POSVEĆENO HANI

PIŠE: NEVENA RUDAN
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

U petak, 4. novembra, negde oko podneva ili malo kasnije, kuma mi je javila da je Hana otišla… Ovaj tekst napisan je nekoliko dana nakon toga.

Treći dan pokušavam da zakačim mislima neki ostatak smisla, onako, kao da puštam udicu na tankoj vlasi najlona da leprša okolo, pa šta zahvati. Jer, kad sve sve uzme u obzir – drugačije smisao nahvatati neću.

U subotu ili nedelju, nakon što sam Davida ostavila na treningu, krenula sam kolima ka Kalenić pijaci, sa namerom da kupim najšareniji buket koji postoji, neki onako čupav i čaroban, da me podseća na nju, kao da mi podsećanje pa treba. Mislim da sam samo želela malo šarene radosti blizu sebe, pa makar i u vazi. Na pola puta u Maksima Gorkog, počela sam da plačem, po ko zna koji put od petka, u koloni, držeći jednu nogu na kočnici, dok mi se palila crvena lampica da se auto pregrejao. I tako, uz to pištanje i kroz suze, stojeći u koloni, vidim je. Zapravo, vidim nekoliko suncokreta kako rastu uz banderu u ulici Maksima Gorkog. I počnem da se smejem.

Tu si, znači. Vidim te. Ljuljaš se na vetru, na sivilu, baš onako suncokretovski – svoje.

Kolona je krenula, ja sam pomerila nogu sa kočnice i moj matori auto je cimnuo napred, prešao preko rupe i resetovao indikator za pregrejavanje. Crvena lampica se ugasila, pištanje je prestalo.

Trenutak sadašnji. Fokusiraj se na trenutak sadašnji. Oni koji stoje na vetrometini anksioznosti znaju šta ovo znači.

I udari me niotkuda, kao suncokreti na banderi, jedna misao: deca žive u trenutku sadašnjem.

„Imaš taj duh deteta“ napisala mi je jednom, a rekla više puta. „Čuvaj to.“

Fokusiraj se na ono što je sada. Sada. Sada.

Napolju je sivo i mračno, pored bandera rastu suncokreti. Još uvek ima malina na pijaci, ej, u novembru. Kao da je neko leto, osim što nije.

The heart is the origin of any worldview.

Otkačila sam udicu. Ne treba mi smisao. Videla sam da postoji stotine srca koje je Hana oprašila svojom životnom magijom. Meni je ta magija bolja i važnija od smisla. I neka zvone, neka sijaju, neka se zatrese zemlja.

Neću cveće u vazi. Hoću da je svakoga dana vidim u suncokretima koji rastu uz banderu. U ljudima koji se smeju dok je se sećaju. I zasadiću busen one nazubljene lavande, za koju smo mislile da je žalfija i piću kafu sa njom. Dok cveta.

Posvećeno Hani, čarobnici koja je živela joie de vivre i na kraju se u čistu radost pretvorila.

Hvala ti.

Dodatak:

Hanu je jedne novembarske subote ispratila bujica ljubavi i mnoštvo otvorenih, ranjivih srca. Obično čovek pokušava da sa takvih skupova što pre utekne, da se negde u osami isplače ili da što pre na sve zaboravi – međutim, ovaj čudni skup ostao je na tom najtišem mestu na svetu sat vremena nakon što je zvanični deo bio okončan. Bilo je tu suza, i zagrljaja, i smeha. A iznad tog skupa, na zidu ispred kapele – sedeo je jedan veliki Crveni admiral. Devojka koju do tada nisam poznavala, ali sam se sa njom uredno zagrlila i izljubila kao da se znamo 10 godina, rekla mi je da je taj leptir bio i u kapeli, pa je izašao sa ljudima. Onda smo počele da se smejemo. Jer, nekako smo znale. Nekako smo svi mi tamo znali.

A mene nije mrzelo da proverim: „Crveni admiral simbol je duha ili duše. U određenim kulturama simbolizuje transformaciju, kao i vaskrsenje.“

I kad smo polagano počeli da se razilazimo, leptir je – odleteo. Leptirska posla ne mogu da čekaju. Ali, srešćemo se već ponovo. Zahvalna sam životu.

Veliko hvala Ani Stojičić jer je slikala leptira i dozvolila da fotografiju priložim uz tekst.