PIŠE: MINA LAZOVIĆ TAMIETTI
Roadmap 2021/2022. Je li to neki korporativni projekat u pitanju?
Potražim na Guglu. Na svoj užas ugledam grafik. Preskoči mi srce kada čujem reč ‘posao’ dok sam na odmoru. Domaći zadatak max 7 hiljada reči, a ja na rečima i nisam jaka. Pričam tiho i sporo. Nekad i lenjo. Dosadno mi je retko, uglavnom kada sam sa ljudima koji me ne interesuju. Small talk je nešto što nikada nisam savladala. Stav i energija su mi glavni vid komunikacije. I povremeno prevrtanje očima. Onda mi Mia kaže da imam punu kreativnu slobodu. E, to je već druga zverka.
Elem, da pređemo na roadmap. Da bi pošao moraš znati odakle krećeš. Vidim dosta ljudi koji se vrte u krug. Često srećem inhibirane, uplašene, pokočene ljude. Bude mi neshvatljivo. Bude mi i žao. Zapitam se u kom li je trenutku duša odumrla. Kada smo se tačno trenutku pogubili i zaboravili da pratimo sebe. Lako je kriviti ova vremena, društvo, korporacije, al’ to neće pomoći. Nismo mi krivi gde i kada smo se rodili ali odgovornost da se čupamo je naša. Odgovor, a i rešenje, su kao po običaju u nama.
Moj put nije ka licenci, diplomi, niti poziciji. Moj nije ni između zemalja u kojima živim. Moj je okolo naokolo. I nazad u prošlost, i negde duboko unutar sebe. Nikako ne želim biti svoja savršena verzija. Želim samo biti ja, baš ja, sa svim vrlinama i manama. Ne da šljaštim, nego da plenim. Mapa je ogromna, pravi put ne postoji. Moja vodi kroz tajne prolaze i čudnovate svetove. “The woods are lovely, dark and deep”, reče Robert Frost. Tu se osećam kod kuće. Danas, sutra, sve do poslednjeg dana moj put je ništa drugo do povratak sebi. Slatko tumaranje neznanim stazama. Kad smo bile male, sestra i ja bismo se namerno zagubile u svakom novom gradu u koji bismo išle. Pođemo ulicom, i onda na svakom ćošku na smenu biramo hoćemo li levo ili desno. Ništa nismo propustile; videle smo sve što se stvarno trebalo videti. To je bila naša igra.
Zapitam se kada li je ta razigranost prestala. Ovako uopšte. Sećate se parkića, priđete nekom nepoznatom klincu pa pitate – hoćeš da se klackamo? Godinama kasnije, još uvek se družite. Krajnje čisto i iskreno. Doduše, nije u detinjstvu sve bilo tako slatko, znaju malci da budu i okrutni. Setim se uplakane profesorke koja je ušla u učionicu i dobila fras jer je usput srela klince koji su se igrali pogrebnog preduzeća. Ogradili su malu parcelu od peska i pravili krstove od grančica. Verovatno se nisu ni poznavali dok nisu došli na tu biznis ideju. Čuvajte tu preduzimljivost i neposrednost. Samo ne prilazite nepoznatoj deci. Ovo je 21 vek, neko će zvati policiju.
Hajde, setite se čega ste se igrali kada ste bili mali. Odmah se prizove. Te uspomene iz detinjstva su svete. Vraćam film, sedim na roze tepihu, moj deda Ivan sedi na sofi, još uvek sam previše mala da čitam. On mi lista knjige, bajke i enciklopedije, pušta mi klasičnu muziku, priča o doživljajima i putovanjima. Idemo kroz džunglu, provlačimo se kroz rastinje, plovimo morima i nestajemo na pučini. Sanjarili smo često i krajnje živopisno. Život sa njim, baš kao i sa mojim ocem je bio ništa drugo do magični realizam. Stvarnost oko nas i doživljaj iste su dve potpuno različite stvari. Restrikcije 90-ih, stižem kući uveče, mrak, ali u dnevnoj sobi igra plamičak, u kaminu tinja vatra, miriše na hranu. Kaže mi moj Coka – Večeras se igramo logorovanja. Pravimo krompir u pepelu. Prsti gore, kajmak se topi i curi, u očima iskre i oduševljenje onim njegovim nestrvarnim pričama. Meni je to veče bilo jedna nezaboravna avantura.
