su stihovi Mike Antića „Daljinu dišem. Blizinu dišem“. Koji je to udah za srećan brak? Zajednički ili u primerenoj distanci? Šta ti trenutno dišeš?

Haha, ovo je lično! Dišem i blizinu i daljinu. Disanje je simbolički „rođenje i smrt“, raščlan­jeni na najosnovniju komponentu: dah. Udah je život, izdah je smrt. Kažu da podjednako dubok udah i izdah pravilno i harmonično razvijaju levu i desnu hemisferu mozga. Mika Antić je znao i više od onog što je govorio.

Kvalitet udaha govori upravo o tome koliko možemo da primimo, da li se plašimo. Udah za srećan brak je dubok i potpun. Ne može biti zajednički, jer su to dva bića. Kaže se „dišu kao jedno“, znači da je cilj jedan, ali ne i pluća. Primerenu distancu prihvatam kao „kulturu ko­munikacije“ i poverenje, ljubav koja se najlepše ogleda u slobodi.

Šta ja dišem? Život naravno, radost. Nikad du­blje i potpunije nisam disala nego sada.

Čekamo vas! Prijavite se:

www.skolazabrak.rs

info@skolazabrak.rs

+381 65 88 33 555