QUO VADIS?

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: IMRE SZABO
FOTOGRAFIJE: IMRE SZABO
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: ALEKSANDAR GAZIBARA

IMRE SZABO JE ROĐEN U MOKRINU 1956. GODINE. GIMNAZIJU JE ZAVRŠIO U KIKINDI, A POTOM STUDIRAO NEMAČKI JEZIK I KNJIŽEVNOST NA FILOLOŠKOM FAKULTETU U BEOGRADU. FOTOGRAFIJE IZLAŽE OD 1974. GODINE I OD TADA JE UČESTVOVAO NA PREKO 200 IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU NA KOJIMA JE DOBIO VIŠE NAGRADA I PRIZNANJA. SAMOSTALNE IZLOŽBE IMAO JE U KIKINDI (1974. I 1988. GODINE), MOKRINU (1977. I 1982. GODINE), SKOPLJU (1983), BEOGRADU (1987), BANATSKOM BRESTOVCU (2009), ANKARI I MARIBORU (2010), PARAĆINU (2011), ISTANBULU (2015).

OD 1980. GODINE SE PROFESIONALNO BAVI FOTOGRAFIJOM KAO NOVINSKI FOTOGRAF PRVO U REDAKCIJI ILUSTROVANE POLITIKE (DO 1989. GODINE), POTOM VEOMA KRATKO U DNEVNOM LISTU POLITIKA, PA U REDAKCIJI NEDELJNIKA INTERVJU (DO JESENI 1991. GODINE) I NIN DO 1995. GODINE, KADA JE ODLUČIO DA SE SAMOSTALNO BAVI PRIMENJENOM FOTOGRAFIJOM. U MEĐUVREMENU JE RADIO KAO UREDNIK FOTOGRAFIJE U DNEVNOM LISTU DANAS, U NEDELJNIKU BLIC NEWS I U AGENCIJI FONET, A POSLEDNJIH GODINA KAO UREDNIK FOTOGRAFIJE U MAGAZINU STATUS, KAO I PRILIKOM OSNIVANJA NOVOG MAGAZINA. FOTOGRAFIJE SU MU OBJAVLJIVANE U MNOGIM ZNAČAJNIJIM SVETSKIM MAGAZINIMA (STERN, FOCUS, SPIEGEL, LE MONDE, L’EXPRESS, TIME, NEWSWEEK, HERALD TRIBUNE, LE NOUVELL OBSERVATEUR…) I VEĆINI JUGOSLOVENSKIH NOVINA, KAO I U VIŠE MONOGRAFIJA, KATALOGA I PUBLIKACIJA. ČLAN JE ULUPUDS-A OD 1985. GODINE.

DANAS RADI KAO SAMOSTALNI UMETNIK U BEOGRADU.

KAKO SE RAĐA ILI STVARA JEDAN FOTOGRAF?

Rođen sam na salašu, išao sam prva četiri razreda u mađarsku školu. Nisam znao srpski jezik i odlučio sam se za srpsku školu koja je bila u Kikindi. Kada sam krenuo u peti razred, trebalo je da se upišem na neku sekciju. Sve što je bilo u vezi sa sa jezikom nije dolazilo u obzir, na muzičku sekciju nisam prošao, a na likovnoj sam bio na nivou Čiča Gliše. Otac je predložio da idem na fotografsku sekciju i dao mi je Kodakov ‘Brownie Baby Box’ za koji nis­mo imali čak ni više filma. Prva lekcija je bila isecanje filma i postavljanje u foto-aparat sa ocem. Od profesora smo dobili zadatak da nešto snimamo. Postavio sam svoju babu kako stoji šturo u kontri (sve je to slučajnost jer tada ništa nisam znao) i ulazim u kuću i ug­ledam mačku u prozoru. Slikam je, mačka beži, ali nisam premotao film i tako napravim duplu ekspoziciju. Razvijemo film, nastavniku se to svidelo, pošalje je na međuškolsko takmičenje na vojvođanskom nivou i osvojim prvo mesto. Ni jedna moja fotografija nije iscenirana, sve su nastale tako što sam naleteo na njih, snimio ih, ugledao. Nekada sam znao da je fotografija dobra, nekada ne, nekada sam tek posle 40 go­dina shvatio da je to odlična fotografija.

Romane Rat i mir i Tihi Don sam pročitao na dudu da bih učio srpski. Čuvao sam ćurke i za­mišljao da bih mogao nešto da radim oko foto­grafije.

Kada sam upisao gimnaziju, upoznao sam Di­mitrija Čipčića, oca naše poznate glumice Ves­ne Čipčić, moje drugarice, koji je video u meni neki materijal i pokazao mi kako sve mogu da radim. Rekao mi je da se fotografija radi gla­vom, da se dobro razmisli i da je to što se vidi promišljeno. On mi je veliki učitelj fotografije. Učestvovao sam na izložbama – u Brnu sam 1972. dobio nagradu za fotografiju „Lala bir­taš“ i to je moj razvojni put.