Došao bi nekad kući sa knjigom u ruci; prvo su to bili Beli Očnjak i Zov Divljine a kasnije i Ribecal i Hobit. Putovali smo kroz druge svetove. To maštarenje i sanjarenje su mi bili ritam i melodija. Živela sam u svom malom pozorištu. Bez toga ni dan danas ne mogu. To su neke boje i nijanse koje racionalni mozak ne može da primeti a kamoli da isprocesuira. Nemojte me loše shvatiti, znam i tu stranu priče. Ekonomista sam, radim u finansijama, povrh toga sam udata za pravnika, gospodin je 101% intelekt i racio. Poznate su mi razumne stvari ali ih ne uzimam previše ozbiljno. Skliznu niz mene kao kap vode.
Po prvi put u životu volim jesen. Tati bi mi bio rođendan 11.11. Gubitak, tuga, ljubav, zahvlanost i ponos. Sve mi deluje krajnje poetično, metafizičko. Posegnem za njegovom rukom a uhvatim se za vazduh. Nije tu, a opet me nikada nije ni napustio. Ogroman je deo onoga što jesam. Preneo mi je sve što je znao i umeo. Majstorski je odigrao svoju ulogu. Otišao je i vratio me sebi. Takav gubitak te sljušti, zakuca te duboko u sebe, kreću da kuljaju davno zaboravljena i sakrivena osećanja. Shvatiš da smo jako mali i prolazni, da ti ni sutra ni narednih sat vremena ne sleduje, a kamoli sutra.
Početkom tog njegovog novembra su mi dosta tumarale misli. Svašta se nešto vrtelo po glavi. Noć veštica i Dan mrtvih. Kako li padaju u skoro istom trenutku, na dve različite strane sveta? Koliko se čarobnog i neobjašnjivog, koliko se kolektivnog nesvesnnog provlačilo kroz nas a da nismo ni znali. Oni srećni su možda i osetili. Tim danima odajem počast voljenima koji više nisu sa nama. Pojedini to smatraju satanizmom. Ode mi duša dođavola.
Mitologija mi je skinula breme srama koji nam je usađen. Morala, upoređivanja, osuđivanja. Likovi iz mitova su ogledalo nas samih. Delimo iste vrline i iste mane. Ima nas u bogovima ima njih u nama. Zevs je vedrio i mračio i vladao, Posejdon je ronio po dubinama emocija i dizao bure, Hermes je putovao, zavlačio i pripovedao, Hera je bila odana supruga, Atina je bila boginja mudsrosti i (ratne) strategije a Venera… ah Venera. Ona je stvarala i zavodila i topila osmehom. Srtenem je u ponekim ženama. Bilo je u njihovim životima dosta prevara i prestupa, skrnavljenja i tome sličnog, baš kao i veličine i herojstva. Bili veličanstveni, bili su bogovi ne zato sto su živeli na Olimpu nego zato što su sve te suprotnosti uspeli da pomire i objedine u sebi. I dobro i loše i ono između. Jer je njihova duša mogla sve to da iznese. Ovo je samo antička Grčka, pomislite na stari Rim, na Mesopotamiju, na Mezoameriku, na priče i pripovedanja Aboridžina i Indijanaca. Ima svega, svuda i u svima. Sve je ispreplitano, sve počinje i sve se završava na istom mestu.
Kad padnu maske i Instagram filteri, velika bol današnjeg čoveka je osećaj da nije dovoljno dobar, da ne zaslužuje, da se ne uklapa; otuđen je od i sveta, i od sebe i od svog nasleđa. Muka golema jer se samo njemu nešto loše dešava. Kad se pogleda malo bolje, i premota film, ista priča se ponavlja iznova i iznova. Svi smo mi deo toga, nema bežanja. Ništa se suštinski nije promenilo. Nismo ni toliko različiti, ni sitni a ni bitni. Ono što mene fascinira, i što pokušavam da dokučim jeste odakle toliko sličnih likova i priča na toliko različitih mesta, u toliko različitih vremena. Od usmenih predanja, preko prvog pisanog dokumenta, Epa o Gilgamešu, tamo negde 1000-2000 pre nove ere pa sve do današnjeg dana. Meni voljeni Jung je dosta pričao o sveopštom iskustvu čovečanstva; o arhetipovima i kolektivnom nesvesnom. O našoj neutoljivoj potrebi da u nešto verujemo. Takvi smo religiozni fanatici da ljudi danas preozbiljno shvatamo besmislene stvari i od njih pravimo svetinju. Modne blogerke kao jedan od primera. Uz (ne)dužno poštovanje.
