ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ХАЏИ МАРКО ВУЈИЧИЋ
Тема децембарског празничног броја је „Нови свет“. Где да завршимо стари свет или се он не питајући нас, време и историју већ завршио? Да ли је наш нови свет за неког већ стари и заборављен?
О начинима како да не заборављамо наше духовно и културно благо, разговарамо са др Јасмином С. Ћирић, доцентом Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Јасмина је и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду и један од најбољих познавалаца српске средњовековне културе 14. века, посебно задужбина краља Милутина којих је и највише у Северној Македонији.
У Скопљу је 24. октобра 2021. године организовала научни скуп „Краљ Милутин и доба Палеолога: историја, књижевност, културно наслеђе“ који је изазвао велику пажњу стручне и шире јавности. Преносио се уживо путем интернета, а организацију је благословио Свети Архијерејски Синод СПЦ. Повод за организацију скупа је 700 година од упокојења Светог српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282– 1321). Наша саговорница је добитник два висока признања Града Београда у оквиру манифестације Дани европске баштине.
Историја народа и историја науке нам показују да ће онај ко контролише прошлост, контролисати и обликовати будућност. Можда је контрола сувише колоквијална и тешка реч. Помозите мени и читаоцима да разумемо време краља Милутина. Како се оно данас чита и пише и којим језиком можемо објаснити и превазићи дистанцу од 700 година?
Сачувани су занимљиви извори који сликовито дочаравају дух онога времена. Сведочења су оставили најпре Теодор Метохит, Нићифор Григора, Георгије Пахимер.
Цариграђанин по рођењу, Теодор Метохит који је чак пет пута посетио државу краља Милутина, описује Србе као грубијане, незналице, бесрамнике навикнуте на отимачину стоке. Истовремено је у свом „Посланичком слову“ описао пријем на српском двору и краљев изглед: „Сутрадан, чим је свануло, добијемо позив и одемо господару уз пратњу јуначких младића свечано спремљених, који су послани по нас почасти ради. Читава церемонија беше весела, пуна достојанства и части. Она показиваше становништву да је стигао племенити изасланик великог Господара са мисијом озбиљнијом но што су биле друге раније мисије. И сам краљ беше веома лепо нагиздан. Око тела је имао више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. Окружен је био својим одабраним људима, и све је било најлепше уређено и украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском укусу и по церемонијалу царског двора, а као што вели пословица ‘покушало се пешке надметање с лидијском двоколицом, али се ипак надметало’.“ Када ово прочитате уистину вам се појављују „слике“ како је то све могло да изгледа. Отуда су оваква сведочанства драгоцена за разумевање слике наше историје крајем 13. века. Какав је био ниво српског народа у том времену може се видети у неким извештајима са Запада који су некада били и негативни.
Знаменити Данте Алигијери сврстао је нашег краља Милутина у један од девет кругова пакла, што не би могло бити могуће за једног (релативно) удаљеног писца од оновремене територије Србије, да није било извесне пропаганде према српском краљу.
Данте Алигијери у „Божанственој комедији“ у стиховима 140 и 141, у 19. певању каже ,,…e quel di Rascia che male ha visto il conio di Vinegia…“ („а са њима онај из Рашке који је лоше употребио калуп из Венеције“). Данте категорише српског краља Милутина као рђавог владара, и указује на то да је новац који кује толико лоша копија да чак не жели ни име да му помене. Но, није учињен плагијат венецијанског матапана јер су апсолутно сви српски краљеви ковали свој новац на подобије ромејске традиције. Венецијанци су ковали свој грош по узору на ромејски новац. Овакве оцене о Србима из пера ромејских и западних интелектуалаца говоре више о менталитету него што дају реалне оцене о српским приликама.
С друге стране, неизоставно је поменути личност младе краљице Симониде Палеологине, ћерке ромејског цара Андроника II Палеолога и царице Ирине од Монферата. Георгије Пахимер каже да је краљ Милутин „примио цареву кћер више него као супругу. Јер дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је био обичај дочекивати, него сјахавши кад је прилазила, то јест као пред господарицом а не пред супругом“. Њихово венчање је обавио охридски архиепископ Макарије, у Охриду, одмах након Васкрса који је био 19. априла 1299. године. Да ли данас ико од нас има ту свест када шетамо Охридом и обилазимо знаменитости? Сама чињеница да је то место где је обављена Света Тајна венчања нашег краља и краљице довољно јасно сведочи да ипак не знамо довољно. Дарови краља Милутина охридским црквама одавно нису in situ, нестали су без трага или су у најбољем случају измештени (у софијски Народни музеј). Иако је још међу њиховим савременицима Милутинов брак са Симонидом био проткан пропагандом против краља Милутина и нетачним тумачењима, неопходно је имати у виду да њен однос према Светом краљу најбоље приказује околност да је израдила Плаштаницу за његов кивот (која се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду) и да је дала да се изради скупоцено златно кандило. То су јасни показатељи да га је доживљавала као свету личност и као личност којој би требало показати највеће поштовање. Не заборавимо, Симонида је као ктиторка поменута у натпису изнад портала цркве Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, као и у Хиландару. Димитрије Палеолог, управник града Солуна, тражио је да се заштити Хиландар „због господарице сестре ми краљице (Симониде), јер је она ктиторка и господарица тога манастира“. Све наведено, речи и символи, топоними, показују моћ овог доба – доба вере.
