PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: LASLO SILAĐI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
LASLO SILAĐI, VAJAR, PESNIK. U NJEMU SE PREPLIĆU JUNACI KOJI PEVAJU I ŽIVE U JAVNIM PROSTORIMA. SVOJIM RADOM JE DO SADA OŽIVEO 19 JUNAKA, SKULPTURA.
RODIO SE U SUBOTICI, NA SEVERU BAČKE, 1953. GODINE. ZAVRŠIO JE AKADEMIJU UMETNOSTI U NOVOM SADU.
ČLAN JE ULUV-A I ULUS-A, IZLAGAO JE NA BROJNIM KOLEKTIVNIM I SAMOSTALNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I U INOSTRANSTVU. NOSILAC JE MNOGOBROJNIH NAGRADA I PRIZNANJA. DANAS SE NJEGOVE SKULPTURE NALAZE ŠIROM SRBIJE I OPLEMENJUJU PROSTOR I VREME U KOJIMA SU POSTAVLJENE.
NAPISAO JE KNJIGE: „PESME U MRAMORU NAĐENE”, „KAP TINTE”, „RAZMIŠLJANJE MATERIJE”, „NENAPISANE PESME”, „RASEDLANE VISINE”, „RAZILAZI SE GRAD” I „U ZATIŠJU KRVI”.
NJEGOVA PRVA PROZNA KNJIGA „TRAGAJUĆI ZA PRAOBLIKOM“ OBJEDINILA JE U SEBI PRIČE, INTERVUJE, UMETNIČKU ISPOVEST AUTORA.
TVOJA PRVA PROZNA KNJIGA „TRAGAJUĆI ZA PRAOBLIKOM“ UGLEDALA JE SVETLOST APRILSKOG DANA. VRSTA JE UMETNIČKE ISPOVESTI, KORISNO ŠTIVO ZA BUDUĆE AMBICIOZNE NARAŠTAJE.
Objavio sam do sada osam pesničkih knjiga koje čine osmoknjižje, a najnovija knjiga pod nazivom “Tragajući za praoblikom” predstavlja ujedno i moje prvo objavljeno prozno štivo. Priredio ga je naš poznati pesnik književnik i kritičar Viktor Radun Teon, probravši građu koja se nalazi u rukopisnom odeljenju Matice srpske , u okviru mog ličnog fonda. Želja mi je bila da objavim svoja razmišljanja o umetnosti, koja u pisanoj formi teku već decenijama unazad. Posebno sam vodio računa da ovo prozno delo bude primereno srednjoškolcima i studentima s ciljem da ih putem ove knjige obodrim na budućem stvaralačkom putu. Svakako moja razmišljanja o umetnosti jesu i moj umetnički kredo “razgolićen” od svake moguće opskurnosti.
„POLJUBAC“ JE NOSEĆA PRIČA NASTALA DAVNO, KADA SU MNOGE RADIO-STANICE TADA TRAŽILE PRIMERAK KAKO BI GA ČITALE U PROGRAMU. O ČEMU SE RADI U POLJUPCU? KO JE TU KOGA POLJUBIO I ZAŠTO PRIVLAČI PAŽNJU?
Priča “Poljubac” se rađala godinama. Još u studentskim danima moja privrženost vajaru Konstantinu Brinkušiju doživela je svoju kulminaciju u jednoj njegovoj krajnje jednostavno oblikovanoj skulpturi pod nazivom “Poljubac”, po kojoj priča nosi naziv. Potrajalo bi da je na ovom mestu prepričam, svakako je treba pročitati u celosti, međutim kada sam je ranih devedesetih pokazao našem, sada već za života priznanjima ovenčanom Ioanu Babi, on mi je tada rukopis poneo u Bukurešt i priča se na talasima Radio Bukurešta pronela Rumunijom i doživela je značajan odjek među slušaocima, jer je Brinkuši vajar rođen u Rumuniji. I druge tamošnje radio-stanice su zatražile da im se prosledi priča. Ioan Baba mi samo reče da je u Rumuniji doživela neverovatan uspeh.
U KNJIZI SU I PRIČE KOJE SI VEĆ OBJAVLJIVAO NA FB-U I DELIO SA SVOJIM PRATIOCIMA. OBIČNO JE TO NOVI TREND GDE PISAC OPIPAVA PULS SVOJIH ČITALACA.
Aktivan sam na FB-u i imam svoje pratioce. Često sam im objavljivao svoja razmišljanja o umetnosti i dobijao na njih povoljne reakcije, tako da je dolazilo do te virtuelne komunikacije. Kasnije, kada je Viktor već naveliko radio na prikupljanju građe, slao sam mu na Viber deo mojih FB objava i on ih je vešto uklapao u korpus buduće knjige. Sada, dok držim u rukama knjigu, vidim da su se FB objave odlično složile sa ranije pisanim materijalom. U neku ruku i knjiga ide u korak novim vremenima.
ZNAČAJAN DEO KNJIGE PREDSTAVLJAJU I FOTOGRAFIJE. KAKO SI IH BIRAO I KOLIKO IMAJU DOKUMENTARNU VREDNOST TVOJIH RADOVA?
