PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: NIKOLA POPOVIĆ
FOTOGRAFIJE: BORJAN ČAMO, MILAN MILOŠEVIĆ
NIKOLA POPOVIĆ (SARAJEVO, 1979), ITALIJANISTA I PISAC, AUTOR JE KNJIGA PUTOPISNE PROZE „PRIČA IZ LIBANA“ (CENTAR ZA KULTURU „GRADAC“, RAŠKA, 2016) I „SKICE ZA PLOVIDBU“ (BEOGRAD, AGNOSTA, 2019). U KNJIZI „SKICE ZA PLOVIDBU“, ČIJA JE PROMOCIJA ODRŽANA 13. DECEMBRA 2019. U NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE, GOVORILO SE O DOŽIVLJENOM I SNEVANOM U PUTOPISU, O SAMOSVOJNIM ŽIVOTIMA I RITMU PUTOVANJA, TE MUZICI, GASTRONOMIJI, SVETU PRIRODE KOJI PRATI PRIČE. PUTOPISI OBUHVATAJU ŠIROK PROSTOR – OD AFRIKE, SEVERNE AMERIKE DO EVROPE. NA SVAKOM MERIDIJANU DILJEM ZEMLJINOG ŠARA, AUTOR OŽIVLJAVA KULTUROLOŠKE I PRIRODNE ASPEKTE PROSTORA – UŽARENI AFRIČKI PESAK, BRZI RITAM BUBNJEVA I VATRENO NEBO U TOGOU, GANI, KONGU, OKEANSKE PLAŽE I TIRKIZNO NEBO U KALIFORNIJI, VRELI RITAM DŽEZA I LJUTA, ZAČINJENA HRANA I SOSOVI U AMERIČKIM GRADOVIMA NJU ORLEANSU I BAFALU, MEDITERANSKE LUKE U LIBANU, ALPSKE VAROŠICE, SNEŽNI PREVOJI I VRHOVI. AUTOR OPISUJE ISTORIJU, MUZIKU, PEJZAŽ, ALI POSMATRAJUĆI I DOŽIVLJAVAJUĆI AMBIJENT, USMEREN JE UVEK NA POJEDINCA, JEDINSTVENE SUDBINE I PLOVIDBU KROZ ŽIVOT.
ŠTA ZA TEBE KAO PUTOPISCA ZNAČI SNEVANJE?
Putopisac otkriva ljude koji nalaze sebe u običnim životnim situacijama i govore jezikom svakodnevnica svog podneblja. Govore međutim jednako i iskonskim iskustvom sentenci o životu, mešajući sa svojim iskustvom mitske elemente utkane u priču koja se vekovima sliva u snevanje, spontano kao što talasi udaraju u obale, kako oblaci putuju nad pustinjama i morima, onako kako dišu gradovi, megapolisi, sa uzdignutim mostovima i raskršćima. U pričama sam opisao različite ljude, one nemale čiji su životopisi pratili tokove istorije i prepleli se sa životima protagonistima naše istorije i vremena, ali još više, „male“, obične ljude, zagledane u svoje poslove, strasti, snove. Junaci u mojim pričama žive u dimenzijama svog prostora i vremena. U tim prostorima, njihova misao vraća ih u prošlost, koja ide uporedo sa njihovim stvarnim životom, željama i ambicijama, pa su istovremeno u prošlom i sadašnjem trenutku a tok snevanja poprima dimenziju sudbonosnog. Krenuo sam tako tragom poeme persijskog Feridudina Muhameda Atara, o putovanju svekolikih ptica sveta koje „na putu ostaviše pola svog života“; to je velika istočnjačka priča o čovekovoj potrazi za mirom i srećom. Ptice su, zapisao sam u priči o pelikanima u libanskoj luci Sidon, rukopis sveta i alegorija čovekovog nastojanja da se odupre vetru i strujama koje ga nose i da, kao što lete sve ptice sveta u orijentalnoj legendi, pođe u susret suncu, toplini, smislu.
KAO I U VAŠOJ PRVOJ KNJIZI, „PRIČE IZ LIBANA“, O KOJOJ SMO TAKOĐE GOVORILI ZA NAŠ ČASOPIS, ČINI SE DA KLJUČNE REČI PRIPADAJU SPEKTRU TEMA KOJE SE ODNOSE NA MEDITERAN I PLOVIDBU?
Svoje putovanje nastavio sam tako gde sam stao, osluškujući zvuk levantskih makama na lutnji i lepet ptica, galebova i pelikana, u libanskoj luci. Tu sam, u duhu i ambijentu Mediterana, napisao prve krokije za dalje putovanje. Pisanje je plovidba doživljenog i snevanog, metafora poniranja u unutrašnje biće, otkrivanje duboko ukorenjenog u čoveku, žala za mladošću i idealima, ali i rezignacija, odnosno sabrana mudrost vekovnog čovekovog iskustva u brodolomima i katastrofama. Veliki okviri, međutim, nisu tema mog putopisa; pred mojim očima iskrsavali su ljudi i njihove reči, sabrane u lične sudbine. U pogledu literarne forme, ostao sam kao u prvencu veran fragmentu, krokiju – skici, pa sam tako i odabrao naslov „Skice za plovidbu“. Kuda ću u pogledu forme kao pisac, dalje krenuti, ne znam, ali siguran sam da ću se vratiti likovima iz prethodnih knjiga. Plovidba traje a mi, pod golemim talasom, kao Jona u trbuhu kita, u zatišju, tražimo smiraj i tu nastaje književna reč i zapis na hartiji, koje će ostati kao amanet onima posle nas. U jednom od mojih omiljenih filmova, „Poslednji samuraj“, japanski ratnik i pesnik Kacumoto, umoran od rata, kaže: „Savršen pupoljak retko se rađa. Može se provesti ceo život tragajući za takvim pupoljkom, i to ne bi bio uzalud utrošen život.“ Svaka sudbina je pojedinačna i kroz svaku progovara jedan svet dosegnut budnim snevanjem.
NA BEOGRADSKOJ PROMOCIJI KNJIGE, ODRŽANOJ U NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE, ODELJKE IZ KNJIGE ČITALI SU NE IZVORNI GOVORNICI, VEĆ ONI KOJIMA JE MATERNJI JEZIK DRUGI A KOJI SU NAUČILI SRPSKI JEZIK?
Moja želja bila je da odlomke čitaju oni koji su vezali sudbinu za naše krajeve i spustili sidro u Beogradu, Singidunumu, gradu na dve reke, uplovivši i u – novi jezik. A reči, u potpalublju, ogrnute u plašt prijateljstva i ljubavi, gube strani naglasak. Moje nastojanje kao pisca videti dobrotu na licu čoveka i tragove samosvojnog života, koji se probija poput trave na poljima, lista na grani, poput krošnje nad sudbinom, lutanjima, zanosima, ka suđenoj plovidbi. Nekad su obale i kopno pod nogama, nekad je nebo visoko i nisu plovne vode. Ali, plovidba je snevanje, opire se mrtvilu i mrtvaji svakoj, treba se prepustiti i osetiti čar putovanja, bez prtljaga i tegobe što sputavaju, tragajući za svojim snom.
