SAVRŠENSTVO

PIŠE: MILOŠ MILOSAVLJEVIĆ

Jen’ dva tri, jen’ dva tri tri, jen’ dva tri, jen’ dva tri tri, ,,AAAAAAAAAAAAAAA” /// //// //// /////

,,Ok” /// / /// // /// Jen’ dva tri, jen’ dva tri tri, jen’ dva tri, jen’ dva tri tri, ,,Ne opet” /// / / ////// ///// // //// Jen’ dva tri, jen dva tri TRI, jen’ dva tri, jen’ dva TRI TRI. Pala je uz tresak, udarila pe­snicom o pod i izmoreno i slepo gledala dole. Kosa vezana u rep joj se njihala u ritmu dubo­kih udisaja, dok se graška znoja skupljala na vrhu nosa. Nije mogla. Prosto nije mogla da taj okret uradi savršeno. Svaki put joj je izmi­cao zadnji pokret, koji je sa sobom nosio blagi osećaj lucidnosti i neodlučnosti, za kojim se ponovo vraćao taj koji je tražila. Pokret sigur­nosti i odlučnosti. To nije smelo tako. Nije tako zamislila.

Bio je to njen veliki momenat nakon nepuna dva sata razvoja karaktera koji je u traganju za svrhom i rešenjem momenta lutanja. Ovo je bio taj trenutak. Ova scena joj je donosila krajnju sigurnost i prelom čina potrage. Moralo je da bude savršeno, jer ako nije savršeno, šta je onda? Sav njen trud u svim ostalim scena­ma će biti uzaludan. Kako je ovo bila njena jubilarna predstava, samim tim će i cela nje­na karijera biti uzaludna. Jednostavno se sve zasniva na ovom savršenom koraku koji pra­ti konstantan rast sigurnosti i sabranost bez ijednog impulsa koji dozvoljava pad.

Ustala je. Zategla je rep na kosi i očistila malo prašine sa svog crnog kostima. Zategla je ru­kave tako da su joj se videli ožiljci. Povukla je bele čarape nagore tako da obe budu u istoj visini. „Sve je moralo da bude savršeno.” Nje­ne plave oči su kuljale od besa prema sebi sa­moj. Zatvorila ih je i krenula ponovo.

Jen’ dva tri, jen’ dva tri TRI, jen’ dva tri, jen’ DVA tri TRI. Nepodnošljiv osećaj bola joj se prolio od samog kraja noge i razlio po celom telu oštro kao nož. Ciknula je i pala. Otvorila je oči i shvatila da leži u potpunosti licem pripije­nim uz pod. Bol je bio toliko jak da je prožimao celo njeno telo. Pogledala je svoj palac i kako ništa nije osećala, mogla je samo da vidi da je blago naduven. Nije mogla da ga pomera u potpunosti, ali predstava samo što nije počela. Digla se i othramala do svoje garderobe.

Sve je ok. Moram samo polako da se spremim. Ušla je u garde­robu i pozvala šminkera da dođe hitno. Dok je šminker uspani­čeno utrčao uz uzvik: “Je l’ si dobro, bebo?”, ona je završavala svoj oštar poziv baru i naređenje da joj odmah donesu okre­pljujući voćni napitak i čašicu rakije. ,,Nije mi ništa, požuri.” Bila je već u potpunosti našminkana i nijedna linija se nije pomerila za vreme njene probe. Šminker je počeo da je šminka iznova i moli je da sve bude u redu. Stigao je i napitak, a šminkeru je pokazala da treba da ode. – “Ali nisam završio!” Izašao je kao što mu je bilo rečeno.

Nije nikakav problem, mogu ja to. Polako je pila napitak i rakiju i sve vreme se nameštala, zatezala kosu, čarape, majicu, dok je razmišljala o tom pokretu. Tražila ga je. Sad joj je bio najpo­trebniji. Tražila ga je i zamišljala, bio je tu, znala je to. Oglasila se sirena za početak predstave.

Prvi čin – savršeno. Publika je aplaudirala, ali tek su bili na pola predstave. Kolege su joj prilazile i divile se njenoj graciozno­sti. Zahvaljivala je lažnom skromnošću i razmišljala o pokretu. Drugi čin – savršeno. Uspevala je da nađe svoju sigurnost i bez ijedne jedine greške stigla do pokreta. ///// Jen’ dva tri, jen’ dva tri tri, jen dva tri, jen’ dva tri tri / To je bilo to. Savršen, siguran i odlučan pokret. I savršeno prazan. Bio je očajan. Slomljena, pustila je suzu i zategla svoj već veštački osmeh. Uništila ga je. Godinama je igrala predstavu i više nikad nije mogla da ga oči­sti od savršenstva i praznine. U onom trenutku je i zaboravila njegov pravi tok. Od tog trenutka, njena slava je rasla, a ona je zauvek zalutala i nije znala da se vrati.