Патријарх Порфирије је о светом краљу Милутину између осталог рекао и да је он „најплодотворнији ктитор и приложник бројних познатих и вероватно мање познатих хришћанских цркава и манастира, не само у источној, него и у западној Цркви“. Колико простор овде дозволи, можете ли нам рећи и набројати задужбине које најверније описују дубину и ширину светог краља Милутина, као и географске просторе које је задужио и обележио Речју Божјом?
Показало се да су речи Свјатјејшег Патријарха Порфирија заиста биле од изузетног значаја за учеснике научног скупа, особито што се кроз неколико десетина реферата указало ново светло о овој епохи и уистину потврдило да, колико год се у науци о томе говорило, нисмо довољно упознали време краља Милутина. Зборник радова са научне конференције је тренутно у припреми. Као уредник Зборника могу само потврдити све што је Свјатјејши већ изговорио приликом отварања научног скупа. Већина научних радова открива понешто ново и до сада мање познато о Светом краљу и том значајном периоду које називамо доба Палеолога. Свети краљ је неоспорно сазидао или обновио на десетине задужбина, као нико од припадника Светородне лозе Немањића: Цркву Ваведења Богородичиног у манастиру Хиландар, Цркву Богородице Љевишке у Призрену, Цркву Светог Прохора Пчињског, Цркву Богородице Тројеручице (седиште скопског епископа/митрополита), Цркву Светог Kонстантина у Скопљу (помиње се у Житију), Цркву Светог Ђорђа Горга на брду Виргин (Дева) на реци Серави, Цркву Светих Јоакима и Ане у манастиру Студеница, Цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Цркву Св. Ђорђа у Дабру, Цркву Светог Никите у Чучеру код Скопља, Цркву Светог Стефана у Бањској, Грачаница. Не чуди зашто га Архиепископ Данило II, тај гигант наше историје и уметности, помиње речима: „ненасити зидатељ божанствених цркава, но и палих обновитељ“. Фреске сведоче какав је концепт владавине пригрлио. Обнављајући цркву Богородице Љевишке, свестан снаге којом располаже, краљ је унајмио најбољег градитеља, најбоље сликаре који су га и приказали на ктиторском портрету у пуној снази на пурпурној основи поред Христа који благосиља, уз портал. Тако је евоцирана идеја слике Богом одабраног Самодржца, али и идеја проласка кроз портал („Ко прође кроза ме, спашће се“). Немањићка сага никада није заборављена, напротив, обновљена је и приказана величанственије и амбициозније но икад. То је слика високе културе Милутинове државе, богате, способне да асимилује освојени простор и развије своје карактеристичне уметничке обрасце. Свети краљ Милутин је и властитим делом, фрескама, градитељском речју славио име Божије, чиме је не само он који се потписивао као „Самодржац свих српских земаља и поморских“ већ и свој народ уписао у вечни поменик Царства Небеског.
Познавалац сте мисије краља Милутина. Да је њега неко интервјуисао у оно време и на овај начин, шта би назвао и назначио као Нови свет?
Краљ Милутин је владао чак тридесет и девет година. Најдуже од свих Немањића. Његово дело нам је показало да је он уистину градио не само велелепне задужбине, већ је изградио Нови свет. Најпре, проширио је границе српске државе према Скопљу, захватајући Овче поље и линију Охрид – Прилеп – Штип. Тада средишња српска област постаје косовска висораван, као и подручје Шар- планине одакле су се рачвали путеви према Тесалији на југу, Мачви на северу, али исто тако и према западу тј. Приморју и Дубровнику. Извесно је да се визија Новог света огледала и у државној управи. Краљ Милутин је и законодавац, а то је остало занемарено или готово непознато широј јавности. У његово време велики значај добија институција поротника. Увео је систем проније (увођење ненаследног поседа на коришћење за војне заслуге), положај кефалије који управља градом, логотета који обавља улогу канцелара, протовестијара који управља финансијама. Само на овако стабилно грађеним темељима могао је настати Нови свет Светог краља Милутина. Отуда су његове задужбине жива слика динамичне историје, схватања садашњости, али и размишљања о времену будућем и залогу који је Свети краљ оставио наредним генерацијама.
