PIŠE: TEODORA PETROVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Mika Antić je napisao verovatno najljubavniji stih na svetu: ,,Ljubav nas je na zemlju donela i ljubav nas jedino može i spasiti.“
A šta je to ljubav? Možemo li voleti druge ako ne volimo sebe?
Za mene je ljubav scena. Na tom mom ljubavnom putu, isprečile su se razne okolnosti, prepreke, nesigurnosti, ali hodajući njim, ponekad besna, ponekad tužna, ponekad razočarana, spoznajem sebe i učim kako da zavolim Teodoru onda kad se sve uloge ugase.
Na neki način, svi mi glumimo, dobijamo izvesne uloge, prvo ih malo vežbamo, a onda postanu deo nas i vrlo brzo naučimo da u njima improvizujemo u hodu. Neke biramo, neke nam se bez pitanja dodele, neke budu teške i razmišljamo kako bismo voleli da smo ih izbegli, neke budu kratke i mislimo kako je šteta što nisu duže trajale, neke tuđe uloge nam mnogo nedostaju. Jedna od mojih omiljenih uloga je uloga tvrdoglave amaterske glumice koja baš ne ume da odustane.
Scena je moj drugi dom. Njoj sam se vraćala i kada sam dane natapala suzama i kada sam bila najsrećnija. Ali nije to onaj egoistični pojam – ja na sceni i publika koja aplauzom nagrađuje moje glumačke bravure – nikako. Za mene su scena moji ljudi, moji amateri. I sama reč koja je nastala od latinskog amā- i -tōr – amātōr, što znači „ljubitelj”, u sebi sadrži ljubav. Od malih nogu, na sceni sam se osećala sigurno, prve glumačke korake napravila sam nekako slučajno, rekla bih. Deca prosto ne znaju za strah i meni je bilo sasvim prirodno da, uz malo baletskih časova, počnem da recitujem i igram u školskim predstavama. Vremenom, postala sam željna znanja o tom čarobnom svetu pozorišta, upijala sam ga kad god i od koga god sam to mogla, predano sam gradila sebe i poput pčelice zujala gde god bih čula da ima audicija, škola glume, kasting, statiranje, vođenje programa – nisam pravila pitanje, samo da su to reflektori.
Onog dana kada nisam uspela da upišem glumu, osećala sam se izdano. Mislila sam da je to kraj, da to ne zaslužujem i da tog dana zatvaram pozorišno poglavlje u svom životu. Ali nisam, jer prava ljubav uvek pronađe način da dopre do nas. Danas, ja sam zaposlena u nekom drugom svetu, ali igram predstave u Teatru Ulica, čak i jednu predstavu u Pozorištu na Terazijama i rastem u mom Poetskom teatru, u kom sam dobila i tu čast i priliku da prenosim svoje znanje, da radim sa podmlatkom POT-a i reći ću – režiram predstavu, mada je to krupna reč – više uz njihovu pomoć i pomoć mojih sjajnih prijatelja pričam jednu priču zahvaljujući svim usput prikupljenim znanjima i idejama. A ideja nikada ne manjka, najviše me ispunjava kada svako od nas iz svojih različitih svetova, sa svojih različitih svakodnevnih poslova, dođe na probu i potpuno podetinji. Lepota procesa pravljenja predstava, ispitivanja sopstvenih i tuđih granica, pa onda gostovanja, upoznavanje predivnih ljudi koji rade isto što i mi, to su moji nepresušni izvori motivacije.
Slagala bih kada bih rekla da je lako. Da, dešava mi se da sa posla idem na probu, sa probe da raspisujem neke ideje, da malo spavam i da mesecima nemam slobodan vikend. Potrebno je mnogo balansiranja i još više planiranja i organizacije vremena kako bi se sve postiglo, ali bez bilo kog velikog P u svom životu ne bih mogla. Kada kažem veliko P, mislim na svoju porodicu, svoje prijatelje, svoj posao i svoje pozorište. U pozorištu sam pobedila neke svoje velike bitke, u pozorištu sam pronašla svoju ljubav, u pozorištu sam ja – ja. Nadam se da će za amaterska pozorišta u Srbiji doći neki lepši dani, ali i dok ne dođu, mi smo tu da sanjamo još veće snove. A kad smo kod snova, mislim da su oni ono što nas održava kada je teško. U trenutno aktuelnoj predstavi igram Saru, devojku od 27 godina, koja se vrlo lepo slaže na sceni sa svojom sedamdesetogodišnjom bakom. Moj san je da za 40 godina ta predstava živi uz novu Saru, koja će se na sceni sjajno slagati sa mnom dok igram tu staru, gluvu baku. Verujem da će se to ostvariti jer imam oko sebe ljude koji dele sa mnom ovu ljubav na sceni i imam ljude koji su uvek tu, od svetlosti reflektora ih sa scene nekada ne vidim, ali znam u aplauzu da prepoznam njihov ponosni pljesak.
ROĐENA JE 16. SEPTEMBRA 2000. GODINE I NE VERUJE U HOROSKOP, ALI VERUJE U GODIŠNJA DOBA I ZATO OBOŽAVAM SUNČANU JESEN. ZAVRŠILA JE DRUŠTVENO-JEZIČKI SMER U GIMNAZIJI U OBRENOVCU, A ZATIM UPISALA FAKULTET POLITIČKIH NAUKA, MEĐUNARODNE STUDIJE. IMA JOŠ DVA ISPITA DO KRAJA I TRENUTNO RADI U MOBI BANCI KAO MLAĐI SPECIJALISTA ZA KOMUNIKACIJU. TRINAEST GODINA JE IGRALA SAVREMENI BALET U BALETSKOM STUDIJU IDEA, ZAVRŠILA JE TRI GODINE GLUME U ŠKOLI PRVI KORACI, U KLASI NEBOJŠE GLOGOVCA, A ZATIM U KLASI IGORA ĐORĐEVIĆA. GLUMILA JE U SKLOPU AMATERSKOG ANSAMBLA OBRENOVAČKOG POZORIŠTA I LUTKARSKOG POZORIŠTA BAJKAMELA. AKTIVNA JE ČLANICA TEATRA ULICA, POETSKOG TEATRA IZ OBRENOVCA I IGRA JEDNU PREDSTAVU U POZORIŠTU NA TERAZIJAMA. TA MALA ULOGA U MJUZIKLU ,,CRNI LEPTIR“ I NJEN PUT U KENIJU I TANZANIJU PROŠLE GODINE SU DVE ŽELJE IZ DETINJSTVA KOJE JE OSTVARILA I KOJE ZAUZIMAJU POSEBNO MESTO U NJENOM ŽIVOTU. VOLI DA PIŠEM POEZIJU I PROZU “ZA SVOJU DUŠU“ I AKTIVNO PIŠE TEKSTOVE DEČJIH PREDSTAVA ZA ŠKOLU MJUZIKLA EUDVEN.
