PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
“Učitelj se pojavljuje, kada je učenik spreman”, kaže drevna izreka. Čovek može da traga, da teži, radi naporno, da uči do zore, ali to ne znači da će stići do kamena mudrosti. Otkad znam za sebe, prolazila sam kroz različita iskustva i učila sam. Na tom putu, upoznala sam ljude koji su kao iskra zasvetleli u mom životu.
Pitala sam se više puta šta je to tajna stvaranja? U početku sam tražila odgovore u bajkama, pa onda kroz predmete koje sam učila u školi: fiziku, biologiju, hemiju. Maštala sam da napravim napitak koji će lečiti ljude. A najveći san mi je bio da jednog dana poletim. Kada sam postala svesna da čujem, vidim i osetim to što drugi ne mogu, shvatila sam da mi je dato i više nego što sam mogla da zamislim.
Kako su godine prolazile, menjalo se i moje interesovanje u vezi knjiga. Čitala sam naučnu fantastiku i često je moj pogled bio gore jer sam želela da upijem svemir i osetim impuls života sa druge strane, da potvrdim sebi da nismo sami. Pustila sam to da se desi onda kada budem spremna na susret sa bićima kosmosa.
Kada sam se prepustila, desilo se nešto neobično. Jednog lepog sunčanog dana sam iskoristila priliku da se prošetam gradom. Ulični prodavci u glavnoj ulici nudili su različite stvari. Prišla sam štandu sa knjigama. Pogledala sam naslove i produžila dalje. Čovek koji je stajao za štandom, počeo je da me doziva: “Devojčice, sigurna si da ovu knjigu ne tražiš?” Na knjizi je pisalo “Alhemičar“ Paulo Koeljo. Iako prvobitno nisam imala nameru da kupim knjigu, iz mene je izašao odgovor da sam baš tu knjigu tražila, ne znajući ni zašto sam to u trenutku izgovorila.
Otišla sam odmah kući i počela da je čitam. Od tog trenutka, počelo je moje putovanje kroz vreme, kroz sve ono što gledam. Osetila sam da sam otvorila sasvim novu dimenziju u kojoj sam počela da privlačim neobične, mistične ljude, koji su ostavili neizbrisiv trag u mom životu. Nisam više bila usamljena u svojim mislima, shvatanjima i težnjama. Kako kaže Paolo: “Kada nešto želimo, čitav kosmos stupa u zaveru kako bi nam pomogao da to ostvarimo.“ Ono što je meni oduvek bio izazov, a to je da moram sama da otkrijem ono što srce želi, a ono što na tom putu nađem, usmerava me za dalja istraživanja i nove spoznaje.
Tako sam upoznala Vanju i Sala i uz njih osetila ravnotežu nauke i mistike Zemlje i Neba. Koliko god da su je ljudi kroz istoriju odvajali, napredak nauke je pokazao da su, zapravo, neodvojive. Mističnim smo nazivali samo ono što nismo razumeli. Srećom, nauka je raširila svoje ruke da prigrli i one sile i zakone prirode koje ranije nije htela da prizna. Upoznala sam vilinski svet i vilu Tanju, pokazala mi je da čarolija ne može nestati dok god u nama postoji unutrašnje dete koje u čuda veruje. Dete koje čuda stvara nije sklono preispitivanju i pokušaju da sve objasni znanjem nego srcem.
Nekada sam imala želju da letim i upoznajem bića iz kosmosa, drugačija od nas. Bića sa znanjima koja će mi pomoći da razumem svet oko mene i onaj svet van poimanja poznatog. Kosmos je, izgleda, rešio da na me upozna sa ljudima, koji su ipak sa planete Zemlje, u kojima se nalaze neograničena prostranstva bezuslovnog prihvatanja. Spremni su da stvore zlato od svega što dobiju, na najbolji mogući način. Postali su tako alhemičari mog života, uz koje sam i sama uspela da se prepustim širini, ugasim sumnju koja me je sprečavala da osvajam nepoznata prostranstva i primim znanja koja su me dovela do mesta sa kojeg dalje koračam.
Više ne sumnjam. Sada samo verujem da postoji sve ono što smo u stanju da zamislimo. Čak i najluđe želje mogu biti ostvarene. Možda ne na način kako smo nekada zamišljali, ali prepustimo to Univerzumu da reši. Na nama je samo da ostanemo otvoreni za čudesa.