Историја, књижевност и културно наслеђе су троножна столица на којој и идеја о једном народу може сести и одморити. Шта је наслон на таквој столици? Како данас да мислимо о националном идентитету када нам и људско недостаје? Позивам вас овде да примерима краљева, светитеља и грешника назначите како да сачувамо људско достојанство, омеђимо национално, а да у исто време будемо и свима другима (ненационалним, грешницима, праведницима, непознатима…) часно сведочанство једног времена и културе.
Наслон је увек вера. Предање. Упркос турбулентним околностима које су неретко омеђавале векове, сачувана уметничка дела увек су потврда да се без Бога ништа велико не гради, а још мање да се може остварити. Како бисмо макар делимично премостили временску дистанцу, навешћу пример регента Александра I Карађорђевића који је својим понашањем донекле у свести страдалног народа евоцирао примере светих Немањића. Веровали или не, сачуван је Летопис Храма Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Ту је поменуто да је Ујединитељ, попут краља Милутина који у Цариграду гради болницу и школу, подигао школу недалеко од цркве. И у овим тешким временима за наш народ преузет је немањићки пример задужбинарства.
Ми смо то некако заборавили, а морам признати да, иако се говори о култури сећања, не смемо окретати главу од чињенице да је заборав паралелан ток уз сећање. Видите, без обзира на удаљеност од Матице, упркос амнезији која је задесила овај простор, Старонагоричанци су забележили да су „непоколебиви синови своје нације“ и да за њих нема већег идеала од Српства, Вере и Славе. Чињеница да се у њиховој свести и схватањима краљ изједначава са наследником и обновитељем славе Немањића додатно се може илустровати и овим примером: Старонагоричанци сведоче једну моћну историјску слику, на којој су краљ Петар Ослободилац и млади регент попут Стефана Немање и Првовенчаног док на коњима језде. Они бележе да је краљ Петар I дошао 1912. да ослободи немањићку Јужну Србију од петстогодишњег ропства. На челу српске војске био је регент Александар I. На пролазу кроз Старо Нагоричане витешки командант стао је пред храм, смерно се прекрстио, ушао унутра с војском, помолио се светом великомученику Ђорђу да победи петовековног непријатеља. После тродневне крваве битке многобројнији људством и наоружанији непријатељ био је побеђен. Kосово је освећено, ланци ропски раскинути, петовековни непријатељ враћен у Азију, а питање српске превласти решено заувек. Ту је српска војска са својим командантом принела благодарну молитву Богу за победу. Ово је уистину слика коју би требало имати на уму када говоримо о сведочанствима и чувању образаца немањићке културе.
Можемо ли говорити о задужбинарству Новог света и наговештава ли се из старог како оно може бити? Наслов једног од зборника у коме сте имали рад је „Старо у новом, ново из старог…“ делује и као позив и призив да развијемо дијалог старог и новог, развијемо културу сећања, али и свакодневног освећења цркава и храмова које помињемо.
Задужбинарство је и те како могуће, ако научимо да се макар делом духовно приближимо великим личностима наше прошлости и уколико разумемо шта је за њих представљала љубав, вера, отаџбина. Можда не можемо да проникнемо у интелектуалне дубине живописа храмова, можда не можемо у потпуности да разумемо шта је некада значило трговање најскупоценијим тканинама, како је изгледао процес одевања, како је све то изгледало величанствено. Ипак, морамо покушати да наше различитости и делања средине ухватимо и изнесемо на најбољи начин.
Помињем учитеља Анђелка Крстића. Он је у књизи „Трајан“ написао нешто што би требало свакодневно да имамо на уму. Његове речи дају наду у будућност наше прошлости: „Стотине година је прошло, а ти споменици живе. Они сведоче нашу прошлост. То нам је доказ, тапија да је све ово наше.“ Иако је култура сећања пут уз стрму планину, тај пут отворен је свима. Научни пут нипошто не дели, већ сједињује људе. Само прихватањем међусобних сличности, али и евокација старих, седиментираних форми прошлости кроз задужбинарство Новог света, можемо се попети уз „стрму планину“ науке са јединственим циљем, а то је стварност о културној баштини која нас окружује.
Са Јасмином сам у разговору много планина обишла, неке изнова на мапи сећања пронашла и обележила. Овај разговор је трајао много дуже него што ове странице и часопис могу пренети, макар у овој форми. Област њеног истраживања још детаљније и прецизније пренећу у неком наредном броју, као и њене приче о људима који стрме планине упорношћу и љубављу чине зеленим долинама смисла сећања.