Dolazim u Beograd i u foto-klubu upozna­jem mog drugog velikog učitelja Branimira Debeljkovića, koji je predavao fotografiju na Fa­kultetu dramskih umetnosti, koju sam dve go­dine pokušao da upišem i uvek sam bio ispod crte, ali me je on primio na svoje predavanje, tako da sam kao outsajder slušao fotografiju kod „Debelog“. Pojavila se prilika da traže foto­grafa u Ilustrovanoj politici i uz razne peripetije počnem da radim tamo. Izjasnio sam se da ne želim da fotografišem sport i estradu. Počeo sam da pratim politička događanja koja su počela da se dešavaju.

U JUNU ODLAZITE U ZASLUŽENU PENZIJU, IZA VAS JE „BRDO“ ULICA, JUNAKA, DEŠAVANJA, ZASTAVA, KOLO­NA, URLIKA, PLAČA, SMEHA. KOJE SU NAJJAČE SLIKE U VAMA?

Fotografija koja se zove „Quo vadis“, snimljena u Finskoj 1980. godine, to je moja fotografija. Da sam napravio samo tu fotografiju u životu bio bih zadovoljan. To je moje. To je za mene ta fotografija. „Kuća na prodaju“ je sledeća. Fotografija „Ovaj narod niko ne sme da bije“ sa naslovne strane knjige. Mnoge su poznate, a ja sam ih snimio.

Kada sam bio vrlo mlad reporter, toliko pozna­tih fotografija sam snimio. Tada sam bio kli­nac koji je puno radio.

DOKUMENTOVALI STE ISTORIJU KROZ OBJEKTIV – RAT­NA DOGAĐANJA, NEMIRI, PROTESTI. DA LI STE NEKA­DA ZAPLAKALI IZA OBJEKTIVA?

Jesam, zaplakao sam. Neke stvari nisam ni snimio. Ne znam zašto. Na primer, okoli­na Kostajnice, odvoze me džipom do jednog mostića, ispod mostića poređana tri mrtva vojnika. Jednom još ide krv iz grkljana, tu sli­ku i sada vidim, likovno je jako lepa i nisam je snimio. Imam sve pre toga i sve posle toga. Tada nisam plakao. Mislim da sam prvi put zaplakao tek u ovoj migrantskoj krizi. Ljudi koji peške prolaze pola sveta idući negde gde neće biti rado dočekani. Tu sam se nekoliko puta okretao da obrišem suze i da nastavim dalje, jer ti kao fotograf ne možeš da plačeš i snimaš. Ili plači ili snimaj. Ne možeš i da se smeješ i da snimaš ili obrnuto. Uticalo je na mene, ali ipak mirno spavam. I kada sanjam, sanjam da nemam foto-aparat ili da sam ga negde ostavio, da treba da snimim fotografiju i da ne mogu da ga dohvatim. To su moje trau­me sa foto-aparatom koji kao da nemam kod sebe.

KRAJ ŽIVOTA JEDNE DRŽAVE – JUGOSLAVIJA JE UMRLA NA TITOVOJ SAHRANI. VAŠA IZLOŽBA “DRŽAVNIČKA SAHRANA, SAHRANA JEDNE DRŽAVE”, KOJA JE BILA UVERTIRA U BGD PHOTO MONTH, IZAZVALA JE VELI­KU PAŽNJU KAO ŠTO UVEK ČINE VAŠE FOTOGRAFIJE. VRATILI STE NAS U PROŠLOST. KAKO STE VI REAGO­VALI, A KAKO PUBLIKA? DA LI JE ISTO BILO EMOTIVNO KAO I TADA?

Sa dvadeset i tri godine počeo sam da radim kao foto-reporter u Ilustrovanoj politici, a u tre­nutku kada sam imao dvadeset i četiri godine dogodila se Titova smrt. Ilustrovana politika me nije akreditovala za taj događaj i ja sam izašao na ulicu i fotografisao. Nisam imao pristup najboljim lokacijama i državnicima koji su došli na sahranu, već običnim ljudima.

Kada sad gledam fotografije, najveći kompli­ment sa izložbe sam dobio od Vere Blagojević Ugrinov koja je rekla: „Imre, znaš šta sam vide­la na tvojim fotografijama? – MUK.“ Ta tri slova su rekla sve. I toliko mi je drago zbog tog muka koji sam osećao tada, koji je bio čak povređen i uvređen što nemam akreditaciju, jer da sam ih imao, snimao bih državnike, a ne ovo što je bilo na ulicama. A na ulicama se ništa nije vi­delo, sem suza, šmrcanja i bata koraka. Muk se čuo i osetio na izložbi. Na to sam najponos­niji, da je ona to mogla da oseti, jer sam ja to isto osetio na tim fotografijama. I u principu verujem da će i ta izložba, kao i devedesete iz koje se izrodila knjiga „Godine zapleta“, isto da bude prikazana u nekim gradovima. Posle Beograda, izložba će biti prikazana u Mokrinu, mom rodnom mestu koje je napravilo pravu galeriju.