Teče tok misli, pomislim na 2022, šta li ću sutra, sta li ću iduće godine, lako se čovek zagubi u kratkoročnim planovima. Pomislim na prosečan zivotni vek, pa recimo imam još nekih 30-40 godina iole kvalitetnog života, koji mi je tada roadmap? Ne znam gde ću biti, ne znam šta ću raditi ali želim da proživim život kao ona blesava i ludo zabavljena ja sa tepiha. Da nikada ne izgubim svoju intuiciju, i da uvek čujem svoj glas.
Pokreću me čudne i neobične stvari. Pokreću me bajke. Pokreće me mitologija. Pokrecu me Majstor i Margarita i Sitničarncia kod srećne ruke. Rik i Morti; Tim i Erik. Iz ljubavi, iz bola, iz glave pune utisaka i inspiracije, danas pišem svoje priče i svoju poeziju. Smišljam imaginarne likove, imam više alter ega. Poslednja po redu je, inspiriana detinjstvom, stroga razredna po imenu Milka Lazarević. Vodi školicu na Instagramu pod imenom dodatna.nastava. iz.pakla pošto joj direktorka ne dozvoljava da priča životne istine i gadosti i deli trikove za preživljavanje. Ima tu malo zezanja i perverzije a dosta istine. Nekad na kvarno podmetne i književnost i filozofiju. Malo sex appeala i zavođenja. Mislite da je blesavo? A kako drugačije spasiti dušu? Pomislite na liriku kao na zavođenje. Na pripovedanje kao pitanje života i smrti. Setite se zahvaljujuci čemu je Šeherezada uspela da izvuče živu glavu. Pravila kao takva su mi jasna ali svet vidim kroz neku svoju prizmu. Simbolika i sinhronicitet svega oko nas. Beskrajna jednostavnost i kompleksnost, skrivena značenja na svakom koraku; a nekad je, sto bi Frojd rekao, lula samo lula.
Bitna stvar za svaki put kojim krenete? Znati voleti i jebati mater. Jednu od najvećih lekcija o tome me je naučio moj pas. Radža, baš kao i tigar iz Aladina. Najveća i najnežnija ljubav, najzajebaniji lik u kraju. Naučih da je ljubav davati, davati, i uživati u davanju. Bez ljubomore, bez potrebe za korišću i kontrolom. Voleti na pravi način se može jedino iz hrabrosti i snage. One prave, unutrašnje snage. One koja plaši, privlači i pleni. Da bi zaista voleo moraš znati osvojiti, nauditi i odbraniti se. Čitala sam skoro nešto od Jordan B. Petersona. Kaže – Slab čovek je opasan čovek. Ako se plašite jakih, čekajte tek da vidite na šta su slabi spremni. Bezopasan čovek nije dobar. Dobar je onaj koji je jako, jako opasan ali to drži pod kontrolom.
Na svom roadtripu, odoh na mesta koja me pokreću. U trenutke kao što bio onaj kad se svetlost probila kroz oblake iznad Akropolja. Kao što je krofna sa džemom I zalazak sunca iza Rtnja. Idem putem gde je savršenstvo suvišno, gde je mračna strana i moj prijatelj i snaga. Gde se ponosno prisvajaju izbori i greške i gde se mirno spava sa posledicama. Sa ljudima sa kojima se priča iz srca i duse. Često i bezobrazne i neumesne priče.
2021 je bila jedna krajnje ljudska godina. Nikad lepša, nikad tužnija. Otići na Kapri, koji mami i zavodi plavetnilom, mirisom olijandera i ukusom smokvi. Gubitak koji lomi i poslednju koščicu i daje snagu o kakvoj nikad nisam ni sanjala. 2021 kao dualitet života i prihvatanje svega toga. Reče jedna moja prepametna prijateljica: Vi mlade generacije ste tako ramažene, ne vrti se svet oko vas, vrtite se vi oko njega. U pravu je. Nemamo mi ni tu bitnost a ni kontrolu. Malo se prepustite. Zen filozofi bi rekli da postoji više od jednog puta do vrha planine. Viša sila, sudbina, štogod bilo, vodi nas svojim putem tamo gde nam je suđeno. Teme za razmotriti ili otpisati. Na vama je da odlučite. Kudgod pošli, želim vam pun vetar u leđa.