Fotografija su vizuelni dokument mojih skulptura, a one su opet jezgro mojih pisanija . Imam popriličan broj radova u kamernom formatu (visine do oko 40 cm), ali suština mog bića je javna i svakodnevna komunikacija sa prolaznicima. Stoga sam se i odlučio na odabir jednog broja fotografija slobodnih skulptura i spomenika u javnom prostoru. Veoma mi je važna ta vrsta komunikacije jer me ona još više stimuliše na dalje napore u tom smislu, gomilaju i u meni nove taloge iskustva.
TREĆI SEGMENT KNJIGE SU INTERVJUI SA TOBOM OD 80-IH DO DANAS. ŠTA JE ZAJEDNIČKA NIT U SVIM TIM INTERVJUIMA? ŠTA SU NOVINARI PRONALAZILI KAO NESVAKIDAŠNJE U ČOVEKU-UMETNIKU KOJI SVOJ POZIV SUBLIMIŠE U DVA KANALA – KROZ REČ I KAMEN?
Dok je knjiga bila u pripremi, čitajući rukopis, pomalo me iznenadila relativna evolucija moje skulpture, kao i mene s njom zajedno. Bio sam donekle već i zaboravio na svoje početke. Do polovine devedesetih, nisam ni objavljivao pesničke knjige, tako da u tom smislu nije ni bilo novinarskih pitanja. Od polovine devedesetih, kada sam objavio svoj prvenac „Pesme u mermeru nađene – Kõben talált versek“, interesovanje novinara je naglo skrenulo ka poeziji. Nisu baš bili sigurni u to da li postoji veza između skulpture i poezije. Donekle postoji, a za moje skulpture i novinari kažu da nose u sebi određen lirski ton. Ipak, pesnik u meni peva, a vajar kleše. Mada životno gledano, ima tu još nečega, naime vajar „izdržava“ pesnika.
REKAO SI DA JE UMETNOST KAO GROŽĐANI ŠEĆER KOJI UPADNE U KRV. KAKO TO OBJAŠNJAVAŠ?
Baš tako. Na svom putu nastajanja umetničkog dela ne postoje kod mene pripreme u tom smislu. Nadahnuće kao grožđani šećer neposredno propada kroz vene u krvotok i već teče kroz kapije srca. Sve se dešava odjednom. Mada, ima i toga da često najviše stvaram dok ne radim ništa. Primetio sam da dok tako “plandujem”, prividno beskoristan, sebi i skulpturi u stvari donosim najviše. No, to mi se nekako više dešavalo ranije.
NOVI SAD JE KAO EVROPSKA PRESTONICA KULTURE DOBILA PONUDU OD DORTMUNDA DA DOĐE DO RAZMENE TRGOVA. TI SI KAO SKULPTOR IZABRAN DA SVOJE DELO POSTAVIŠ NA DORTMUNDSKOM TRGU. SKULPTURA „ZVEZDA MORSKA ZVEZDA NEBESKA“ DOBIĆE SVOJU JAVNU POVRŠINU. TVOJE SKULPTURE NASTAJU U POEZIJI, JER SVE ŠTO JE NA NEBU – TO JE I NA ZEMLJI.
„Zvezdu morsku zvezdu nebesku“, klesanu u četiri kubna metra, započeo sam 1999. godine, a završio je 2000. tik po završetku bombardovanja. Bilo je to, sada vidim, ravno bezumlju . Ali glas u meni mi je govorio da, iako toliki format u mermeru tada niko nije naručio, moram da ga klešem. I evo, pre par nedelja, određena je da u okviru „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ bude poklonjenja Dortmundu na bazi razmene dva vajara i dve skulpture dva bratska grada. Takođe, pre blizu jedne decenije, započeo sam klesanje „Mesečeve ptice“ u mermeru, zapremine 2,6 m3, i nastaviću uskoro rad na njoj, iako još sa sigurnošću ne mogu reći kada i gde će biti postavljena. I opet sam tako već jednu deceniju ispred sebe.
„Zvezda morska zvezda nebeska“ je donekle rođena u mojoj poeziji – sve što je na nebu ima svoje odraze i na zemlji. Ovaj stih sam ispevao, čini mi se, u svojoj drugoj dvojezičnoj pesničkoj knjizi koja nosi naziv „Kap mastila – Tintacsepp“.
KADA VAJAR SMATRA DA JE USPEO U SVOM RADU?
Evo, zakoračio sam u petu deceniju profesionalnog rada, pa ipak sa još većim žarom odlazim u svoj atelje na SPENS-u. To je to: jedan vajar, jedna ideja, jedan materijal.
TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „IN ALL CHAOS THERE IS A COSMOS“. KAKO SI SAČUVAO SVOJ KOMOS U SVAKODNEVNOM HAOSU?
Počeo sam starijeg unuka Savu (11 godina) da uvodimo u (moj) svet vajarstva. Spremio je glinu, omekšao je malko vodom i tada sam mu rekao: “Sve ovo što te okružuje, pa i nebo i zvezde, jeste makrokosmos. A sada oblikuj svoje male šake u dve kalote i približi ih jednu prema drugoj. Ovaj maleni prostor između njih jeste mikrokosmos, a znaj još i to da ruke izrastaju iz srca”.
