PIŠE: MARKO MAODUŠ, LIFE COACH
Da li ste se ikada zapitali zašto razni duhovni tragaoci na svim kontinentima, u nekom trenutku, odlučuju da se osame i zapute u planinu, pećinu, prašumu, manastir, ašram, ili na neki drugi neobičan, naizgled odsečan način, prekinu svakodnevnu rutinu? Zašto se često razvode, udaljavaju od civilizacije i provode vreme u tišini, kako bi tragali za Ljubavlju ili Bogom koji se nalazi u svemu? Zašto to ne bi mogli da rade i nastave da žive kao i do sada?
Restart uma! Oni su razumeli da je upravo on kreator sna u kome živimo! Otud mudrosti poput “Kakve su ti misli, takav ti je život” u svim civilizacijama kroz ljudsku istoriju. Sigurno ste čuli i rečenicu da „mi kreiramo svoju realnost“. Moje dosadašnje iskustvo govori da je ta rečenica stopostotna istina. Sve što iskusimo u bilo kom trenutku jeste refleksija nečega u našem umu. Ono što većini ljudi predstavlja problem je što u kreaciji te slike beskonačno puta više učestvuje naša podsvest nego naš intelekt. Za one koji u to sumnjaju, naučnici su već dokazali da u našu podsvest, u svakom trenutku, uđe oko milion puta više informacija nego u naš intelekt. Naša podsvest je puna raznih programa, a mnogi od njih nam baš i ne služe i ne govore lepo o nama – „Nisi dovoljno dobar“, „Ne zaslužuješ ljubav“, „Ne zaslužuješ da živiš“, itd… žive upravo na tom mestu. Ta podsvesna uverenja ili programi diriguju našim životom i kreiraju našu realnost. Zanimljivo je da upravo naše verovanje u njih, čini tu verziju realnosti snažnijom. Svaka emocija koju osetimo kada reagujemo na stari, uhodani način je zapravo energija u pokretu, ili gorivo koje sipamo u rezervoar „realnosti“. Ako se neko i suprotstavi našoj verziji realnosti, bunimo se i branimo sliku koju smo kreirali, bez obzira što nam se možda iskreno ne dopada. Ali, najčešće nastavljamo da se žalimo na svoj život i krivimo nekoga van nas, ma ko to bio. Ako u nekom trenutku ipak shvatimo da smo sami sebe smestili na ovo mesto i poželimo da se oslobodimo lanaca uma kojim smo se vezali, najčešće je potrebno da se drastično izmestimo iz slike, kako bismo stvari sagledali iz novog ugla. Udaljiti se od svega za šta smo vezani, kako bismo oslobodili naš um.
Da li ste nekada čuli za obred spaljivanja karme? I kakve to veze ima sa ovim tekstom? U tom obredu, potrebno je postati svestan da smo se vezali ili identifikovali se sa raznim ulogama na ovom svetu. Na primer – sin, ćerka, brat, slikar, prijatelj, devojka, muž, žena, profesor, itd… Potom sve te uloge zapišemo na papir, mentalno ih otpustimo i potom papire spalimo u vatri. Na taj način se simbolično oslobađamo svega sa čime smo se u prošlosti identifikovali. Jer, sve to su zapravo samo reči koje u našem umu imaju određeno značenje, a mi se u skladu sa njima i ponašamo. Otpuštanje je zapravo kraj ciklusa, oslobađanje prostora u našem umu, koje nam omogućava da primimo nove informacije, savršene za novi, veličanstveni sadašnji trenutak.
Kroz ovakve procese, mi postajemo svesni duboke istine da nismo svoje misli, emocije, dela, niti naše telo, već da smo svest koja sve to posmatra. Mi smo dakle taj posmatrač ili svedok. Ali, nije baš lako to spoznati. Postaje lakše kada to doživimo kao lično iskustvo, jer inače to ostaju samo reči na papiru. No, kako iskoristiti to saznanje da restartujemo naš život i on postane čarobni san?
Kada je dete malo, ono se igra sa svime i apsolutno uživa. Od svega može napraviti igračku i pronaći zadovoljstvo u najsitnijem detalju, pa su mu podjednako značajne papirne kese i najskuplje igračke. Za dete zaista postoji samo sadašnji trenutak. Odrastajući i učeći od starijih, dete počinje da veruje da su određene stvari vrednije od drugih. Tada ono tone u san koji kreira potpuno nesvesno, isti ovaj koji mi živimo i u koji toliko silovito verujemo, da smo to zaboravili. Ako se jednog dana, kao starija osoba, ipak probudi iz sna, čini što i većina duhovnih tragalaca i oslobađa se svega što je naučilo, čisti ili restartuje svoj um. Na taj način ono pravi mesto u svom umu za inspiraciju ili novu, nadahnjujuću informaciju, savršenu za ovaj trenutak.
To je zapravo naš zadatak na ovom svetu. Restartovati svoj um, otpustiti sve ono za šta smo vezani, postati svesni da smo posmatrači i onda svim srcem uživati u svom snu – mislima, osećanjima, rečima i delima. Kretati u inspirisanu akciju, dozvoliti ljubavi u nama da se izrazi na naš poseban, autentičan način i potom se osloboditi vezanosti i od toga – jer, i to je već prošlost. Ukoliko imamo poverenja, nove, čarobne inspirativne ideje će preplaviti naš um.
Koliko nas je u stanju da živi ovako? Nemam pojma. Ali, svakako je moguće uživati u tom putovanju. Stoga, restartujte svoj um što češće. Otpuštajte i primajte. Kako? Šetnja kraj reke, po travi ili u šumi, meditacija, molitva, tišina, ili neka posebna duhovna praksa – bilo šta što naše biće dovodi u stanje mira i unutrašnjeg zadovoljstva. Na taj način ponovo postajemo ono radosno dete koje je sposobno da kreira igru i pronađe zadovoljstvo u svemu.