NEOSTVARENI SAN ILI IDEJA?

Moja arhiva je ogroman neistraženi svemir koji bi trebalo istraživati i praviti od toga izložbe. Da budem negde drugde, o tome ne maštam mnogo. Voleo bih kada bih mogao da živim na nekoj morskoj obali bez velikih radnih oba­veza. Najverovatnije će umesto mora to biti u Mokrinu na Panonskom moru, kopajući malo zemlju da poraste luk i šargarepa.

KAKO BISTE OPISALI SVOJ FOTOGRAFSKI STIL?

Intuitivno, to je Magnumova škola. Izložba koja počinje rečenicom: „Svako je u ovom životu bio dete, a malo njih se toga i seća.“ Kada se pogledaju moje fotografije iz 70-ih godina, sam početak, kada nisam znao za Bresona, Magnuma, Kudelku, one imaju taj stil, ali to je intuitivno. Taj crni okvir punog negativa gajim i volim ono što sam snimio, da sve bude na tom filmu. Kako sam nešto video i ukomponovao, za mene je to – to.

DA VAS SLUČAJ NIJE ODVEO U FOTOGRAFIJU, ŠTA BIS­TE BILI? KOJA JE DRUGA VELIKA LJUBAV?

Jako bih voleo da budem muzičar, ali na žalost nemam sluha za to, pokušavao sam jedno vre­me da sviram gitaru, ali sam shvatio da to nije za mene. Vrlo rano shvatio sam da mogu da se izrazim kroz fotografiju. To je fotografija iz 1973. godine koju sam snimio kao gimnazi­jalac. Novinsku fotografiju u osnovi, najblaže rečeno, nisam cenio. Mislio sam da su to lju­di koji nedovoljno prodiru u suštinu stvari. Međutim, kada sam počeo da se bavim no­vinskom fotografijom, shvatio sam da je to najkompleksniji vid bavljenja fotografijom, jer novinski fotograf mora da bude potkovan u svim žanrovima fotografije. Da budem dobar portretista, dobar modni fotograf, konceptual­ni, sportski fotograf. Tokom studija nemačkog jezika, otišao sam kod sestre u Hanover i tamo sam upoznao profesora Hajnriha Ribezea koji je imao svoj stil kako uči đake fotografiji i kroz njega sam prodro i u taj način akademskog sticanja znanja u fotografiji. Na primer, tamo postoji fakultet na kojem se pet godina uči kako fotografisati hranu i to perfektno rade. Kada mu daš da slika portret, on će biti isto tako umešan kao sa hranom. Oni toliko u detal­je uče neku oblast i to savršeno rade. U novins­koj fotografiji imaš neko sveobuhvatno znanje.

Jako sam zadovoljan što sam u novinskoj fo­tografiji proveo dugo vremena i što sam dosta uspeo.

Moje ime na ovom prostoru je karakteristično i kratko. Imam u svom imenu i prezimenu osam slova. Ime mi je uglavnom pomoglo, a nekad mi je i odmagalo. Zbog tog imena su mi tri puta držali cev na čelu. Cev je vrlo hladna, a sredina tako vruća.

Fotogafija „Kuća na prodaju“ koja je objavljena na naslovnoj strani Ilustrovane politike – kao pripadnik nacionalne manjine, kada sam otišao na Kosovo video sam da je nacionalna većina ogromna manjina koja je potlačena, koja pro­sto nema prava. I onda smo ubedili glavnog urednika da pusti tu naslovnu stranu 1981. go­dine i sa tim sam napravio ogromno ime.

Opet su me poslali na Kosovo kada je gorela Pećka patrijaršija. To mi je druga naslovna.

I onda su me poslali da napravim pomirlji­vu fotografiju. Pronašao sam Srbina i Alban­ca na Kosovo polju, Šabana i Jordana, koji su komšije. Zamolio sam da ih slikam i, na nesreću, iza Jordana se pojavio beli konj, koji znači iseljavanje. Ja ne znam te simbole, ni­sam ih proučavao. Objavimo tu naslovnu i tada su ljudi krenuli da nam pišu. Mesec dana sam držao naslovnu stranicu. Napravio sam još jed­nu naslovnu stranu o letovanju.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ON THE ROAD AGAIN“. KOJI JE TO VAŠ PUT NAKON KORONE – DA LI ĆETE „OSTAVITI KOPAČKE O KLIN“ KAO FUDBALER?

Nisam sigurna da li sam on the road ili off the road. Moja penzija se lepo uklopila u sve ovo, ali sam siguran da ću do svog sudnjeg dana da pritiskam okidač na foto-aparatu. Apsolut­no. I kada odem u penziju u junu, ja ću biti on the road again but on another way. Radiću bez opterećenja.